Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Nakon stravične zime 1916. godine i povlačenja preko Albanije malo ko je u svetu verovao da Srbija još uvek postoji. Zemlja je bila okupirana, narod na umoru, a Vlada i kralj rasejani po Evropi. Ipak, sredinom septembra 1918. godine sve se promenilo.
Kada je Austrougarska napala Srbiju 1914. godine, Srbija je odgovorila žestoko i hrabro. Ipak, do 1915. godine pred njom se postavila samo jedna opcija – povlačenje.
Sa vojskom, Vladom i ostarelim kraljem Petrom bežao je i narod. Put je vodio preko nepristupačnih predela Albanije, a zima i hladnoća su se pobrinule da se povlačenje pretvori u golgotu u kojoj je stradao nezapamćen i nikada konačno utvrđen broj ljudi.
Slučaj nezapamćen u istoriji
Bio je to jedinstven slučaj u istoriji. Cela vlada, kralj, skoro cela vojska i ogroman broj civila, faktički cela jedna država, povukla se sa svoje teritorije i nastanila na drugoj – na grčkom ostrvu Krfu.
Iako je posle toga malo ko verovao u srpski oporavak, ovo nije bio kraj! Vojska koja je dopremana na Krf iskoristila je vreme za odmor i oporavak i već od aprila 1916. godine polako je upućivana na ratište kod Soluna gde su se već nalazile francuske i britanske trupe.
Ironično, Solunski front je u Prvom svetskom ratu nastao kao pokušaj Saveznika da pomognu Srbiji u jesen 1915. Jedinice su došle prekasno i u nedovoljnom broju da spreče pad Srbije, a nakon toga ratište je smatrano sporednim i skoro nebitnim.
Verovalo se da će rat bili odlučen na Zapadu i da će tamošnji pobednik biti i pobednik u Velikom ratu. Sa druge strane, Solunski front je nakon početnih borbi ostao prilično stabilan na delu od albanske granice do reke Strume.
Tako je bilo sve do 1918. godine, dolaska američkih jedinica i velike savezničke ofanzive, piše Istorijski zabavnik.
„Bežite živi, idu mrtvi!“
Na Solunskom frontu bile su okupljena velika Saveznička vojska. Bilo je i brojnijih i spremnijih jedinica, ali ne i motivisanijih od srpskih. Domovina je sanjana, o njoj se stalno pričalo, o Srbiji su pevane pesme… Kada je proboj konačno počeo, srpsku vojsku više niko nije mogao da zaustavi!
„Ulazak SAD u Prvi svetski rat i dolazak američkih trupa na Solunski front mnogo je doprineo uspešnom proboju. Ipak, izveštaji iz onog vremena govore o tome da su srpski vojnici marširali po 17 sati dnevno i da su išli takvim tempom da ih je i konjica teško sustizala. To jeste možda preuveličano, ali dobro ilustruje želju Srba da što pre stignu do domovine u kojoj nisu bili tri godine“, ističe istoričar Dobrica Jovičić i dodaje da je upravo taj juriš i doveo do velikih stradanja naše vojske koju je, kada je jednom krenula, bilo teško kontrolisati.
Posle trodnevne ofanzive Prva i Druga srpska armija uz pomoć dve francuske divizije probile su Solunski front 17. septembra 1918. godine, a Nemci i Bugari bili su primorani da se povuku. Nakon nedelju dana trupe su prešle Vardar, čime je put ka Srbiji otvoren.
Posle proboja Solunskog fronta iz rata je izbačena vojska od 700.000 vojnika, a Nemačka je naredila opšte povlačenje. Car Vilhelm je, ogorčen, poslao telegram bugarskom caru: „62.000 srpskih vojnika odlučilo je rat. Sramota!”
Ostalo je zabeleženo da su bugarski vojnici, videvši srpske vojnike za koje su mislili da su gotovi još 1915. godine kako jurišaju, bacali oružje i bežali vičući kako „Idu mrtvi”.
„Srbi su veoma brzo stigli do Niša i tek su tu naišli na veći otpor. Krajem septembra kapitulirala je Bugarska što je bio ogroman udarac za Centralne sile i svakako je ubrzalo kraj Prvog svetskog rata“, kaže Jovičić.
Posle svega, podaci su delovali nestvarno
U nezaustavljivom jurišu srpska vojska je ne žaleći živote i ne gledajući na gubitke, za 45 dana prešla oko 600 kilometara potiskujući neprijatelja i oslobađajući zemlju. Prvog dana novembra srpska zastava se ponovo zavijorila i u Beogradu.
Borbe su u Prvom svetskom ratu okončane 11. novembra 1918. godine. Svet je u tom trenutku već slavio, a u godinama koje su usledile proučavana je strategija i davane zasluge mnogima.
Ipak, verovatno najiskreniji komentar povodom Savezničke pobede bio je onaj koji je londonski „Mančester gardijan” dao neposredno posle kraja Velikog rata: „Ma koliko bila velika uloga Francuza u pobedi, danas ceo svet misli na Srbiju”.
Izvor: SPUTNIK SRBIJA
One Response
Piše ovde da je „Solunski front u Prvom svetskom ratu nastao kao pokušaj Saveznika da pomognu Srbiji u jesen 1915. Jedinice su došle prekasno i u nedovoljnom broju da spreče pad Srbije“.
Bilo je nešto drukčije:
22. oktobra 1915. godine, austrougarska vojska prešla je Drinu kod Višegrada, a do toga dana Bugari su već bili u Kumanovu, Štipu, Skoplju i Velesu. Srbska vojska morala se povlačiti prema jugu, a očekivane pomoći od francuskih i engleskih saveznika, sa solunskog pravca, nije bilo.
Srbska Vrhovna komanda pokušala je tada da svoje snage prikupi u okolini Prištine i da se probije prema Grčkoj u susret saveznicima. Po nevolji, Istočnom vojskom komandovao je tada jedan nezainteresovani francuski general, po imenu Moris Saraj, koji je u međuvremenu, ne obaveštavajući o tome srbsku stranu, svoje trupe povukao prema grčkoj granici. Trodnevne teške borbe usmerene na prolaz kroz Kačanik, i dalje prema Skoplju i Solunu, pokazale su da je jedina saobraćajnica sa jugom bila presečena i da savezničku pomoć otud ne treba očekivati.
Krenulo se u povlačenje preko Crne Gore i Arbanije.