Бездане јаме стратишта логора Јадовно – Књига Јадовно 1.

Логор Јадовно и његови помоћни логори били су смјештени у предјелима Велебита, богатим безданим јамама, карактеристичним за крашке области. Од почетка маја па до краја августа 1941. године, те су провалије претворене у масовне гробнице Срба и Јевреја.

Шаранова јама на Велебиту; ФОТО: Душан Басташић, Мај 2006.

Многобројни проблеми отежавају истраживања ових јама, у које је бачено на хиљаде невиних људи. Њиховим истраживањем се заправо нико није бавио, јер ни социјалистичка власт у времену од 1945. до 1990. године није била наклоњена откривању истине о монструозним злочинима које су починиле усташе на стратиштима овог простора. До већине јама се није могло ни доћи.

Неке од су њих усташе већ средином августа 1941. забетонирали како би им се затро сваки траг.

Италијански војни санитарци су 1. септембра 1941, након ликвидације логора Јадовно и Слана, кренули у овај крај да испитају квалитет воде, плашећи се да су поједини извори загађени садржином јама, али их ни они нису могли све пронаћи, јер становници села у чијој се близини јаме налазе нису хтјели открити њихове локације. „Становништво редом одбија сваку обавијест, негира да су у овом предјелу (околица Пазаришта, прим. аутора) били довежени или убијани Срби, а такођер и с тог разлога што су ови крајеви искључиво католички… (мисли се на село Кланац, прим. аутора) На повратку сељаци из околних села показују ми много непријатности и праве ми потешкоће из два разлога: боје се усташке освете, боје се и да изгубе што су добили, што су покрали послије масакра Срба (говеда, житарице, одјећу, итд)… 2. септембра 1941. године отпутовали смо у Башке Оштарије“, пише даље потпоручник Виторио Финдерле, лијечник италијанског 5. армијског корпуса. „Чим сам стигао, нашао сам се са чобанима и сељацима које сам срео. Нитко од њих ’не зна’ да ми да било какву обавијест о транспорту Срба и сви ми понављају исте фразе, како, ништа не знају јер нису били присутни. Схватио сам узалудност покушаја да би наишао на траг околних јама те сам се са писмом представио господину пуковнику Стањи (Stagno)… На Ступачинову сељаци су нас довели до јаме на Плочама без поговора знајући да смо је јучер открили (4. септембра 1941). Ови исти одбили су да припомогну и покажу нам другу јаму.

На наше инсистирање сељаци су се разбјежали у планину у правцу запада, супротно од села Ступачиново. Остали смо без резултата.“[1]

Већ 1941. године су бројне бездане јаме прикриване и трагови злочина помно затирани. Злочинац Лука Барјашић, родом из Поличника код Задра, говорећи на саслушању у Окружном суду у Задру, 15. јула 1952. године, о злочинима које су усташе починили на отоку Пагу и Велебиту, истиче да су у три јаме на сјеверозападном дијелу Велебита, тј. код Ступачинова, побили 3.500 Срба, које су у шест наврата доводили с Пага преко Башких Оштарија. Без имало гриже савјести, Барјашић је испричао: „Над јамом су стајала двојица усташа, наизмјенице, и боли са ножевима одрасле и бацали, а дјецу смо тукли маљем у главу… Неки су у јаму живи скакали да га ми с ножем не доватимо, неки су жалили себе, неки жену и дјецу код куће.“[2] У двије јаме, од три које наводи Барјашић, усташе су већ средином августа 1941. преко жртава набацали грање и камење и потом их забетонирали.

Прикривање злочина настављено је и послије рата, све до данашњег времена. Тако је и потпредсједник Сабора нове државе Републике Хрватске, Стјепан Сулиманац, на сједници Владе јуна 1990. године, предложио да се забетонира јама Јадовно на Велебиту „да је никада нитко више не може користити за уништавање људи“.[3] Умјесто да је власт организовала систематско истраживање злочина и бројних гробница, те жртве достојанствено сахранила већ у времену до 1950. године, ни данас се, након 60 година, не зна колико жртава крије подземље ни колико је бездануша масовних гробница српског народа на простору бивше НДХ. Господин Сулиманац, чак и послије 50 година од извршеног геноцида над српским народом, не зна да не постоји јама Јадовно, већ село Јадовно, по коме је усташки логор на Велебиту добио име, али ипак тражи – хумано и хришћански – да се јама забетонира.

Због наведених околности, тек након многих тешкоћа које су ме пратиле у вишегодишњем истраживању чињеница о усташким злочинима у комплексу логора Јадовно, користећи се бројним изворним архивским документима и изјавама низа добронамјерних људи, а добрих познавалаца Велебита, сазнао сам до сада за 32 јаме безданке, стратишта невиних Срба, Јевреја и Хрвата у овом логору.

То су: Шаранова јама, јама на Гргином бријегу, Јарчија јама код Рисове греде, јама Бадањ, јама Близница, јама Кијевац, јама на Плочама, Вранзина јама, јама Јасеновац, јама Јамина, Шевић јама, јама на Кулашевој страни, јама Орешковић станови, Мацолина јама, јама Угљенача, јама у Ператовим драгама, јама Думан код Личког Лешћа, јама Света Ана код Горњег Косиња, јама Нездравка код Доњег Косиња, јама Ошпороча код Широке Куле, јама Голубњача, јама Сњежњача код Кузмановаче, јама Кварте код Перушића, јама Руњевац, јама Павкуша, јама Дулиба, јама Дупчан код Рибника, Чошић јама код Коњског брда, јама Крижаново брдо у Дражици, јама на Пагу и двије јаме удаљене само 40 метара од самога логора Јадовно.

О већини од њих ћу изнијети неколико основних података до којих сам дошао током истраживања.

Свакако, на првом мјесту је Шаранова јама.

Први који су послије рата дошли до Шаранове јаме били су чланови Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, већ 21. августа 1945. године. Они су тада предложили да се јама стручно испита, а да се кости жртава изваде и достојанствено сахране. Више година послије тога су се у њу спустили загребачки спелеолози и о њој изнијели неколико основних података: „Јама почиње отвором 1,5×4 метра и таквом ширином пружа се до дубине од 12 метара, гдје се ширина јаме почиње незнатно повећавати да би на дну износила 4×6 м (шематски приказ на страни …). Укупна дубина јаме износи 42,5 метара. Дно јаме покривено је танким слојем туцаника, који је бачен у јаму вјероватно приликом градње ограде. Овај туцаник углавном је прекрио кости. У сјеверном дијелу дна јаме, гдје се оно пружа у облику једног канала дебљина слоја костију износи 1,35 метара. Јама се пружа строго вертикално. Стијене су голе, изузев уског вертикалног канала, који се пружа изнад сјеверног дијела дна јаме гдје су оне покривене танким слојем сиговине.“[4]

Јуна 1990. године, у организацији листа „Политика“, у јаму су се спустили београдски спелеолози. Један од њих, Данимир Ристић, овако је описао оно што је видио и доживио у овом паклу смрти, у који је, према процјенама Владимира Жерјавића и мојој, бачено око 11-15.000 људи: „Са једном екипом спелеолога, филмских радника и историчаром др Ђуром Затезалом, кренуо сам на Велебит у логор Јадовно, у Хрватску, да испитамо, видимо и забележимо шта се налази и како изгледа оно што је у Шарановој јами. Сам долазак тамо већ је посебан доживљај, почевши од пута којим се прилази до организације путовања које смо направили са колима препуним опреме и људима спремним на све. Дошли смо код споменика поред Шаранове јаме који изгледа као сваки други споменик из рата. Човек не види и не зна кад гледа тај споменик, зашто је и у вези с каквим зверствима дигнут. Одговор на то налази се свега 30-40 метара испод споменика сакривен од очију људи који путем пролазе. У шуми се налази Шаранова јама у коју смо се ми спустили. Шумски прилаз јами говори нам да је, техничким речником речено, јама крашког типа, тзв. звекара, са промером улаза око два-три метра, врло неприступачна, вертикална од самог почетка, од тврдог гранита. Кад смо дошли пред њу, морали смо добро размислити како ћемо даље.

Поставили смо нашу опрему, а екипа која је била с нама, поставила је своју да би све то овековечила. Били смо у таквом расположењу да нас нимало не би изненадило уколико неко дође и пита шта радимо, зашто и ко нам је то дозволио. Значи, нисмо водили рачуна само о томе како да се безбедно спустимо и не доведемо живот у питање, него и о ономе што све може да нам се деси зато што овај посао радимо. Међутим, када смо почели оно због чега смо дошли, моментално смо заборавили, бар ја, све оно што се на површини дешава.

Ја нисам никада био у овом делу земље и Хрватске, нити сам се у њој спуштао у јаме. Имам велико искуство спуштања у јаме (преко 200), али у Србији и Црној Гори. Требало је брзо и ваљано поставити сву инсталацију. Први проблем, можда онај који у себи носи симболику зашто је та јама толико времена остала неистражена и незабележена, је био приликом укуцавања спита.[5] Стена је била толико тврда да ми је било потребно око 20 минута док сам тај део посла урадио. Док сам био над самом јамом, чуо сам договоре екипе која је све то пратила и упутства која су ми давали шта треба доле очекивати и како изгледа силазак. Међутим, оно што сам својим очима видео, није ми нико испричао, а не бих ни веровао да ми је испричао.

Од самог почетка зидови јаме су мокри, низ њих цури вода. Не знам да ли је то вода која се слива по лишћу у шуми или је то неки подземни доток воде која кваси то стење. Како се иде у дубину, све је хладније и све је мање светла које долази са површине, а јама се постепено шири. То је један психолошки моменат који никада није пријатан када је било која јама у питању, а сада поготову, када је потпуно непозната и неиспитана и знајући шта се у њој може наћи, могло се очекивати да призор буде језив.

Два моја другара, спелеолога, технички су ме обезбеђивали са површине да се ништа непредвиђено не би десило. Доле сам кренуо полако, мада је цела акција вођена врло брзо. Тих 40 и више метара (касније утврђено 42, прим. аутора) мислим да ми је било дуже од 300-400 метара, на коју сам дубину ишао. Тих првих 40 метара потпуне тишине, мрака и влаге давало ми је некако до знања да је цео објекат који радимо на неки начин заштићен, да је сам себи споменик и да му није требао никакав споменик изнад њега јер свако ко би га видео изнутра, доживео би га као највећи споменик.

Прва додирна тачка на коју падне тело или камен који се одозго убаци, далеко је од улаза 42 м. То место је уједно највиши врх пирамде. Пирамида на први поглед изгледа као нанос отпалог шумског лишћа, кога је ветар поломио и са површине убацио унутра, убаченог камења, наизглед сасвим обичан нанос често виђен по јамама које имају отвор на површини. Нанос изгледа обичан све док се боље не загледате и не упалите другу батеријску лампу. Тада приметите да то није грање и да су оно што вири из тог наноса и што је разасуто около, људски остаци. Остаци самих људи и онога што су на себи носили када су ту бачени. Није баш пријатно, без обзира чији су остаци доле. Међутим, знајући да доле леже остаци недужних Срба који ништа нису скривили сем што су били православне вере, без наше воље наводи на помисао о онима који су их ту бацили. Случајно пасти у јаму је једно, убити некога и гурнути га намерно унутра је злочин, али гурнути толико живих и мртвих унутра, не знам како би се то могло назвати и мислим да не постоји реч која то дефинише. Наравно, морао сам ипак да погледам чега доле има, да закопам по наслагама и склоним их са једног места. Приметио сам нешто чудно: дебла дугачка 3-4 метра и дебела око 0,5 метара, стоје усправно забодена у ту купу. Она нису могла бити убачена ветром, случајно или да их је неко убацио у најближу рупу да их се ослободи. Камена на свему томе има много. Није ситан, онај кога вода одлама и баца, то су комади камена тешки по десет до педесет и више килограма. Бавећи се спелеологијом, навикао сам да гледам разна урушења у јамама, у пећинама, да видим сводове читавих таваница који су се одвалили и пали. Ово камење које се доле налази, којим је све затрпано, можете наћи на сваком каменолому. Има оштре ивице за разлику од пећинског које их нема, а и друге је боје. Ово је камење вероватно разбијано на комаде да се може провући кроз отвор. Такво камење се може натоварити на камион и довести где треба. У јами ситног камења нема, осим комада који су се одломили од силине пада крупног камена. Зашто дрво и камење? Зато што се дебла преплићу и наслањају једно на друго и све што се у њих убаци, остаје ту. Камење кад се убаци пропада, прави себи рупу, ломи све испод себе и тоне кроз мекши материјал, а људски остаци налазе се испод свега тога. Онај који је то убацивао знао је да може једино тим редоследом затрпати, али није знао или није претпостављао, да ће једнога дана неко сићи и подићи то што је он бацио, иако након дуго времена, илегално и волонтерски.

После мене у јаму је сишао Драган Максимовић, спелеолог инструктор. Заједно смо прочешљали дно јаме и нашли одају. Одаја је нижа 4-5 метара од осталог пода и у њој се налазе свега три или четири костура. Свод одаје је узан и завршава се након неких 10 метара висине и ту нико није могао упасти. Ту је могао доспети неко ко је преживео пад са 40 метара висине и онако поломљен се ту сакрио да га не затрпају они који су бачени после њега. Ти су људи умрли у најгорим мукама, вероватно живећи у нади да ће моћи изаћи, али уз те вертикалне, мокре и високе зидове не може се попети. То не би могао учинити нико вичан томе, ни онај специјално обучен без опреме, а поготово не поломљен човек који доле лежи.

Костури стоје слободни и кости штрче, што даје језиву слику. Постоје три читаве лобање. Једна лобања има фрактуру са леве стране, пукла је неких шест центиметара. На њу ништа није могло пасти да би је поломило накнадно, па значи да је човек у таквом стању остао жив и ту дошао.

Многе су бутне кости сломљене, надлактице, ребра, кичме. Невероватно колико човјек издржи док се бори за живот и у каквом је стању могао да се нада нечему.

Сам податак да се остаци тих људи налазе 4-5 м испод осталих остатака говори нам о томе да је то некад био исти ниво. То је био хоризонтални под и они су одатле отпузали тамо, а оно што је хумка, то су људи који су после њих бачени. Не знам колико је то још доле дубоко, а волео бих да сазнам истину. Уколико неко жели да са мном доле уђе, сигуран сам да ћу је сазнати и пронаћи јамски камен на поду јаме.

Све што се доле налази је снимљено, фотографисано, регистровано и забележено. Ништа није монтирано, слагано нити унето да би се приказало како је било унутра. Сваки комад, камен, грана, венци, свеће убачене унутра и остало, је онако забележено како је било. Све је и сувише стравично да би било потребно нешто аранжирати. Касније смо свеће, које су биле суве, запалили.

Оно што мени у прво време није скренуло пажњу је необична боја стена са стране јаме које су ближе дну. Горња површина стена није жућкасте боје као остало стење, него сиво-тамне, скоро тегет боје. Док се нисам наслонио руком на то, нисам ни знао да то у ствари и није стена. По неколико сантиметара је наслага труле тканине, одеће, чак препознатљивијих облика радничких панталона, које су остале у овом положају, а испод њих кости. Има и остатака гумених опанака који су педесет година остали читави; кожа је иструлила, а гума, ексери и платно од њих остали читави. Има и дебелих кожних ђонова који су се истањили, али препознатљивог облика. Не знам колике су наслаге материјала јер ових неколико сантиметара је само мекани слој, а испод што се стврдло се не може више скинути. Вероватно би се нешто нашло када би се ископало.

Лобање које су нађене нису имале све зубе. Чудно је, код једне лобање коју сам држао у руци, то што нема првих зуба, а кутњаци су потпуно здрави, па претпостављам да су им златни зуби извађени или мучењем здрави избијени.

Оно што је, као мој доживљај, најјаче од свега, је тишина у којој доле све то почива, тишина коју ништа не нарушава, чак ни капање воде која клизи низ стење.

Потпадајући под психозу онога унутра, нас двојица смо јако мало разговарали, радили смо у тишини и углавном смо се погледима разумевали и договарали. Када смо пробали дићи камење и грање, такође смо радили у тишини. Унутра смо провели око четири сата да ништа нисмо јели ни пили воде, а кад смо излазили, све смо чинили полако, достојанствено и с поштовањем.

На површини је један сасвим нови свет; споменик, шума, оно што се пише по новинама о злочинима… Све је небитно и ситно према страхотама које смо ми видели. Вероватно да ће све ово неко написати и рећи лепше од мене како су ти људи довођени, мучени и какве страхоте су преживљавали и баш ту убацивани. Податак који сам ја чуо да је таквих јама около много и да има и оних у које су убациване жене и деца.

Кад смо изишли напоље, поклонили смо се сенима тих људи и запалили све свеће које смо крај јаме нашли и оне су, надам се, дуго гореле.

Мислим да би било људски и хумано одати пошту тим људима због родбине, пријатеља, историјске истине, лажних написа по новинама и нас који о томе нисмо имали појма.

Лично сам захвалан др Ђури Затезалу, Милораду Бајићу и другим људима који су ми помогли да о ономе о чему ништа нисам знао, сазнам на прави начин, на лицу места, уверивши се својим очима, пипнувши руком кост, лобању и да сазнам истину о томе.

Не интересује ме уопште ко ће о овоме писати, како ће реаговати и да ли ће рећи да то унутра нису Срби и колико је унутра тих мученика. Видео сам и то нико не може да ми оспори.

– С обзиром на наслаге и све што сте видјели, можете ли процијенити колико је људских костура у Шарановој јами — питао ме је др Ђуро Затезало.

Када је реч о броју људи који су у јаму бачени, то се може сазнати из дебљине наслаге костију која се налази на дну. Морам казати да је дно јаме дугачко око 6 м, а широко око 4 м, са једном одајом са стране 4-5 метара нижом од оне у коју смо се спустили. Одаја је мала, око 1,5 са 3 м, спојена уским каналићем са дном јаме, а изнад себе има тзв. оџак дуг 10 м који се сужава и кроз њега се нико не може провући. Оџак се постепено шири, а горе даље сужава и на том сужењу одозго смо нашли кости. Вероватно се тај део изнад сужења на неком месту спаја са главним каналом јаме и да је ту неко упао и остао. Постоји још једна врло мала одаја, око 1 са 0,5 м, у којој смо такође нашли један костур, а она је заклоњена од ока и види се кад се чучне у њу. У њој је једно дрво које је вероватно склизнуло низ купу и костур је њим пригњечен.

Чуо сам од др Затезала да су загребачки спелеолози записали да је дебљина слоја око 1,37 м, па сам хтео да видим колико је то заиста. Копати се није могло јер нисмо имали чим, а ни времена. Постоје међутим други показатељи на основу којих могу сигурно тврдити да је податак од 1,37 м нетачан и да је дебљина много већа. Оно на што смо се спустили, био је врх купе. Нормално оно што се баци, пада на једно место и одатле се котрља на све стране, па је тако било и с телима која су убачена. Одаја у којој смо нашли 3 костура има висинску разлику 4-5 м у односу на метар испод врха купе. Све је закрчено дрветом и каменом. Дно звекарских јама којих сам ја пуно видео, увек је равно или са веома малом купом доле. Вода и ветар ни за хиљаду година не могу да убаце толико материјала да би се направило нешто толико, па значи да је тај под вештачки створен. Сама купа је промера као дно јаме јер досеже до њених ивица што доводи до два могућа закључка: или су кости људи дебљине око 4 м, или је дебљина много већа ако је дно јаме још ниже. Зидови су били вертикални, па кад се дно попунило, онда се купа дизала и досегла своју садашњу висину. Значи, нема мање од четири метра, само може бити више.

На једно место пао је један велики камен који је немогуће померити руком (има преко 150 кг) и он је својом тежином просто одсекао део наслаге (око 1,5 м) и направио један пресек и по њему смо гледали колико ту има камења и дрвета. Тај пресек се јасно види и фотографисали смо га. Првих 20-30 цм је лишће, грање и камен, а испод тога набијено као птичје гнездо су сложене, спресоване и сломљене кости у маси од крви, прашине, меса и одеће, залепљене и иструнуле. Кости су од силине пада тако изломљене и спресоване да је током времена дошло до труљења па је немогуће ископати неки већи комад да се то све не распадне јер изгледа као хумус.

Лично мислим да прорачунима према ономе што је унутра, не може веродостојно да се израчуна број убачених у јаму. Сретније решење би било, уколико је могуће, помоћу докумената. Уколико докумената нема, онда се може и на овај начин, иако је слој костију изузетно густ и набијен, а једине читаве кости које се могу видети су од оних који су остали живи послије убацивања у јаму па су се повукли у одају.“[6]

Нажалост, само на основу ископавања би се могла дати процјена о приближном броју људи бачених у Шаранову јаму. На основу докумената се то не може утврдити. Једина могућност јесте вађење костура и њихово пребројавање, а затим би остатке жртава требало достојанствено сахранити. Но, са сигурношћу можемо рећи да је Шаранова јама једна од највећих гробница Срба и Јевреја у логору Јадовно.

Јама на Гргином бријегу је до данас остала неиспитана и неистражена. Од Шаранове јаме је удаљена око 7 километара. Налази се уз сам руб пута који од Башких Оштарија води за Чачић-долац, с његове лијеве стране, око 1,5 км пре логора Јадовно. За вријеме киша се на њеном отвору накупи много грања, камења и земље. Ако се баци камен у њу, може се закључити да је дубока око 50 метара. Бројна свједочења потврђују да су у ову јаму бацани људи који су довођени из логора Јадовно. У низу изјава је наведено да се након извођења заточеника из тог правца чула пуцњава. Број жртава бачених у ову јаму је готово немогуће сазнати без вађења њихових посмртних остатака.

Јарчија јама се налази код Рисове косе Рисове греде, у сјеверном дијелу Велебита, у предјелу Велики крај, у близини Дивосела. У ову јаму су усташе само 6. августа, према именичном попису жртава и изјавама оних који су из ње изишли, бацили 78 мушкараца, жена и дјеце[7] од 387 Срба које су побили, поклали или спалили у њиховим властитим кућама у селима Читлук, Орница, Дивосело и Шибуљине у времену од 2. до 7. августа.

Прије но што ће их убити, усташе су жене и дјецу из Дивосела одвели у заселак Аланак и затворили у шупу Луке Дошена. Након два дана, извели су их до јаме, изболи ножевима и побацали у понор. Неке жене су се саме бациле у јаму, како би избјегле усташки нож. Потресна свједочанства о страдању српског живља из села Читлук, Орница и Дивосело у Јарчијој јами оставиле су Марија Почуча из Дивосела, која је са своје троје дјеце бачена у јаму, али се, недотучена, успјела извући из ње, као и Пера Цвијановић, која је, већ наклана, с цијелом својом породицом бачена у јаму, али се успјела изверати уз окрвављене стијене, те Јела Станић, чија су два дјетета остала жива у јами и у њој умрла.

Јарчија јама је једна од бројних крашких појава на средњем Велебиту, изнад села Аланка. Као природна ријеткост, могла је бити интересантна из туристичких и спелеолошких разлога. Знајући за њу, локалне госпићке усташе су предложиле да се искористи као стратиште. Јама је дубока и има неколико камених прагова, које вода није могла временом да разори. Предмети бачени у њу не стижу на дно, већ се задржавају на појединим басамацима (праговима).

Јаму су 1945. године обишли представници Комисије за ратне злочине, којима је пут до јаме показао Јандре Матић из Дивосела, добар познавалац шуме Дулиба и Шимишине главице. Они су утврдили да отвор јаме, мјерен од сјевера према југу, износи 4 м, а од запада према истоку, 3 м. Изнад Јарчије јаме, с југоисточне стране, виси камена стијена, на којој су израсла кржљава букова стабла. На боковима јаме су чланови комисије уочили 7 камених избочина. Жртве су бацане у јаму низ стрмину са западне стране, и управо на овим избочинама су се неке од њих и зауставиле, а касније, по одласку усташа, успјеле се извући из бездана. На дубини од 10 метара, чланови комисије су видјели људске костуре, лобање, кости ногу, руку и ребара.[8]

Јама Бадањ се налази на на сјеверозападним падинама Велебита, код села Ступачинова. Према документима Земаљске комисије за ратне злочине и изјавама самих злочинаца, у њу су усташе током јула и августа бацили око 10.000 Срба и Јевреја. Злочинац Миле Бркљачић, син Јосе, лугар, 22. јуна 1945. године је пред Војним судом корпусне области 11. корпуса ЈНА описао убијање Срба над овом јамом, коју је као добар познавалац свог краја и предложио као погодну за масовно усмрћивање. О својим злодјелима, почињеним над овом и другим јамама на Велебиту, као и на отоку Пагу, појединости су испричали и Јосо Орешковић, Иван Пезељ, Јандрија Бркљачић, Јосо Мажуран, Славко Баљак, Јерко Фратровић, Лука Барјашић, Јандре Стрика, Бене Барић, Марко Дидулица, Иван Кеврић, Анте Никшић, Иван Буторац, Иван Бадурина и други.

У близини јаме Бадањ се налази и јама Дулиба. О њој у свом извјештају, септембра 1941, пише италијански лијечник, потпоручник Виторио Финдерле: „Ова јама покривена је грањем стабала и лишћем, добро је скрита, на стази у близини јаме налазимо дијелове људске одјеће, рупчиће, личне документе, чахуре метака војничих пушака, различите четкице за зубе, чак и мушки ручни сат покварен. Наредио сам сељацима да открију јаму. Истога часа подигао се жесток и продоран задах карактеристичан за већ зрело распадање меса. Улаз у јаму је величине 8х8 метара. Камење које је у непосредној близини отвора прекрито је мрљама крви и масним састојцима. На једном се мјесту распознају трагови крви настали од крвавих прстију. И овдје сам убацио растопину кемикалије.“[9] Према доступним подацима, у ову јаму су усташе током августа бацили око 500 Срба.

Јама Близница се налази у предјелу Ступачинова, према Карлобагу. У њу су усташе, прије но што је италијанска војска приспјела на Паг, бацили око 450 Срба, логораша из Слане.[10]

О јами на Плочама је такође свједочило више извршилаца злочина, као и споменути др Финдерле, који 4. септембра 1941. године у свом извјештају наводи: „У шест сати ујутру на путу сам скупа са господином капетаном Асти Луиђијем и са 30 војника Г. А. Ф. (Guardia dalla frontiera). Кад сам стигао у Оштарије, оставио сам транспортна средства на цести и кренуо стазом ка Ступачинову. Нашавши брата споменутог Луке Бабурића,[11] на којег се односи документ који је јучер пронађен, и са још четири сељака из истога села.

Послије кратког хода стигосмо до јаме на Плочама. Ова се налази на сјевероистоку од села Ступачинова. Окружена је стаблима и добро скривена. Из ње се диже као нека пара која штипа због оштрог мириса. Улаз у јаму је величине 9×6 метара и отворена је. Кад сам бацио камен, послије дугог падања осјетио сам да је пао у воду. На дијелу улаза одроњена је земља и трава погњечена. Овдје налазимо дијелове кошуља и мушког одијела. Поред саме јаме има људских коса, писама, фотографија, празних и распараних новчаника са ситним новцем, лисница, картица за храну, писама рођака жртава, чахуре итд.

Прича се да се у неколико наврата овдје довело и бацило у јаму 2.000 Срба мушкараца, а да је посљедњи покољ био унатраг три седмице.

Приправио сам раствор и с водом из једног сусједног извора бацио га у јаму.“[12]

Јама Кијевац је 7 км удаљена од Карлобага, у правцу Велебита. У њу су усташе бацале Србе заточене у логору Слана. Према исказима злочинаца, у јаму је бачено око 150-200 људи. Усташа Винко Барић из Барић Драге, који је својим бродом превозио заточенике од Карлобага до отока Пага, у логоре Слана и Метајна, пред Војним судом Команде личког подручја је 11. јула 1945. године испричао, поред осталог, да је са отока у Карлобаг превезао више од 120 Срба, које су усташе одводили до јаме Кијевац, гдје су их мучили и бацали у њу.

Вранзина јама се такође налази у близини села Ступачиново, у предјелу Велебита. Усташе су у ову јаму доводили затворенике из госпићке казнионице и једним дијелом из логора Слана. У њу је бачено око 250 мушкараца, жена и дјеце.

Јама Јасеновац је смјештена изнад залива Крижац, удаљена од Карлобага око 7 км. Средином августа, усташе су из логора Слана довели овамо око 150-200 жена и дјеце српске националности, побили их и бацили у јаму. Том приликом је у убијању жртава дрвеним батовима и бацању полуживих људи у јаму предњачио Роко Павичић Рокица.

Већи дио овдашњег хрватског становништва је осуђивао злочине, а појединци су покушавали све што су могли како би заштитили Србе. Тако је Карло Будак, трговац, стар 93 године, у Карлобагу захтијевао од италијанског генерала Рафаела Пелигра да спријечи звјерства над Србима. Када му је генерал одговорио да се он не мијеша у рад хрватских власти, Карло му се обратио ријечима: „Ако нећете то спријечити као заповједник, спријечит ћете као кршћанин и католик.“ Кад ни то није помогло, овај племенити, озлојеђени старац је генералу поручио: „Не заборавите да ћете за ово одговарати данас-сутра пред народом и хисторијом свијета.“[13]

Јама Јамина се налази изнад Трибња, код засеока Љуботић. О њој је др Финдерле 2. септембра 1941. године у свом извјештају записао: „Око 11,30 сати, слиједећи савјет пуковника Стање, нашао сам се у Трибњу, послије кратког задржавања у друштву поручника Цука Лелија (Lelio Zucco) и 6 војника нашао сам се у Мандалини да би се путељком управио према једној великој јами званој Јамина. Ради веће сигурности савјетовано ми је да ауто вратим у Трибањ.

У почетку се наилази на стрму проходну стазу која води према јами, међутим касније треба наставити преко пећина и с једног на други камен. Посљедње насеље које се сусреће, названо Ливадице, на малој је удаљености од саме јаме и овдје сам се послужио са двојицом сељака да нам покажу пут. Да би се стигло, требало је 2,5 сата врло напорног хода и не могу схватити како су жртве жене и дјеца, стигли на ово мјесто, тим више као што кажу, да су одвођени ноћу.

Сама јама налази се на источном рубу мале ливаде и има отвор 8×6 метара. Не могу прецизирати дубину, али је точно да се камен који сам бацио није зауставио све док се звук падања није изгубио из нашег слушног поља. У понеком удубљењу на унутрашњој западној страни јаме запажа се огољело и изблиједјело коријење и за претпоставити је да је то услијед падања жртава, које су, падајући, гребале земљу. Није ми могуће прецизирати број жртава али је разумљиво да је бачено на стотине жртава међу којима многи несретници из логора на Пагу. Направио сам мјешавину кемикалија и бацио у бездан.“[14]

Нажалост, међу стратиштима усташког логора Јадовно, уз Шаранову и јаму Свете Ане, ово је једина спелеолошки истражена јама. У њу су се 1980. године спустили спелеолози Задарског планинарског друштва „Пакленица“ Иван Лукић, Жељко Беранда, Марио Дражевић, Синиша Суботић и Предраг Куртин. Они су на дну јаме затекли више стотина костура, о чему је Иван Лукић испричао: „У јаму смо ушли у 11 сати навечер, а изишли смо сутрадан у 6,30 сати, па смо имали довољно времена да је претражимо и увјеримо се у ово што смо чули. Кад смо се спустили на дно јаме (75 метара) и око себе освијетлили, угледали смо језив призор из наноса шљунка и земље вирили су људски костури на којима су се очитовали трагови насиља. На неким лубањама су се распознавали трагови оштрих предмета или тешких удараца, што потврђује прича да су несретни људи завршили живот на најсвирепији начин. Према оном што смо видјели може се закључити да је у јами смрт нашло више од 180 људи.“[15]

У овај понор су усташе бацили Србе из Шибуљине, Дивосела и још неких личких села. У Јамину се први спустио тридесетдвогодишњи Иван Лукић и на 51-ом метру наишао на косо положену полицу. До те дубине се јама спушта вертикално, а даље, до дна на 75 метара дубине, под углом од 75 степени. Спелеолози су унутар јаме открили и једну шпиљу дужине 50 метара, у којој нису нашли ништа. Чврсто вјерујући причи да је „јама без дна“, а желећи да се њихови злочини не открију, усташе су били сигурни да се у њену таму никад нико неће спустити и да ће лешеви подземним водама доспјети до мора и да ће тако сваки траг њихових злодјела бити избрисан.

Но, истину је, како видимо, могуће сакривати, али не и трајно сакрити.[16]

Шевић јама се налази код села Врановине. И њу је са својим санитарцима обишао др Финдерле, 1. септембра 1941. године, и записао: „Да бисмо стигли на споменути локалитет, ишли смо од села Кланац, а како нема ни цесте ни приступа, ауто с једним стражаром оставио сам на путу изнад села Буџак. Морали смо превалити око један сат хода. Током пута наилази се на бројне чахуре војних и ловачких пушака.

На подручју јаме наилазим на комаде ланаца, катанаца различитих облика и величина, ознаке жељезничких чинова, лампасе (на хлачама) за југословенске финансијске службенике, четкице за зубе, џепна огледала, чешљеве, и што је врло занимљиво, новчанике (и новчарке за метал) испражњене и подеране. На једном мјесту налазим дјелове лубања које би, према анатомским карактеристикама а по мојем мишљењу, припадале одраслим људима, доби између 30-50 година а убијеним од прилике прије два мјесеца.

Отвор јаме је димензија 8х5 метара а дубина је бездана. Бачени камен се не зауставља него пада тако дубоко да се звук слушно губи. Ободи јаме и унутрашње странице заливени су кречом који је бачен, како се чини, прије неколико дана. Упркос томе по читавом се рајону шири одвратан мирис лешина у распадању. Изгледа у ову је јаму бачено 500 жртава. Приправио сам кемијски раствор и бацио га у јаму.“[17]

Шевић јаму су 25. августа 1945. године обишли представници Земаљске комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и његових помагача и на лицу мјеста, на брду Челина код села Врановине, саставила записник: „Повјеренство се је упутило од Госпића до Пазаришта, одатле у село Врановина гдје је узело за водича Петра Рогића који је Повјеренство одвео до брда Челина, удаљеног од Врановине 1,5 км, гдје је Петар Рогић предочио јаму звану Шевића јама у коју су усташе 1941. године бацали људе.

Јама је дуга од југа према сјеверу 7 метара, а широка од истока према западу око 4 метра. На јужној страни јаме налази се посебна удубина, а исто тако са сјеверне стране, док се у средини налази главна удубина изграђена од камене громаде. Над јамом се са западне стране истиче камена стијена из које је израсло једно липово стабло. Дубина јаме не да се измјерити отприлике, јер је тамно одмах испод површине, а пад камена траје, од отвора површинског до дна, 4 секунде. Приступ к јами с источне стране је степенаст.

На површинској избочини јаме види се сандала која је припадала одраслом човјеку и један шешир.

Брдо Челина је удаљено од села Буџак пола километра.

Узете су снимке јаме и то од сјевероистока према југу, од истока према западу и од запада према истоку. Приступ к јами, како из села Врановине тако из села Буџак, води кроз врло кршевит и стрмовит шумски предио.

Буде преслушан Петар Рогић, 46 година стар, римокатолик, Хрват, ожењен, отац једног дјетета, земљорадник из Врановине, опћина Пазариште, котар Перушић. Године 1941. у мјесецу мају или јуну усташе под командом усташа Риц Руде и Бранка Милинковића довели су први пут око 400 људи из Госпића у Кланац и одвели их преко Буџака на брдо Челина и ту их бацили у јаму Шевића. На који начин су доведени људи убијени, ја не знам, али се је тада код наших кућа у Врановини чула пуцњава из митраљеза.

Други пут су усташе довезли камионом једну групу људи, не зна се откуда, а ни број поближе се не зна, те их зауставили код гостионе Јуре Рибара, одакле су их одвели кроз Врановину према Ваганцу до брда Челина гдје су их бацили у Шевића јаму. Тада ја нисам чуо пуцање из митраљеза. Јесу ли ти људи претходно убијени или су живи бачени у јаму, мени није познато.

Народ је говорио да су из Пазаришта неки људи такођер убијени и бачени у јаму као Марко Радошевић, Вицко Милинковић и Марко Рукавина. Колико је мени познато, усташе више нису доводиле људе и бацали у наведену јаму.

Познато ми је да су 1941. године из Д. Пазаришта из села Калиновача били усташе Мате Старчевић Јоканов и Миле Вркљан (Милица) из Кланца (погинуо 1942. године у селу Крушчица).

Јама је удаљена од села Буџак око 500 метара, а село Буџак је удаљено од Кланца један километар.“[18]

Према расположивим подацима, поред група наведених у цитираном записнику, у августу су усташе у Шевић јаму бацили и око 300 жена и дјеце српске националности. Сачувани документи казују да је од маја до августа у овој јами смрт нашло око 2.000 Срба, који су допремани из казнионице Госпић, котарског затвора Перушић и неких других крајева. Усташа Тома Дошен у својој изјави наводи: „На путу према стратишту повезане људе смо тукли. Када смо дошли горе, (мисли се до јаме, прим. аутора) онако измрцварене људе почели смо да убијамо. Убијали смо из пушака и клали ножевима. По извршењу чина вратили смо се до Јуре Рибе код којег смо пили ракију у знак весеља због побијених Срба. Код Јуре су неки прали крваве руке.“[19]

О покољу над овом јамом свједочи и изјава Дошеновог заповједника, поручника Мартина Милинковића, дата 22. новембра 1945. године у Окружном суду у Госпићу, у којој стоји да је средином јуна (17. јун) из Збирног логора Госпић камионима довезено 440 до 450 Срба, који су побијени што из ватреног оружја што ножевима и сјекирама: „Једне недјеље око 11 сати довезли су усташе камионом 40 Срба из Госпића, с намјером да их побију више Пазаришта. Камион се уставио пред кућом Јуре Дуића Рибе, гдје смо се ја и Бранко Милинковић и Руде Риц састали с њима и кренули према Дуић Главицама, то јест према мјесту гдје их је требало побити. На путу према стратишту знам да је повезане људе тукао Дошен Тома. Када смо дошли горе, онако измрцварене Србе на путу почели смо да убијамо. Убијали смо их из пушке и клали ножевима.

По извршењу чина вратили смо се до Јуре Рибе, код којег смо пили ракију у знак весеља због побијених Срба.

Код Јуре су неки такођер прали крваве руке…“[20]

Јама на Кулашевој страни је у предјелу Разбојиште, поред цесте Госпић-Оточац. Није познато како је овај предио добио име, али оно заиста одговара злочинству које су усташе априла и маја извршили над српским народом. Још прије оснивања логора Јадовно, усташе су, у неколико наврата, из казнионице Окружног суда Госпић одвезли више од 155 Срба, звјерски их мучили и побили, те бацили у ову јаму. У јами на Кулашевој страни су усмрћени госпићки трговци, међу којима и Дане Павловић, трговац из Студенаца.

Јама код Орешковић станова се налази у близини жељезничке станице Личко Лешће, уз цесту Госпић-Оточац. Током маја, јуна и јула, усташе су из Збирног логора у Госпићу извели више од 200 Срба с подручја Лике, из Залужнице, Брлога и других мјеста, и бацили их у ову јаму.

Мани Париповићу из Јањча су усташе масакрирали супругу Машу, стару 41 годину, кћерке Софију (12) и Даницу (9) и синове Дану (6) и Симеона (2). Његову изјаву о томе како је сазнао шта се дешава над јамом код Орешковић станова забиљежио је 1961. године Дане Ластавица: „…Као радник ја и мој комшија Милан Радовић ишли смо на рад на жељезничку пругу код жељ. станице Личко Лешће, 6. маја на Ђурђевдан 1941. године. Идући цестом дошли смо на мјесто Орешковић станови. Чули смо на цести неки подмукли глас… Нагло станемо и само што смо стали, чујемо негдје у даљини неразумљив људски глас који је допирао до нас из долине покрај цесте. Договоримо се на брзину и Милан остане на цести, пазећи да нетко не наиђе, а ја се почнем спуштати испод цесте према јами код Орешковић станова, за коју сам иначе знао раније да ту постоји, будући да је уза саму цесту.

Спуштајући се од цесте према јами, видим влаку, уваљана, сва машина и шушањ, измијешано, крваво, видим одјевне предмете: шешири, комади крпа од одјевних предмета, кошуља, понеки комад робе, кашика, неких папира и не знам више шта сам све ту примјетио. Видим трава сва уваљана гдје су се камиони заустављали… комади крвавих дрвених колаца, неки огуљени и крвави.

Дођем до над саму јаму, чујем само неко јечање, али кад сам пришао близу, смогнем снаге и полугласно упитам: ’Има ли тко доље?’ А оно из јаме више гласова које све и не разумијем шта су ми казали, али само нешто разумијем кад ми казаше: ’Ајме спашавај… Овдје Стево Поповић из Залужнице.’ Уз још гласова чини ми се да сам чуо и глас Миле Грубора из Брлога. Више се гласова јавило тако да нисам све разумио. Укочим се, стојим и више не знам гдје сам ни шта да радим, или шта да им кажем, а помоћи им не можем.

Док стојим онако збуњен и укочен над јамом, зачух глас мог комшије Милана који ми каза: ’Бјеж’мо Мане одален, наћи ће нас нетко!’ Смогнем снаге и узађем уз ту малу тратину на цесту код Милана сав ублиједио и не знам шта да кажем Милану. Он је нешто чуо, али није све што сам ја чуо и доживио. Одемо до жељезничке станице те узмемо алат и наша партија се врати пругом до вактарнице бр. 54 опет више те јаме. Негдје око девет-десет сати наиђе једна група људи који су ишли од прилике угаљ палити. Кад су дошли цестом поред јаме, (између нас и јаме) један гласно повика: ’О, људи, ево четника, пошли клати хрватски народ и пали у јаму, а сада траже спаса.’

Завршило се и то радно вријеме. Кад смо се разилазили, рекао сам груповођи, десетару Ивици Жарку: ’Сутра не могу доћи на посао, идем у Славонију тражити кукуруза за фамилију.’

Више нисам долазио на тај посао. Почео сам се сакривати. Тада нам је Томо Рупчић који је био близу јаме казао како је Вујица Узелац, лугар из Липовог Поља, бачен у јаму код Мацоле и живио три недјеље, да су му чобани бацали храну. Причао је да је Вујицу из јаме хтио извадити Јуре звани Вурба. Вурба је дошао над јаму и рекао Вујици: ’Ајде спасит ћу те, ево ти бацам конопац па ћу те извући.’ Вујица му је одговорио: ’Знаш да сам свезан и ноге ми поломљене, не могу никуд.’

Даље, Томо ми је причао да се Јуре пошао спустити у јаму, али да је одмах долетио Марковић Стипе Мацола (Јурин брат од стрица) и убио Јуру поред јаме. Када га је убио, долетио је у село и прогласио: ’Ено Јуру убише четници! Чувајте се хрватски народе, ето четника, иду вас клати…’“[21]

Мацолина јама се налази у близини цесте Госпић-Оточац, између села Јањче и Личког Лешћа. Име је добила по усташком сатнику Стипи Марковићу Мацоли, родом из Личког Лешћа, који се посебно истакао убијањем и бацањем Срба у овај бездан. На ово стратиште су усташе довозиле заточенике из збирног логора Госпић, али и из разних крајева НДХ: с подручја Лике, Баније, Кордуна и Славоније. Они су до жељезничке станице Личко Лешће допремани у затвореним жељезничким сточним вагонима, а затим, међусобно повезани, камионима, често и пјешице, одвођени пут губилишта.

И у марту 1945. године су усташе у ову јаму бацили 120 госпићких Срба, претежно жена и дјеце, док су око 80 њих повјешали на бандере и разне стубове у Госпићу и дуж цесте према Смиљану. Иако је крај рата био на помолу, усташе су немилосрдно истрајавали у масовном убијању Срба.

Нешто више података о овој јами пружа Записник Земаљске комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и његових помагача састављен 22. августа 1945. године. Представници комисији су били: Јурај Башић, Јосип Девчић, Дукан Перић и Андрија Сунајко, који су у то вријеме обишли и Шевић јаму. Уз помоћ фотографа Ивице Милиновића, они су дошли над Мацолину јаму у шуми Дражица, која се налази између Јањча и Личког Лешћа, у близини Орешковић бунара, и о оном што су видјели записали: „Повјеренство се упутило из Госпића државном цестом према Оточцу и зауставило у шуми Дражица на мјесту које је удаљено од Госпића 30 км. Од државне цесте повјеренство се је упутило у шуму Дражица према југу и у удаљености од наведене цесте око 20 метара наишло на јаму…

На источном рубу јаме налази се један буков пањ из којега је израсло стабло у виду буковог џбуња, чије се гране надвијају над јаму. Из овог пања израсло је на сјеверној страни буково стабло промјера 8-10 цм, при доњем дијелу којега се види 3-4 струка танке у стабло урасле жице, из које стрши завршетак жице дуг 10 цм.

Промјер јаме од сјевера према југу износи око 4 м, од запада према истоку на сјеверној страни 3, а на јужној страни промјер се сужава у дужину од 2 метра. Дубина јаме је око 10 м. Јама је сачињена од јединствене камене громаде а у гротлу се са свих страна виде мање избочине.

На поглед кроз гротло види се набацана земља у полутами, затим се разазнају комади дрва, изгледа нож, и изгледа да се на дну налази неко оружје као на пр. пушка, шмајсер или можда нешто друго. Чланови комисије видјели су како из јаме излетише неколико великих муха, које нападају лешине.

Покрај јаме, према југу, налази се једна граба из које је ископана земља иловача и очито бачена у рано прољеће ове године у јаму. Исто се види и на сјеверној страни јаме како је земља ове године вјеројатно у рано прољеће копана и бацана у јаму. Покрај јаме, на јужној страни, види се комад челичне жице дуг око 30 м. Промјер жице је око 5 мм.

Сматра се да су за ову жицу жртве биле везане, тако до јаме доведене, убијене и у јаму бачене.

Присутни чланови комисије сматрају да здрав и снажан човјек, ослањајући се и хватајући за избочине, може изаћи из јаме.

Фотограф је узео снимке јаме с југа према сјеверу, са сјевера према југу, отвор јаме и снимку простора од државне цесте пред јамом. Ове снимке су саставни дио овога записника.

У сврху установљења садржине јаме потребно би било подузети спуштање у јаму и ископавање.

На сјеверозападној страни јаме, на удаљености око 30 м покрај државне цесте виде се на ледини двије површине слабо обрасле травом, облика неправилнога круга промјера око 4 м. Под овом површином налазе се лешеви жртава доведених из Госпића и Оточца 1941. године.

Потоње изјављује присутни Јосип Девчић, који је то дознао од приповједања народа. И на горе наведеним површинама потребно би било подузети откопавање.“[22] У Мацолину јаму је бачено око 2.700 Срба. Према изјави Ивана Марковића Ивеље, који је, иако тада гимназијалац, био познат по злодјелима, усташе су у овој јами умориле госпићке трговце Максимовића, Станића, Микића и многе друге.[23]

Мартин Ивана Милинковић, рођен 1914. године у Кланцу, студент ветеринарства, пријатељ по франковачкој идеји с познатим усташама Бранком Милинковићем и Рудом Рицом, истакао се у успостављању усташке власти у Пазаришту, Перушићу и Госпићу. Већ у априлу, с Николом Чачићем, Рудом Рицом, Ивом Жупаном и другима, хапси Србе и учествује у њиховом ликвидирању. Учествовао је у покољима Срба и Јевреја у логору Јадовно, па тако и у масакру заточеника који су 17. јула из казнионице Окружног суда Госпић камионима довезени у Пазариште. Путем до Мацолине јаме, усташе су мушкарце, жене и дјецу тукли кундацима, тољагама, ногама, боли их ножевима и мучили на разне начине, како би их онеспособили и онемогућили им да покушају да умакну страшној судбини. Старац Раде Вурдеља је под ударацима и убодима ножевима издахнуо још у камиону, у којем је био с 40 везаних Срба из села Брувна. Мартин је о својим недјелима овако говорио: „Кад смо дошли до Мацолине јаме, овако измрцварене Србе на путу, почели смо да убијамо. Убијали смо их из пушака и клали ножевима. Након извршења чина вратили смо се пјевајући у гостионицу Јуре Дуића Рибе код којега смо пили ракију, јели јањетину у знак весеља због побијених људи… Код Јуре неки су опрали руке, а неки су се сласно частили и крвљу натопљеним рукама. У томе су се посебно истицали Тоне Дошен, Руде Риц, Бранко Милинковић…“[24]

Владо Наглић Мартинов (осуђен на 20 година робије) наводи да је и сам био у групи усташа, као и Крмпотић Јуре и Мартин Месић, а да су им се прикључили и власник гостионице Јуре Дуић и неколико његових мјештана.

„Исцрпљене Србе смо над јамом мучили, а затим је Руде Риц наредио да легну. Онако повезане усташе су их клале…“[25]

Симо Кораћ, сељак из Широке Куле, преживио је пад у Мацолину јаму. Пошто је бачен у бездан, зауставио се на једној избочини унутар јаме, а по одласку усташа, када је пала ноћ и све се примирило, осим понеког јаука још живих, али потпуно немоћних, извукао се из пакла понора, доспио до својих и обавијестио народ о судбини оних које су усташе одвеле на „преслушавање“. Симо је након овог језивог искуства отишао у партизане. Погинуо је као борац Народноослободилачке војске Југославије.

Послије почињених убистава, усташе су у Мацолину јаму сипали живи креч, а 1945. године је неко жртве у њој засуо већом количином земље, што су у свом записнику навели представници Комисије за ратне злочине.

Јама у Ператовим драгама се налази недалеко од Мацолине јаме, код Личког Лешћа. У њу су усташе бацали Србе доведене из госпићке казнионице или директно са жељезничке станице Личко Лешће. У њој је смрт нашло 380 мушкараца, жена и дјеце.[26]

Јама Угљенача је у близини Личког Лешћа. У њу су, у само неколико дана јула, усташе бацили 1.600 Срба, који су у сточним вагонима допремљени жељезницом из правца Загреба. На једној сачуваној фотографији је записана адреса из Трубара код Дрвара, па је могуће да је један број жртава био и с територије Босне.[27]

Јама Думан се налази у шуми између Јањча и Личког Лешћа. Већ у првој половини априла, усташе из Перушића и Госпића су похапшене Србе одвозили камионом из логора Госпић, под изговором да их воде на покрштавање у католичку вјеру. Но, кад би стигли близу јаме, усташе су заточенике везивали жицом, након чега је слиједило мучење, да би их на крају побацали у безданушу. Овдје су убијени познати трговци из Перушића: Мирко Муњас, Мане Пејић и Дане Павловић, косињски трговци Дане Брујић и Милан Кнежевић, православни свештеник Мишо Диклић, сељаци Божо Пејновић, Богдан Штокић, Душан Брујић, Мићо Кокотовић, Симо Репац, Ђуро Брујић и више десетака других.[28]

Другог августа, усташе су у јаму Думан масовно бацали српску дјецу с њиховим мајкама, очевима, бакама и дједовима. Све што је живо а српско је, без обзира на пол и старост. Овдје су довођени заточеници из Збирног логора Госпић, али и директно из других крајева НДХ.

Само из села Борчићи и сусједних заселака, у гротло Думана је бачено 165 душа српске дјеце, жена и мушкараца.[29] Шестог августа су у селу Млакви усташе звјерски уморили 286 људи – само зато што су били Срби.[30] Сљедећег дана, 7. августа, у шуми Обљај, између Крша и Лешћа, убили су више десетака Срба.[31] Журили су да побију што више српског живља прије наиласка италијанске фашистичке војске, која је настојала да спријечи масовне злочине усташа.

Јама Света Ана се налази недалеко од католичке цркве Света Ана у Горњем Косињу. Над овом јамом, у близини своје светиње, усташе су мучили мушкарце, док су жене и дјевојке, често и дјевојчице, најприје силовали, а онда их клали и бацали у безданушу. Само из српских сињских села и заселака, у овај амбис је бачено 208 Срба, углавном сељака.[32]

Прије успоставе НДХ, сељаци хрватског села Шушањ су у понор Свете Ане бацали угинуле домаће животиње, а већ у мају, усташе у њега бацају људе.

Двадесетдвогодишњи Тодор Тоде Париповић, из засеока Доцине Драге, успио се одвезати и побјећи из колоне српских сељака које су 8. августа водили на стратиште. Њега су усташе, с групом сусељана, ухватили у Красну и под батинама спровели у затвор у Горњем Косињу. „Одмах на улазу у затвор у усташком таборништву видјели смо страшан призор: степенице крваве, прсти и цијеле шаке крвљу отиснуте по зидовима затвора. Затворише нас у једну собу. Пуна соба усирене крви. Стајала је једна корпа у којој су поједине жене доносиле храну својим мужевима али су и оне овдје најприје силоване, а онда мучене и убијане са својим ужевима. Нађосмо и једну слику на којој смо сви препознали Боћу Пражића из Млакве…

Изведоше нас из затвора наше познате комшије Хрвати и по ноћи повезане жицом поведоше до пред цркву Св. Ана, скренусмо десно с пута и окренусмо уз брдо. Пењемо се уз неко камење. Први што су ишли на челу, усташе синуше батеријама, тада угледам јаму око које је било све крваво, одјевни предмети. Тада погледах у прву двојицу. Падоше у јаму. Чак ми се чини да је један скочио сам у јаму, када се од свога друга откинуо. У том моменту почне ударање по главама и падање у безданушу. Скупим сву снагу коју сам још имао. Прије неколико секунди ослободио сам се свога друга са којим сам био свезан и умјесто да извршим оштро наређење ’Сједи… Лези’, бацим се крај деснокрилне пратње. Направим неколико корака, преко камења, затим низбрдицу. Прескочим неке плотове и избијем преко поља на исти пут којим су нас водили и увучем се у једну живицу…“[33]

Умакавши прогонитељима, ријетки сретник, препливао је Тодор ријеку Лику и отишао у партизане.

Усташа Лука Поднар је учествовао у масакру над Србима од маја до августа 1941. На суђењу за почињене злочине, 1946. године, изнио је низ детаља о хватању, мучењу и бацању својих сусељана у јаму Света Ана: „…успио је један човјек да утече, побјегне, за којег знам да је од Моста испод куће Стеве Буњевчевића, а звао се чини ми се Париповић… У оној партији 6. јула 1941. било је 11 мушких и 6 женских. Познавао сам три цуре од Моста, од којих су двије биле сестре, а чини ми се да су се звале Репац… На лицу мјеста откуд су ови одвођени на јаму Света Ана извршена су од стране усташа силовања над овим цурама, затим су биле заклане и бачене у јаму… Сјећам се неколико одвођења и убијања. Једну партију водили смо 6. јула. Имала је 28 Срба, те једна 35, једна 18 и једна 14 Срба, што мушких, што женских. На исти су начин мучени, поклани и бачени у јаму. Међу нама се је опште говорило да је у ону јаму код Свете Ане поклано и бачено до 180 лица…“[34]

Не би ли сакрили своја злочинства, усташе су прије повратка италијанске војске на ово подручје и њихове забране даљих покоља Срба, окупили домобране и хрватске сељаке, те заједно с њима преко жртава у јами Света Ана набацали камења у висини од четири метра, тако да су им и кости здробљене.

О томе је у свом извјештају од 16. маја 1987. године писао др геологије Срећко Божичевић, прилажући и фотографије из јаме.[35] Те године, у оквиру израде пројекта за акумулацију Косињ, Геолошки завод из Загреба је упутио своју стручну екипу да испита јаму Света Ана, претпостављајући да ће бити потребно да се кости жртава изнесу како не би пливале будућим језером. Послије прегледа безданке, Божичевић је о ономе што је видио саставио опширан извјештај, у којем, поред осталог, стоји: „На отвор јаме… био је наваљен велики блок, а пролаз у дубину није био могућ нити сигуран кроз уске шупљине и пукотине. Одлучено је да камен минирањем разнесем и да се на тај начин осигура приступ у дубину ове спелеолошке појаве.

Након успјешно изведеног минирања… и накнадно извученог углављеног блока (од стране нама непознатих лица)[36] припремљен је силаз у јаму и извршен њезин обилазак ради налаза коштаних остатака.

Измјерена вертикала силаза у јаму износи 38 метара гдје се долази на врх каменог набачаја. Висина тог набачаја процјењује се на око 4 метра. Проширење дна износи од три до четири метра завршавајући уском пукотином у смјеру југа. Приближна измјерена дужина јаме у том смјеру износи око 10 метара. У смјеру сјевера јама се наставља једним сужењем и степеницом. На темељу летимичног рекогносцирања успјело се продријети у дужини око 20 м кроз релативно уски канал (пукотински дио јаме).

Прегледом каменог набачаја и дна јаме утврђено је слиједеће: „Велик дио посмртних остатака убачених жртава прекривен је накнадно убаченим камењем и другим отпадима животињског и осталог поријекла. У најнижем дијелу јаме видљиве су углавном водом наношене и најмање оштећене људске кости, а уочавају се и дијелови одјеће и обуће убачених жртава. Посмртни остаци жртава, које се налазе испод каменог набачаја, вјероватно су здробљене накнадним убацивањем камења и осталог материјала тако да је до њих могуће доћи тек након пажљивог одстрањивања горњег слоја…“

Иако је било предвиђено да се посмртни остатаци жртава изваде и достојанствено сахране у нову гробницу, до тога, на срамоту живих, није дошло. Остале су на дну провалије, заувијек заробљене водама косињског акумулационог језера.

У јами Павкуша је на најсвирепији начин убијено 170 Срба из више крајева НДХ, међу њима сви становници села Узелци, смјештеног изнад села Јањачка Коса. У овом селу није остало ниједно српско домаћинство, ни једно једино људско биће. Усташе из сусједних села су опљачкали њихову имовину, неке куће спалили, а друге порушили и грађу одвезли. Све становнике, њих 46, побили су, од којих 39 у једном дану, 2. августа, и бацили у бездан Павкуша. У јаму су бацили и 23 дјеце из овога села, старе од једне до петнаест година, претходно им, држећи их за ноге, разбивши главе, ударајући њима о дрвеће и камење. Усташе су њихове мајке присилили да гледају муке дјеце, а потом и њих саме ударали крамповима и боли ножевима, те бацили у јаму из које се чуо још покоји вапај умируће дјеце.[37]

Јама Нездравка се налази више Доњег Косиња и Вукелића, уз сам пут. Усташе су у њене дубине бацили, послије мучења у свом свирепом ритуалу, 180 Срба доведених из збирног логора Госпић. У понор су бацили и једанаест српских мјештана из села Крша, које су 10. августа похватали на њивама док су обављали жетвене послове. С губилишта је тада успјела побјећи, везаних руку, тринаестогодишња дјевојчица Смиља Радовић. Она је о трагедији своје породице и сељана детаљно говорила у Окружном суду у Госпићу 1946. године, када је, поред осталог, испричала: „Кад смо били доведени у непосредну близину јаме тзв. Нездравку, моју су сестру Марију, стару 21 годину, одвезали од мене и повели је мало даље иза једног грма. Њу су силовале усташе на очиглед оца, браће и комшија. Чула сам повике моје покојне сестре Марије-Марице, ријечи вапијуће, које су ми се дубоко усјекле у памет Убијте ме, а немојте то од мене радити…“[38]

Звјерства усташа су била невјероватна. Чак су и рањену дјецу хватали по шуми, убијали на најстравичнији начин и бацали у те природне гробнице без дна. Навођењем тек неколико података о поменутим јамама, потврђује се закључак да један број заточеника упућених из разних крајева НДХ у логор Јадовно није ни доспио на одредиште, већ су их усташе успут ликвидирали, бацајући их у околне бездане. Највише у Шаранову јаму, јаму на брду Бадањ код Башких Оштарија, Мацолину јаму код Јањча, Шевић јаму код Пазаришта, јаму на Плочама, јаму Угљеначу у близини Личког Лешћа, јаму Дулиба код помоћног логора Ступачиново, јаму на Гргином бријегу, јаму у Ператовим драгама, јаму код самог логора Јадовно…

Увјерен сам да побројане јаме нису једине гробнице Срба и Јевреја у саставу логора смрти Јадовно. Нажалост, има их још неколико. Но, због низа тешкоћа која сам имао током истраживања, неугодности на терену, напросто због немоћи да се о њима нешто више сазна, нисам их успио пронаћи, те их и не наводим међу стратиштима усташког логора Јадовно. Ни наведене безданке, осим Шаранове, Јамине и јаме Света Ана, нису спелеолошки истражене. Ниједна ничим није обиљежена. Жртве нису ексхумиране и достојанствено сахрањене.

Већини од њих је приступ и данас немогућ. Као да усташка правна терминологија истрајава. Као да жртве нису ни биле људска бића. Истраживачу, као и сваком другом разумном људском створу, посебно је непојмљиво зашто, ни послије готово 50 година од краја рата, југословенско друштво није смогло снаге, материјалних средстава. а рекао бих и људскости, да омогући достојно истраживање, сходно томе и објављивање хисторијске истине о геноциду који су 1941-1945. године над Србима, Јеврејима и Ромима у Павелићевој НДХ починили усташе.

——————————————————————————————————

[1]   Извештај потпоручника Виторија Финерлеа о јамама у које су усташе бацале Србе и Јевреје на Велебиту и отоку Пагу, упућен Војној здравственој дирекцији 5.армијског корпуса 2.италијанске армије 6.септембра 1941. године. Земљар Анте,  Харон и судбине, 234-242.
[2]   Записник од 15. јула 1952, ХА, Задар, Окружни суд Задар. Лука Брајшић је 16. октобра 1952. године, пресудом Окружног суда Задар, осуђен на казну строгог затвора у доживотном трајању, с тим да има право жалбе.
[3]   Вјесник“, 13. јун 1990.
[4]   Пајалић Тихомир, Шаранова јама, Наше планине-ревија Планинарског савеза Хрватске. Наведени подаци се разликују од оних које је дала Комисија за ратне злочине 1945. године, дијелом и од оних које су навели београдски спелеолози, за које мислим да су дали вјеродостојније мјере ове јаме.
[5]   Клин који се учвршћује у стијену, за који се везује уже о којем виси спелеолог приликом спуштања.
[6]   Изјава Данимира Ристића, налази се код аутора.
[7]   Котар Госпић и Котар Перушић у НОР-у 1941-1945, ХАК, 1989, 209230.
[8]   Записник, ХАК, кут. Јадовно.
[9]   Извештај потпоручника Виторија Финдерлеа. Види напомену 298.
[10]   А. Ивковић, „Вечерњи лист“, 17. јул 1980, Изјава Лукше Пољака.
[11]   Наведени документ је пресуда којом је усташа Лука Бабурић осуђен због крађе дрва. Вероватно му је испала из џепа док је убијао људе над овом јамом.
[12]   Извештај потпоручника Виторија Финдерлеа. Види напомену 298.
[13]   Извештај потпоручника Виторија Финдерлеа. Види напомену 298.
[14]   Изјава Ивана Девчића, ХАК, кут. Јадовно.
[15]  А. Ивковић „Вечерњи лист“, 17. јул 1980, изјава Лукше Пољака.
[16]   А. Ивковић, „Вечерњи лист“, 28. и 29. јул 1980.
[17]   Извештај потпоручника Виторија Финдерлеа. Види напомену 298.
[18]   ХАК, кут. Јадовно.
[19]   ХАК, кут. Јадовно.
[20]   Спис Окружног суда Госпић, бр. К20/46, ХАК, кут. Јадовно.
[21]   ХАК, кут. Злочини, записи дане Ластавице; види: Ластавица дане,  Геноцид над српским народом среза Перушић (Лика) 1941-1945 и 1991,  Музеј жртава геноцида, Београд 2002, 72-73. (прим. ур.)
[22]   ХАК, кут. Јадовно.
[23]   ХАК, кут. Јадовно. Изјаву забиљежио Фрањо Здунић Лав.
[24]   Записник од 12. октобра 1945. године, ХАК, ф. Окружни суд Госпић.
[25]    Записник од 22. априла 1946. године, ХАК, к. 20/46, ф. Окружни суд Госпић.
[26]   ХАК, кут. Злочини, записи Дане Ластавице; Ластавица Дане, н.д, 75 (нап. ур.).
[27]   Исто, 76.
[28]   Арбанас Иван Вања, н. д., 150-153; Здунић Фрањо Лав, н. д., 180-181.
[29]   Исто.
[30]   Исто.
[31]   ХАК, кут. Злочини, записи Дане Ластавице; Ластавица Дане, н.д, 75 (нап. ур.).
[32]   Исто, 106-111 (именични попис жртава); Арбанас Иван Вања, н. д., 152-153.
[33]   Изјаву Тодора Париповића је 1962. записао Дане Ластавица.
[34]   Записник од 31. децембра 1947, ХАК, к. 20/47, ф. Окружни суд Госпић.
[35]   ХАК, кут. Злочини, записи Дане Ластавице; Ластавица Дане, н.д., 101-105, фотографије (нап.ур.); Арбанас Иван Вања,  н. д,  152 и 153.
[36]   Након што је др Срећко Божичевић минирао камени блок, исте је ноћи на јаму наваљен нови, који је такође уклоњен.
[37]   Котар Госпић и котар Перушић у НОБ,  Зборник 20, ХАК, види именични попис жртава.
[38]   ХАК, к. 20/48, ф. Окружни суд Госпић, бр: К48/48, спис 1207/48.

Преузмите књигу у PDF формату:

---

---

Назад на садржај књиге