Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Без књига, без дједовине

Датум објаве: уторак, 5 априла, 2016
Величина слова: A- A+

„Новости“ у Дрежници, чији се становници већ 21 годину не могу уписати као власници својих некретнина: Откако је Жупанијски суд у Карловцу земљишне књиге ставио изван снаге, мјештани некада највеће катастарске опћине на огулинском подручју, која је уз назив Дрежница носила и придјев Партизанска, данас су само посједници, али не и књижни власници својих дједовина. Њихову земљу и шуме присваја држава, али и „спретнији“ појединци…

Становници Дрежнице и других оближњих села с већинским српским становништвом у склопу града Огулина већ се 21 годину не могу уписати као власници своје земље, а то је посљедица приједлога огулинскога Опћинског суда и рјешења Жупанијског суда у Карловцу којим су још у вељачи 1995. поништене земљишне књиге – тиме је евиденција власништва над више од сто тисућа четворних метара обрадиве земље, шума и стамбених јединица проглашена неважећом. Мјештани некада највеће катастарске опћине на огулинском подручју, која је уз назив Дрежница носила и придјев Партизанска, отада су само посједници, али не и књижни власници својих дједовина. Точније, будући да не могу до власничких листова, њихова је земља махом укњижена као државно власништво.

Крајње сумњив акт поништења земљишних књига карловачки је суд своједобно образложио њиховом истрошеношћу и, сходно томе, неупотребљивошћу. Према ријечима становника Дрежнице, прву излику за поништење земљишних књига огулинске су власти пронашле у пожару који је деведесетих избио у тамошњем Опћинском суду, при чему је оштећена и грунтовница. Но Ђорђе Томић, члан огулинског Вијећа српске националне мањине, каже нам да никаквога пожара није било и да је та прича престала бити актуална у тренутку када је на једном од вијећања скупштине града Огулина од тадашњега градоначелника затражио ватрогасни извјештај с пожаришта и полицијски с очевида.

– С тиме смо приликом њихова посјета упознали и бивше предсједнике Стјепана Месића и Иву Јосиповића, који су изразили својеврсно згражање, но ништа се није помакнуло с мртве точке. Земљишне књиге изван снаге и даље су у огулинском Опћинском суду, а сматрам да је карловачки Жупанијски суд требало тужити јер књиге, по свему судећи, нису оштећене и неупотребљиве у мјери у којој је то приказано – каже Томић.

Да је добре воље и да има тко, лако би се дошло и до оригиналних земљишних књига, које су у Бечу. Наиме, када је Дрежница насељавана, Аустро-Угарској су са 12 хиљада оваца плаћене дрежничка земља, шума и 13 миља мора – каже Ђорђе Томић из огулинског ВСНМ-а

По Томићевим ријечима, пуно је оних који једноставно не знају да им је земља отета: ријеч је углавном о расељеним Дрежничанима који ријетко навраћају на дједовину, а неки уопће не долазе. И то је, уз поништење земљишних књига, допринијело томе да су се уз државу на њихову имовину покушали укњижити и неки појединци – они с добрим везама у градским структурама у томе су и успјели! А земљиште без власничког листа држава може продати или пренамијенити… Поред свега, заустављен је и промет некретнина, јер стварни власници земље, кућа и шума без папира не могу доказати што је њихово. Невјеројатно је да локална управа игнорира законе, по којима се морало кренути у обнову земљишних књига, па и оних дрежничких.

– Да је добре воље и да има тко, лако би се дошло и до оригиналних земљишних књига, које су у Бечу. Наиме, када је Дрежница насељавана, Аустро-Угарској су са 12 хиљада оваца плаћене дрежничка земља, шума и 13 миља мора, па тако и данас имате дрежничку плажу, од Новог Винодолског према Кленовици – говори Томић.

Као примјер спорног уписа у земљишне књиге Томић наводи простор мјесне трговине прехрамбеним производима у приземљу зграде Српскога културно-умјетничког и духовног друштва Ђурђевдан (СКУДД), на који се укњижио приватник из Огулина и то док је зграда била у власништву ондашње Мјесне заједнице Дрежница нетом прије него што су таква тијела 1994. преименована у мјесне одборе, након чега је дрежнички аутоматизмом потпао под огулинску градску власт. Тако многа огулинска подузећа користе некоћ друштвене објекте, премда у њих не улажу и слободно их изнајмљују, а многи међу њима су изграђени и на црквеном земљишту. Просторије СКУДД-а, утемељенога 1993., на кату су изнад споменуте трговине, а његова предсједница Бранка Радуловић каже да се Дрежница годинама систематски уништава, што води нестанку Срба на тромеђи Лике, Горског котара и Хрватског приморја.

– У огулинском Статуту стоји да је данашњи Мјесни одбор Дрежница правна особа, а зна се да правна особа посједује жиг, рачун и неки прорачун. Но Огулин крши свој темељни акт, јер дрежнички Мјесни одбор има само жиг. Стога нема могућност договарања икаквих послова, попут одржавања јавне расвјете, па тај посао за њега обављају концесионари. Не знате камо иде новац, колико се и у што уложило… И укњижба власништва на простор у нашој згради је протузаконита, а сада нам иста особа жели изнајмљивати простор. Тај се човјек укњижио на цијелу нашу зграду, иако према биљешци карловачкога Трговачког суда има право само на простор у приземљу – каже Бранка Радуловић.

Као некадашња предсједница ВСНМ-а у Огулину пуно се бавила дрежничким књигама, које је и особно прегледавала када су оне већ биле поништене.

– Могу посвједочити да је доиста било отргнутих или мало оштећених листова, но на свима је заглавље из којег се јасно види о којој се честици, улошку и картону ради. Молила сам одговорне у Огулину да нам посуде те књиге како бисмо их фотокопирали, да имамо барем неки траг. Овако се догађа да је на већину катастарских честица укњижена држава, премда смо у земљишним књигама заведени ми, стварни власници. Суд не смије допустити да се било што по питању власништва ради на темељу катастарског изватка, власништво се доказује само грунтовним изводом – додаје Бранка Радуловић.

Наша суговорница рјешење проблема види у огулинским градским властима које би заједно с Опћинским судом требале затражити поништење рјешења Жупанијског суда у Карловцу, чиме би се земљишне књиге поновно ставиле у функцију.

– Но у Огулину су измислили неку књигу положених исправа, на темељу које не можете добити власнички лист; дају вам само извод из катастра, а то није доказ власништва – каже.

Не муче Србе у Дрежници само земљишне књиге, посљедњих су година остали без банке, а прије четири године укинута је и мјесна пошта, па људи и због обичне пошиљке или писма морају до 40 километара удаљеног Огулина. Аутобусна линија не прометује када дјеца немају школу. А одлуком огулинских градских власти из 2000. године „избрисано“ је укупно једанаест села, за што су њихови становници дознали тек када им је стигла обавијест да морају израдити нове особне документе.

У локалној школи вјеронаук предаје дрежнички парох, протојереј Милош Орељ, који нам каже да данас у Дрежници има 14 основношколаца и четверо у оближњем Јасенку. А када је 1993. примио службу, било је чак 105 ђака.

– Проблем је што на десет километара имамо двије школе, Јасенак и Дрежницу, из које дио дјеце од петог разреда иде у Огулин. Тако годинама губимо дјецу, чиме се разбија наш мањински етнички корпус. Што се тиче земљишних књига, оне су изван снаге, па се Цркви не може вратити земљиште које јој припада. А до Беча треба доћи – каже протојереј, додавши да само у Јасенку Црква очекује поврат око 200 хектара шуме.

Треба нам неки клуб у којем ће се окупљати људи, одржавати симпозији и предавања, одвијати културна збивања. Не треба радити план изумирања народа. Ја сам у вјери, Бог ће, како каже патријарх Павле, помоћи ако буде имао коме – истиче дрежнички парох Милош Орељ

Демографска слика дрежничкога краја је поразна – у њему живи око 380 становника. Према ријечима протојереја Ореља, у Дрежници, Јасенку и Мусулинском Потоку годишње умире 50-ак особа, а рађа се свега троје-четверо. Прије Другога свјетског рата Дрежница је имала чак 6.500 становника; 1.500 их је погинуло у борби, а имена су им уклесана на плочи спомен-дома у школском дворишту, гдје се од 2001. до 2013. одржавала љетна и зимска школа за дјецу српске националности из цијеле Хрватске, кроз коју је прошло више од 1.100 полазника.

Некадашња херојска Партизанска Дрежница још је симболички прожета духом антифашистичке борбе, о чему свједоче спомен-обиљежја на замало свакој кући. Нажалост, многа су обиљежја покрадена, па су тако из школског дворишта нестале брончане бисте народних хероја Рајка и Ђуре Трбовића. Крадљивци, дакако, нису пронађени. И дио школске зграде оштећен је у пожару који је избио прије три године, на дан обиљежавања „Олује“. Притом су до неупотребљивости страдале скупоцјене народне ношње из свих крајева бивше државне заједнице, укупне вриједности веће од милијун куна, и сав инвентар споменуте љетне школе; тко је за то крив, није се дознало…

Унаточ свим потешкоћама, протојереј Орељ нам скреће пажњу на постојање објеката велике вриједности који би се уз организацијску и финанцијску помоћ државних и мањинских српских институција могли ставити у функцију и тиме привући људе у овај крај.

– Треба нам неки клуб у којем ће се окупљати људи, одржавати симпозији и предавања, приказивати филмови и одвијати културна збивања. Не треба радити план изумирања народа. Ја сам у вјери, Бог ће, како каже патријарх Павле, помоћи ако буде имао коме – закључује протојереј.

У кући на којој је спомен-плоча која обавјештава да је ондје 1942. и 1943. радио Окружни комитет КПХ за Горски котар данас станује Ненад Камбер. Кућа је, каже, у власништву Огулина, а он је користи откако се прије двије године доселио из Јасенка. Пошто му споменусмо славну дрежничку прошлост, позива нас у свој дом.

– Мој Тито је и сада овдје – каже нам, па са зида скине брончани рељеф маршала, који је нашао одбачен у Јасенку, док је брао јагоде. Вади домаћу ракију јабуковачу, домећући како шљива лани због мраза није родила.

– Ја не пијем, једва сам се ријешио алкохола и цигарета. Откако сам се доселио у Дрежницу, препородио сам се. Врло брзо регулирао ми се крвни тлак и шећер – закључује домаћин наше чаврљање.

Одлазимо до мјесне пилане, некада називане херојском јер је у њој дјеловало више партизанских радионица, а осигуравала је и материјал за обнову попаљених кућа и изградњу установа потребних ослободилачком народном покрету. Друга смјена управо преузима рад, а бучни стројеви обликују дрво које се извози у Египат и блискоисточне земље. Рад је тежак, али барем има посла за који се добива плаћа…

Буку стројева замјењују мир и тишина на брду Јаворници, на мјесту некадашње Седме партизанске болнице. И ондје су украдене двије вриједне спомен-плоче, које још нису враћене иако су у овом случају починитељи, наводно, познати. Нестала је и скулптура „Дјевојка која прекрива рањеника“ што је била смјештена уз костурницу у којој је сахрањено, како пише, „три стотине јуначких синова наших народа који су дали своје животе у Народноослободилачкој борби и народној револуцији“; само су тројица била Дрежничани, остали су долазили с подручја Истре и Кварнера. Нијеми свједоци тога херојског отпора талијанском фашизму данас су тек стољетне букве, јеле, јасени и јавори, који и даље постојано пркосе вјетровима и олујама што с времена на вријеме запушу овим крајевима.

Драган Грозданић, Портал Новости

Везане вијести:

Говор пароха дрежничко – јасеничког, протојереја Милоша

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Један одговор на „Без књига, без дједовине“

Тужнаи истинита прича. Мислим да овде помоћи нема. Још мало па ће се писати: ,,Овде су некад живели Срби а место се звало Дрежница!,,

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top