Во имја Оца и Сина и Светога Духа…
Прогнани народ Западне Славоније и Грубишнопољског подручја благодари свештенству Храма Светог Марка на одржаном помену нашој изгинулој браћи и сестрама и свим невино страдалим синовима и кћерима нашег рода…
Благодари његовој Светости Патријарху Иринеју, сем свештенству и нашој Цркви која саучествује и дијели патњу и судбину свог народа… Хвала Србији која је, као и увијек у своје окриље прихватила хиљаде и хиљаде изгнаних, понижених и унесрећених… Хвала јој!
Најдубља истина свих нас прогнаних, изгнаних и унесрећених гласи:
„Тијела су наша овдје, а наше душе тамо гдје су наша огњишта, наша кућишта, наши прагови, наше јаме, наше спаљене цркве… наша још увијек непронађена браћа…“
У нашем крају сада опада лишће са стабала рукама нашим сађених и самоникли ће цвјетови опет да цвијетају рукама нашим сијани…
„Предуго се нисмо
Видели
Кућо мога детињства
Туђи животи које си примила
Изменили су ти лице
Неизбрисивим борама
Странци који у теби столују
Претворили су и мене
У туђинца
Који на неком непознатом језику
Дозива душе
Давних предака“
Ефемерис И – Д. Медаковић
Били бисмо и сами памћење, заједно
с говором изгубили,
да је тако у нашој власти заборавити
као ћутати…“
Ефемерис И – Д. Медаковић
„Ал´ и сада кад су сви видици сиви,
Кад видимо јадну вредност свију ствари,
А срушени вере старински олтари,
Једна лепа нежност још у нама живи:
Нежност према земљи и родноме крају
Чијим нам је дахом дух некада плењен.
Где и сада звезде истим сјајем сјају,
Исти ветар дува плодан, неизмењен,
Исте шуме, цвеће и мириси трају.
Исте птице поју…
Само своја земља не лежи у бари
Досаде; и поред свију искушења
Све се више воли што се већма стари.
Родна груда – С. Пандуровић
Велики Меша Селимовић у Сјећањима каже:
„Ништа није добро што остане необјашњено, нити се историја гради на
прећуткивању…“
Али и даље настављају да:
Краду ми памћење,
Скраћују ми прошлост,
Отимају векове.
Џамијају цркве,
Арају азбуку,
Чекићају гробове.
Издиру темељ,
Размећу колевку.
Куд да чергам с Високим Дечанима?
Где да предигнем Пећаршију?
Узимају ми оно што ником нисам узео.
Моје лавре и престонице,
Не знам шта је моје,
Ни где ми је граница,
Народ ми је у најму и расејању,
Пале ми тапије
и затиру постојанство…“
Косово Поље – М. Бећковић
Но, рече Господ: „Нема ништа сакривено што се неће открити, ни тајно што
се неће дознати…“
Не губимо наду!
Господе, приклони ухо своје и услиши данас и увијек принијете молитве наше за страдале и упокојене… Упокоји душе свих оних за чије гробове само Ти знаш, свих оних којих нема ко да се сјети, свих оних којих се сјетисмо и не сјетисмо у молитвама. Нека је мир пепелу и сенима наших расутих завичајних гробова, гробова у Србији и расејању…
Бог нек им душу прости и Вјечнаја им памјат…
Станиша Лалић,
проф. књижевности и историје умјетности из Грубишног Поља.
Од изгнанства 1991. живи и ради у Панчеву.
Везане вијести:
29.10.2011. – БЕОГРАД – СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРПСКИМ ЖРТВАМА У ХРВАТСКОЈ АКЦИЈИ „ОТКОС“