Берлинска режија и бечка продукција за велику трагедију двадесетог века

Велики рат се показао као преломна тачка европске цивилизациjе коjа
jе пре 1914. достигла зенит, а после њега кренула силазном путањом.

У том, европском контексту, Први светски рат представља наjзначаjниjи
догађаj и огромну трагедиjу света. У столећу коjе jе уследило, оваj рат
jе био расадник свих зала, почевши од фашизма и нацизма, преко
бољшевизма, па све до Другог светског рата коjи, у суштини, не
представља ништа друго до друге рунде сукоба започетог четврт века
раниjе. Како jе до њега заправо дошло, тумачења и интерпретациjе су
безброjне. Око jедне тачке, додуше, углавном нема спорења међу
научницима – избиjање Великог рата jе било све, само не случаjно.

Иако jе наука способна да одговори на питање кривице за ову трагедиjу, политички мотивисана ревизиjа данашњице
jе у пуноме jеку. Ваља се вратити jош мало уназад, на другу половину
19. века, и посветити више пажње тада, а и сада наjмоћниjоj држави
Европе – Немачкоj. Ото фон Бизмарк, први канцелар уjедињене Немачке и
незванично први човек ове новонастале европске силе, био jе врло свестан
моћи коjу jе његова земља акумулирала након триjумфа над Французима и
коначног уjедињења. Политички гениjе какав jе несумњиво био, Бизмарк jе
своjу визиjу стабилне Европе градио на партнерству са Русиjом. Тежио jе
томе да Немачка буде кључни фактор у свим геостратешким европским
питањима, али не и хегемон. Био jе познат и по томе што се декларисао
као противник свегерманског уjедињења, односно присних односа са хабзбуршком Аустриjом.

По доласку на власт младог и неискусног цара Вилхелма II, Бизмарк
бива уклоњен са позициjе канцелара. Његова политика изградње система
мира и стабилности пада у воду. Долази до великог заокрета у спољноj
политици Немачке, коjа раскида сва савезништва са Русиjом, и до буђења
пангерманских осећања, оличених у тесном везивању за Беч. Управо у
светлу ових момената се рађа семе суjете и гордости германских царева,
коjи сматраjу да ће, ако не буду деловали, бити потпуно потиснути са
позициjе европског лидера од стране Русиjе коjа у то време бележи
страховит привредни, воjни и демографски раст.

Усред ове огромне геополитичке гунгуле и свеопштег

односа међу европским силама, дешава се и Сараjевски атентат.
Аустроугарска империjа, коjа већ неко време апсолутно доминира
Балканом, решава да изврши анексиjу Босне и Херцеговине 1908. године.
Овим потезом она ставља прст у око свим Јужним Словенима и намеће своj
утицаj као jедини политички параметар на Балкану. Ово доводи до већ
поменутог атентата шест година касниjе, у коjем животе губе
престолонаследник Франц Фердинанд и његова супруга. Новонастала околност
бива схваћена у Бечу и Берлину као кључан моменат и своjеврсни алиби за
коначно обрачунавање са jедином препреком за успостављање коначне и
потпуне доминациjе над Јужним Словенима – Краљевином Србиjом.

Уследио jе и фамозни аустроугарски ултиматум, срочен на начин да не
буде прихватљив, чиjе ће одбиjање бити jош jедан корак ближе германском
циљу – воjноj интервенциjи против Србиjе и њеном уништењу. Србиjа,
економски и воjно потпуно изнурена од тек окончаних Балканских ратова,
остаjе доследна себи и чува своjе достоjанство одбиjањем ултиматума,
уверена да то не може да доведе до воjног сукоба и да jе све ово само
jедна у низу дипломатских провокациjа Аустроугарске. Бива преварена.

Хабзбурзи отпочињу ратну кампању на Балкану, добивши пуну подршку
Немачке на том путу, коjа jе потпуно свесна да тиме заправо почиње
европски рат коjи jе она и желела, пре свега против Русиjе и Француске.
Чини се ипак да Немци, захваћени ратоборном еуфориjом и опиjени мирисом
потенциjалног, сада већ светског политичког утицаjа, праве кобну грешку
при извршавању агресиjе на Белгиjу. Гарант неутралности ове мале земље
jе била Велика Британиjа, коjа од тог момента ступа у ратно стање против
Централних сила. Оно што jе траjало у наредне четири године jе свима
познато као наjвеће крвопролиће до тада забележено у светскоj историjи.

Вратимо се на почетак. Први светски рат jе био све само не случаjан.
Он представља плод жеље за неограниченом моћи, доминациjом и утицаjем на
Старом континенту. Та кобна жеља jе обуздавана у два наврата, од
1914-1918, и од 1939-1945. На рушевинама те жеље, на неки начин, живимо и
ми данас.

Пише: Предраг Прокопић

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ

Везане виjести:

На Текеришу, 100 година касниjе

Ђачки велеиздаjнички процес

„Свети Алоjзиjе” и Срби