Београдске приче: Једини пут кад је бака била „госпођа“

Стара породична документа враћају сећања. Још чувам писмо из Маутхаузена из 1943. године у којем пише да дедина смртновница може да буде подигнута уколико се уплате 72 марке – каже Зоран

Безброј Београђана нестало је у ратовима који се стално и упорно „врзмају“ овим простором. Свакако је много више оних које смо заборавили него оних којих се, с пијететом, данас сећамо. Један од таквих, злокобних сукоба део је сећања нашег саговорника Зорана Докића, заљубљеника у историју бродарства, хроничара и истраживача старог Београда и његових обичаја.

Како то већ бива, сваког ко има неки порив да се бави историјом на такав искорак тера нешто или неко. Неки траг из прошлости који га чини немирним. Као да тајанствени ехо из протеклих деценија или векова има штагод да доприча.

Докић добро зна шта га је натерало путем којим данас крочи. Једно писмо из „Маутхаузена“, датирано на 1943. годину, и сазнање да је могао да има неког кога никад није стекао.

Деду.

– Моја бака Перса и деда Кузма били су вршњаци и обоје су рођени 1907. године – прича Докић. – Њихова деца, мој отац Влајко и тетка Сретенка, живели су онако како су битисали сви током прве половине 20. века: нимало лако, али здушно „прибијени“ једни уз друге, као права породица. Мени је прича о деди остала као животни жиг тек када сам сазнао за његову судбину.

Иако је дошао из Славоније у Београд 1931. године, деда Кузми су пред рат најавили могућност да ће бити на црним листама окупатора, и он се обрео у селу Будимци, између Осијека и Нашица. Али тада га затиче судбина многих Срба. Прво је ухапшен и пребачен у логор на Старом сајмишту, затим на Бањицу, и на крају у „Маутхаузен“. Једно писмо остало је једини Докићев запис о дедином постојању.

* Документ из „Маутхаузена“

– То је званична немачка дописница коју је добила моја бака, звао сам је нана, прецизно адресирана, са датумом 30. децембар 1943. године. Тамо је писало да је дан раније тело мог деде спаљено у државном крематоријуму, а да смртовни лист може да добије уколико уплати 72 рајхсмарке поштанском упутницом на адресу „Маухтаузен 2“. Притом је наглашено како његове приватне ствари неће бити доступне. И оно што је мени остало као посебно горко сећање било је то што је бака добила пошиљку као „фрау“, односно „госпођа“. То је био једини пут да је моју нану Персу неко тако ословио.

Докић каже да га је ово писмо потресло чим је стасао и почео да анализира породичну заоставштину, као што ради сваки радознали младић.

– Тада сам разумео да сам имао деду, и почео је да ми недостаје чим сам схватио да је постојао. То је био најдрагоценији лик свим мојим другарима, у свакој породици његова улога је била да дечака први пут одведе у кафану и на утакмицу. Да буде поносан на њега.

Аутор: Зоран Николић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Маутхаузен – стратиште у оба светска рата | Јадовно 1941.

Београдске приче: Два „путовања“ у Маутхаузен | Јадовно 1941.

Међународни комитет чува сећање на жртве Маутхаузена …