Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Kovanica “faktičko stanje” prilepila se za svaku beogradsku raspravu o Kosovu i Metohiji, čvršće nego nokat za meso. Krenulo je od Sonje Biserko, razmnožilo se u Liberalno demokratskoj partiji, Čedomira Jovanovića, a poslednjih meseci progovara i kroz usta Ivice Dačića. Ovo na Kosovu je faktičko stanje; šta mi tu možemo; stanje na terenu je takvo; moramo da prihvatimo stvarnost, a stvarnost kaže da je Kosovo faktički nezavisno…tako govore iz dana u dan. I sve su glasniji.
Šta je zajedničko svima njima? Šta ih veže, sa čime se najviše diče? Sa antifašizmom. Svi će vam reći da su antifašisti. Lažu. Niko od njih nije antifašista. Oni su surogati antifašizma, negacija te svetle političke a pre svega ljudske pozicije. Oni vode sprdnju sa antifašizmom.
Osnovna odlika antifašizma je nemirenje sa postojećim stanjem. Antifašizam je nastao na rušenju “faktičkih stanja” na terenu, u stvarnosti. Musolini i Hitler umrli bi u miru i dubokoj starosti da su im protivnici bili savremeni srpski antifašisti. Uživali bi u “faktičkom stanju”.
Evropa bi i danas stenjala pod nacistima, Rusije ne bi bilo, svuda bi se vijorile zastave sa kukastim krstovima da su porobljeni narodi 1941. godine zauzeli stav koji evo već godinama zauzimaju, rukama, nogama i zubima brane “srpski antifašisti”.
A šta još odlikuje ovu bratiju. Izuzimajući Dačića, koji im se za sada pridružuje samo na pitanju Kosova i Metohije, savremeni srpski samozvani antifašisti bore se protiv “srpskog fašizma”. Oni fašizam vide u Beogradu, za njih je Koštunica fašista, “Obraz” i “Naše” da ne spominjem, za “Dveri srpske” kažu da su klerofašisti.
Njima je fašista svako ko spomene Srbiju u pozitivnom smislu, ko zaroni u srpsku istoriju, podseti na neke čuvene, u svetu priznate i poštovane Srbe, događaje, slavne srpske bitke, vođene u okvirima velikih svetskih slobodarskih i antifašističkih ratova. Tu se naježe, poblede, tresu im se gubice, iskolače oči, skaču čoveku na glavu.
Jedan od jurišnika te i takve “antifašističe Srbije, “druge Srbije” izjavio je svojevremeno da se oseća veoma loše kad Srbiji ide dobro. Ne bih da ga imenujem, gadi mi se.
Šta ih još veže? Isključivost. Ne podnose drugačije, suprotno, mišljenje. Imaju svoje medije, svoje debatne centre, organizacije, udruženja…ali nemaju drugačije mišljenje. Ko samo pokuša da se suprostavi jal utvrđenom mišljenju jal ličnom autoritetu nekog od ključnih ljudi te političke sekte, odmah ga nabiju u kanalizaciju, razvlače po forumima, medijima koje kontrolišu, i taj je svoje završio. Poslednjih godinu, dve, svađaju se oko novca koji više ne pristižu iz inostranstva a ono sitno što dolazi (sitno u odnosu na ranije milionske dotacije) ide na dve tri adrese. Ali, to je drugo lice ove priče.
Savremeni srpski antifašisti ćutanjem jasno pokazuju da imaju razumevanja za zločince, ubice, ako takvi kidišu na Srbe i Srbiju. Kad im to kažete oni odgovaraju: Svako treba da čisti pred svojim vratima. Još jedan dokaz da se ovde ne radi o antifašistima, već glumcima, bleferima, antisrbima, što ubeđenima što novčano potpomognutima.
Antifašizam ne poznaje “čišćenje pred svojim vratima”. Pravi antifašista se bori protiv fašizma gde god da se to zlo pojavi. Posebno ako je tu u blizini, na Kosovu i Metohiji na primer. Ako ruši nadgrobne spomenike, pali kuće pripadnika druge nacije, maltretira i ubija. Savremeni srpski antifašisti pokloniće se do crne zemlje ako im spomenete: Peku Dapčevića, Veljka Kovačevića, Žikicu Jovanovića, Koču Popovića…Šta je zajedničko ovim ljudima? Svi su bili tzv. španski borci. Otišli su u drugoj polovini tridesetih, u daleku Španiju, ostavljajući porodice, posao, karijere i borili se sa tamošnjim antifašistima protiv bujajućeg španskog fašizma. I ginuli. Nisu sedeli po udobnim salonima, ogromnim stanovima, i pijuckajući iz kristalnih čaša, kao što čine današnji srpski antifašisti, objavljivali oštra saopštenja protiv fašizma.
Ko danas u Srbiji za sebe tvrdi da je antifašista, a ćuti pred ovim što se događa Srbima na privremeno okupiranom teritoriju Kosova I Metohije, taj ne zaslužuje ništa više od prezira.
