Барњански циркус у коловозу

Драго Вукелић је ријетко долазио к нама јер за то није било покрића, оправдања. Сви његови послови везани су за шуму и дрва, а ми ту нисмо имали честих потреба. Дошао је једном предвечер, већ смо подмирили благо и све живо за починак. „Снашо, ако би вас ’ко питао што сам долазио, реците да сам питао Милана да ли је видио некога да вози некаква дрва из шуме. Отићи ћу и до Луциног Звонка па ћу и њега питати исту ствар, да имам изговор. Дошао сам вам рећи да Милан ујутро треба отићи рано са кравама и јавити Шукићима да банда иде ујутро по покошено жито у Велику Барну. Припремљено је пуно форинги са дугачким лотрама, прате их усташе и домобрани“, каже Вукелић мојој мами. „Не може он ићи сам тако рано. Тко зна како ће они и откуда ићи према Барни, па да га у’вате. Замислите да га нађу код Шукића ил’ неђе на оној ливади ђе трчи к њима? Измрцварили би га да призна и на крају убили! То он никако не може направити. То нека иде нетко од људи ноћас и до ујутро нека се врати“, одлучна је мама. „А, би ли ви могли јавити Драгани, па да она оде“, пита Вукелић. „Ма как’и, ни говора. Она, жена, сама у ноћ… А ни ујутро рано. То она не би ћела учинит’“, каже мама. „Онда ништа. Идем ја сад до Звонка. Лаку ноћ“, поздрави се Вукелић. Док још нисмо заспали, чуло се неколико пуцњева у варошу, а онда је ноћ била углавном мирна. Мама ми рече да идем нормално са кравама и да Живку ништа не говорим. Једино што могу рећи: „Долазио је Вукелић и питао за дрва“. Јованка дође негдје из вана и рече да иде Живко. Пожурим да одвежем краве, пустим их на пут и настависмо заједно. Код Најхаузера нам се придружи Звонко са Басташића пута. Каже да је синоћ долазио шумар Вукелић да га пита да ли је ових дана видио да је нетко возио дрва или ’рашће. „Ма и код мене је био“, брже рекох, „исто ме питао“. „Ја нисам никога видио, а да сам ја видио, видјели би и вас двојица. Је ли долазио и до тебе“, обрати се Звонко Живку прије мене. „К мени није долазио“, рече Живко. Ја сам пун задовољства јер само ја знам шта треба да се догоди. Већ смо ушли у пут уз ливаду Крташицу кад Живко запита гдје ћемо данас напасати. „Добро би било да идемо одма’ преко линије, па према Широкој бари. Тамо нисмо били већ дуго“, рекох ја. „Па ’ајмо, ал’ онда се дуго нећемо враћати кући“, одврати Живко. „Ма ’ајмо. Данас је сигурно. У Барни ће данас бити домобрани и усташе, иду по партизанско жито. Иде много кола – одозго су морали ићи Нићо, Ворел и двоја кола Ринглових“, кажем. „Ма, још моја мама вели јутрос: ’Куд одоше ове форинге са дугачким лотрама’“, вели Живко. „Е, тако им је наређено – дугачке лотре да више жита стане. Ја их нисам видио“, рекох, а тако се изјасни и Звонко. Чим смо прешли линију, краве сјурише у Ињацу, пређоше канал и почеше да пасу према вису који дијели ове двије баре. Углавном пасу по путу, не скрећу ван њега и ускоро пређоше на поребру према Широкој бари. Нас тројица ту застанемо, мало ходамо по путу. Живко по старом обичају пуцкета бичом и пита Звонка зашто по жито нису ишли и њихови коњи и кола. „Није дала мати никоме коње, а Мијо је доли у домобранима“, објашњава он. Кренемо помало за кравама јер их више не видимо. Оне знаду да доље у каналу и потоку има воде. Можда одоше да се напију. Ја све чекам почетак приредбе – пуцњаву – а она никако да почне. Не вјерујем да Шукићима није јављено. Није Вукелић долазио онако касно без разлога. Нетко му је наредио – или Бујићка или Мартин Смолчић. Везу је морао пренијети, па макар да је ноћас сам ишао. Ето колико је то вражија ствар – Звонко и ја имамо исти податак, али из два различита извора, са двије супротне стране, а јадни Тлибо, како смо Живка из миља звали, од Звонка је сазнао, за њега, само жалосну страну. Нема појма о чему се ради с друге стране. Такав је ред, размишљам ја за себе и некако се осјећам неправедан према њему. Кад одједном развезе! Најпре кратки, а онда дугачки рафал. Огласише се и пушке, и то некако на густо, па опет рафал. Ускоро се огласи још неколико стројница и доста пушака. Чује се то као нека велика борба. Није близу, али ни предалеко. Предвиђам да је око крижања у Барни или на Крешевинама. „Бјежмо ми кући! Враг зна што се догађа и ’ко ће још овуда пролазити“, огласим се ја. „Најбоље је тако“, сложи се Звонко, а Живко већ враћа и потерује краве према кући. „Мора да су их напали партизани“, говори Звонко, а свака длака на лицу му се најежила. Некако је бржи и од мене и од Живка. Сви смо у полутрку, и стока и ми. А пуцњава не јењава, траје једнако оштро и густо. Већ смо узашли уз Ињачки бријег кад се пуцњава разриједила, јењала. Чује се још по који пуцањ. „Мора да су их одбили“, јуначи се Звонко. Славко је код њих рекао да иде много и усташа и домобрана јер ће се сви возити у колима. Настављамо неким убрзаним темпом према кући. Није било никаквог договора шта да чинимо – наставити кући или наставити пашу. Прођосмо тако и кроз Сталовицу. Понеко нас припита гдје се то пуца и шта смо видјели у шуми. Одговара им Звонко са „не знамо“, „нисмо“… Звонко се одвоји на Басташића пут, кад угледасмо моју и његову маму, иду заједно пред нас. Иста брига их натјерала да што прије виде јесмо ли живи и читави јер, пуцњава је враг, а тешко је и одредити у којем дијелу шуме се пуца. Журе према нама, свака загрли своје дијете. Ту су радост и брига у обје мајке једнаки – живи су синови. Али, када је конкретно о овом догађају ријеч, има нешто друго, много различито у њима. Још од синоћ Луце је знала да банда иде у Барну по жито, знала је и Евица – сазнале су из супротних извора. Прва је сигурна у успјех банде и била је забринута кад је почело да се пуца. Друга се радовала неуспјеху банде пљачкаша, прижељкивала је да чује пуцњаву, надајући се да је веза синоћ успостављена. Кад је пуцњава почела, а богме се и продужила, опет је свакој, на њезин начин, све било јасно. Луци је било јасно – пропаде акција, неће довести партизанско жито. Евица је знала – веза је успјела, нема, бандо, жита, бит ће гадне фрке међу форингашима по оној народној: „Бјеж’те пете, посрат ћу вас“. Маме одоше са Звонком јер то је ипак попријеко, ближе, а ја одох са Живком Сингеровим сокаком. Јованка је већ отворила велика дворишна врата и носи у шталу двије канте воде. Краве отрчаше за њом, жедне су. Ја затворим врата и одмах скренем у гањак, па у кухињу. Нема још ни подне. Видим, нема ужине, али мириши кајгана коју мама стави преда ме и дода ми два лијепа парадајза. Појео сам то у сласт, кад на врата дође тета Анка. „Онда, ’есте се у шуми најели страха“, пита она већ са врата. „Ма ’есмо, ал’ то се пуцало далеко, неђе око Крешевина или на дну Барне. Ми смо били ’вамо код бајте и према Јасновачкој стази“, кажем. „Ма, пуцало се на крижању код куће Јошка Колара и повише ње, горе са оне поребре“, каже она. Све нам је исприч’о Лојзо Ринглов. Стао је код нашег моста са празним трапом. Ту је био и Јеро, а приш’о је и Славко, Луцин зет. Вели Лојзо да је изгубио виле. Наређено је да сватко мора повести виле, а он понио нове, тек насађене. Неђе су му испале из кола. „На крижању, кад смо јутрос дошли, било је људи без кола, они су позвани да трпају жито. Неки официр домобрански је наредио да у свака кола сједне по један од њих. Онда је рек’о, ако буде који фалио, нека снопове трпа неки домобран. Било је пуно кола, а у свакима по неколико домобрана и усташа. Сви су пјевали, галамили, а понеки је и опалио у зрак“, каже Лојзо. Он је био неђе у средини дугачке колоне форинги и таман је дошао до крижања. Испред њега су била једно троја-четвора кола. По једна кола су скретала на крижању лијево, друга десно. „Таман сам оцијенио“, прича Лојзо, „да ја морам скретати лијево, а оно чујем стројницу, цијели рафал, а онда и пушке. Домобрани искачу из кола и лијежу у грабе са обје стране пута. Пуцају у зрак. Кола испред мене стала, не могу на крижање, а пут је узак да се окренем. А метки фијучу, коњи се узнемирили. Ове форинге испред мене су се окренуле. Дош’о сам и ја до крижања, али не могу се окренути. Неки јуре натраг, и са лијеве и са десне стране. У неком трапу има и по неколико снопова жита – некима снопови испадају на пут. Ту чекам прилику да окренем. Пуцњава траје, коњи се пропињу. Онда се двоја кола некако заквачише, одгураше се десно од крижања и ја у том моменту успијем окренути кола. Јурим и сустижем кола испред себе. Домобрани бјеже грабама и машу рукама да станем да их повезем. Попеше се њих тројица, а они други у кола иза мене. Неки људи су и из десног и лијевог дијела села побјегли кроз дворишта на ову страну пута према цркви Св. Антуна. Али, за врага, дубоке су грабе па не могу изаћи на пут! Неки испрежу коње, остављају кола и претјерују коње преко граба па бјеже. Кад сам дош’о до дубоког пута у Крешевинама, нисам више видио шта се догађа. Али још се пуцало јако, врашки јако, а метки стално фијучу. Ваљда су их домобрани и усташе касније одбили, протерали“. „Ма да, сигурно јесу, јер да нису, партизани би ишли за вама и узели вам коње“, умијешао се усташа Славко.

Ето, тако се завршила велика акција која је Србе Барњане требала оставити без њиховог труда и муке, без круха. Нас троје пажљиво смо слушали ову причу, једва сакривши радост и задовољство који су нас прожимали. Ваљда да се остане под истим дојмовима саслушане приче, мама додаде: „Ма, јој, добро је да ова дјеца са кравама нису настрадала“. Онда и ја додам: „А кад смо јутрос ишли на пашу, Звонко вели: ’Ајмо у Широку бару. Данас смо сигурни – усташе и домобрани иду са пуно форинги по жито у Велику Барну’. То је њему рекао Славко, па смо тако и кренули тамо. А оно, ето, како испаде. Богами смо добро прајчили натраг“. Сад мама опет допуни: „Ма, јој, кад је почело пуцати, долети до плота Луца па виче да идемо пред вас. Виче да су усташе отишле у Барну, па се ваљда бију са партизанима. Тако смо ми потрчале пред вас“. Предвечер смо пустили краве да мало пасу у башчи, воћњаку, па смо Звонко и ја извршили анализу догађаја, укључујући и Ринглову причу. Закључили смо да смо добро прошли – партизане нисмо ни видјели, а пуцало се далеко од нас. Договорили смо се да ујутро идемо само до линије, а онда ћемо видјети како даље. Тада се разиђосмо. Али, не лези враже, опет у горњем крају наста тарапана и то на њихову штету. Послије двије, три ноћи, одиграла се гадна акција, јако сложена, како се год окрене. Ни они ни ми не знамо како да се послије тога владамо и како да се према томе односимо. Као и увијек кад се нешто догоди, било нама по вољи или не, ми смо у већем страху. Али, и ми то увиђамо, и за њих је враг однио шалу! Незгоде су за њих све чешће – прије Ногало, Трандлери, па онда акција за жито, а сад ово.

< Добре вијести – колаборационисти одлазе                                    Садржај                           Заклани су Вимер и Такач >