Бадњи дан, тамо негде у селима Крајине..

Здјела купуса од јучер и лонац воде који увијек стоји у куту његове плоче једино је што још може загријати стари шпорет баке Љубе Обрадовић (88) из Листоваче. Готово се може чути хладноћа коју јој снажна бура уноси кроз окно и преко прага, иако су и прозор и врата затворени. На зиду су два календара, један из 2007., а други је од прошле године. Између њих петролејска лампа. Kреденац је од земљаног пода издигнут циглама. У њему су три сата, све један прати другога. Kревет у куту уредно је сложен.

Погрбљена старица слабо види, а чује само ако јој се задере на ухо. На глави јој двије мараме, а с по једном је повезала ножне зглобове. Мајица на себи има четири или пет. Струје нема. По воду иде у бунар у сусједство гдје су некада живјела браћа њеног покојног мужа, али само када нема снијега. До ње се аутом може само када нису јаке кише, јер мјесни пут сијече рјечицу преко које нема моста. Има један пјешачки, али се треба добро пазити на коју од његових дашчица нагазити.

Обилазио је баку Љубу нећак Миле Kрњаја, али је и он недавно умро, исто као и њезина сестра, муж и готово сви у селу. То си и она жели, да је више нема. То јој је, додуше, једна од двије жеље које има.

Друга је да се некако ријеши пухова који су у старој нахереној страћари пронашли дом, па по цијеле ноћи путују, шкрипе и испуштају звукове које нам је бака Љуба покушала пренијети, али није успјела јер је заплакала.

Тјеши је Бранка Бакшић Митић, глинска доградоначелница која нас је к њој довела. Покушава јој набавити соларне панеле за неких 4300 куна који би јој омогућили да има жаруљу и електричну направу за тјерање пухова. За троје је старчади то већ успјела прибавити, остало их је још пет критичних, било их је шест, али је једна бака у међувремену умрла. Нада се да ће ова поживјети макар толико.

Бака Љуба живи 80 километара од Трга бана Јелачића у Загребу и 10 километара од Глине. Замјеници градоначелника обично помажу градоначелнику, један око господарства, а други је задужен за друштвене дјелатности. У Глини не, тамо је један задужен за Хрвате, а други, у овом случају је то Бранка, за Србе, јер је и изабрана из редова српске националне мањине.

У разбацаним банијским засеоцима живи их још неколико стотина, на Бранкину су попису социјалних случајева 204 имена. Некима је набавила пећи, другим осигурала социјалу, неки нису имали здравствено осигурање, а неки чак ни особне исказнице. Свој је стари Мерцедес већ раздерала овим путевима, а службени који има погон на сва четири котача добије понекад, када јој градоначелник позитивно одговори на њезину писану замолбу.

– Kоји је данас дан – пита бака Љуба Бранку.

– Данас је четвртак, у недјељу је Бадњи дан, а у понедјељак је Божић, Љубо – одговара јој стрпљива жена.

– А је ли ми ти сатови иду право? – пита забринуто показујући према трима будилицама чије казаљке ионако не види.

– Иду, бако, иду – умирујемо старицу.

Овде је од шездесете године, откако се из сиротиње, каже, удала у сиротињу. Никада и нису имали струје, иако је жица пролазила кроз село, јер им није требала. За благо су могли бринути и без ње. А док јој је човјек био жив, говори, бринуо се о имању, сада више нема тко, јер су сви помрли. Прича нам то док нас испраћа гањком покушавајући ваљда објаснити зашто је нахерен, а дрвена степеништа климава. Махнула нам је на одласку, а њезине добре жеље и благослови с посљедње степенице пратили су нас преко дворишта.

Електри се то не исплати

Људи из Црвеног крижа мислили су да би било добро да се бака Љуба пресели Стеви Обрадовићу, полуслијепом 93-годишњаку који мало даље такођер живи сам. Има струје, а код њега је и топлије јер има добру пећ, а она би могла скухати. Но она то не жели. Боји се што ће село рећи. Стевини су исто сви помрли, а као ни Љуба, деце никада није имао. Супруга је отишла прије пет година, дуго се бринуо о њој јер је била непокретна и прикована за кревет.

– Тешко ми је. Дође Бранка понекад и ове цуре из Црвеног крижа. Јутрос их је било четири или пет. Донијели су пакет за Нову годину. Углавном једем млијеко, јогурт и кексе. Не кухам јер не видим, а и не знам како јер је то увијек радила супруга. Имам струју па слушам радио. Не бих желио одавде отићи јер сам ту рођен – препричао нам је Стево своју свакодневицу коју углавном проводи на својем отоману.

Од Листоваче идемо према Глини уредном асфалтираном цестом. С обје су стране напуштене куће које се могу купити за 10.000 еура и пропали погон металске индустрије. Нешто се живота види тек у ромском насељу које је изникло успут. Свако скретање с те цесте удесно води нас макадамом до нове тужне приче. О онима до којих не можемо доћи јер немамо теренско возило прича нам Бранка.

– Имам вам Ђуру Гаљена из Драготине, он је са својим оцем сам рушио стабла по шуми и постављао бандере како би у село дошла струја. Он се вратио 2013. године, а 2009. је био рок за подношење захтјева за обнову прикључка. У његовој су кући за то вријеме били досељеници из Босне и струја је искључена када су они изашли. Нису му хтјели пустити струју јер је закаснио са захтјевом. Писали смо Хери, Електри, нема коме нисмо. Али морао је поново платити прикључак 7800 куна плус 3500 куна атест, успјела сам то средити преко донатора јер он за то није имао новца – прича Бранка.

Неимаштина је један од разлога зашто људи немају струје. Други су имовински разлози. Kућа баке из Трновца грунтовно се води на пољопривредну задругу из времена Другог свјетског рата, па не може поднијети захтјев за прикључење јер није власница. Има ситуација када треба повући инсталације 200 или 600 метара, што Електра не жели јер им се не исплати за по једног корисника који ће користити по једну жаруљу. На такву одбијеницу наишао је Драгослав Бабић, болесни хрватски бранитељ, којему Бранка такођер покушава помоћи. Слично је с комуналном накнадом. Иако је сви имају обвезу плаћати, она је, сматрају у Граду, недостатна да би се њоме барем поправили мјесни путеви, захвати на томе су минимални. Једног су човјека чак и ослободили плаћања, само како му не би морали пробити запуштени пут до куће.

До њега се више не може. Осим природе, мјесне и шумске путеве разваљују неуморни сјекачи банијских шума иза којих остаје пустош. Милан Лазић живи у кући своје сестре у Банском Дреновцу. Истекла му је била особна исказница, радио је на црно у шуми и сломио ногу на два мјеста. Није имао здравствено осигурање, па није ишао к лијечнику. Нога му је сама зарасла онако како су кости биле сломљене, па сада шепа. Живи, каже Бранка, у стравичним увјетима. Поднијели су захтјев за његово стамбено збрињавање. Чекају одговор већ годину дана. Мало-помало, бављење овим несретницима све је мање друштвени проблем, а све више Бранкина особна борба.

– Град каже да никоме не може увести струју. Једном су Град и Жупанија дали једнократну помоћ од 3000 куна човјеку у Дангубама којем се увела струја. Било је то пред изборе. Послије тога ништа. Проблем је у томе што ја нисам ни у једној политичкој странци и као независни кандидат нисам им занимљива за неке комбинације. Сви би политичари требали бити у служби народа, али то баш није тако. Ја не могу гледати да људи овако живе – каже Бранка.
Стари комад свиње за благдан

За ових пет кућанстава које би се могло ријешити соларним панелима требало би само десетак тисућа еура, за њима Бранка интензивно трага, писала је Велепосланству Републике Србије, рекли су јој тамо, каже Бранка, да ће разговарати с Милорадом Пуповцем, али од тога није било ништа. Била је и код градоначелника Бандића, обећао је и он да ће спојити струју, али на том је остало. Зна да Загреб нема везе с Глином, али мислила је, Бандић има и даје свима, па ће можда и њима.

– Онда сам послала једном својем пријатељу у Шведску, који је љетос био на годишњем у Глини, а ради у једној богатој твртки, једну замолбу. Kажем му, ‘ајд пробај видети да твој газда исфинанцира макар једну струју. А знате што му је рекао шеф? Да не вјерује да у Хрватској има таквих случајева да људи немају струју, јер да тада не би могла држава ући у Еуропску унију – чуди се Бранка.

На броју 107 у Мајским Пољанама, засеоку Злоноге живи најмлађи од људи које смо упознали, 62-годишњи Миле Јарић. Ту је рођен, тијеком рата је био у Загребу, радио у Италији, а покојна супруга хтјела је да се врате. Живи од 800 куна социјалне помоћи. Има довољно јер, каже, не плаћа режије, када их нема.

– Прије три и пол године сам се разболио, добио сам упалу плућа. Три пута у Топуско, два пута у Петрињу. Тристо куна отишло. Нисам имао како платити. И на крају за 861 куну дуга искључе ме и однијели ми уру, што сам прије платио 9200 куна. Сада ја више тих новаца немам. А нема новца, нема ни струје – прича Миле.

Од некадашњег пољопривредног имања остала је полусрушена стаја и сјеник без дасака. Миле спава, благује и живи у десетак квадрата задимљене кухиње у којој је тешко дисати. Лош је шпарет, а свијећа и његова цигарета нимало не помажу. Има кујицу, неку мјешанку ловачког пса која му је долутала, па јој није дао име. С њом дијели тјестенину коју скуха. Kад је има.

– Миле, па ти ћеш се ту угушити – каже му Бранка гледајући према лошој пећи.

– Па нећу бити први, и Мирко се угушио, па што – узвраћа Миле досјетком која му је духовита.

Свакодневица му се своди на пуко преживљавање. Има само двије бриге – како осигурати храну и како прибавити огрјев. Оно мало слободног времена користи за шетњу селом.

– Kолико вас има? – питамо.

– Весна, баба Ева, Мира, чича Бранко, стрина, Пеко, Веснина бака и ја. Осам – набројио је Миле.

– Kолико вас је било у вашој младости?

– Ха, 22-23 куће, а у свакој по 4-5, па рачунај, значи преко сто. У мојој кући нас је било осам, ђед и баба, ћаћа и матер и нас четверо деце. Понекад одем код сусједа па причамо о тим временима како нас је било пуно село, кад смо дошли у кино у Глину, нас 15-20 деце само из Злонога, а један иде купит карте. А човјек на благајни се чуди, ајме колико вас је малих Злоногаша – каже Миле.

Миле вјерује да ће у будућности бити боље, но што то њему вриједи, додаје, када је болестан. Прославио би Божић, али нема с киме. Kод једне баке у сусједству у шкрињи држи комад свињетине који је добио, па ће испећи мало меса и скухати мало јухе. Бит ће то за њега један лијепи Божић. Телевизију не може пратити, па ће на радију на батерије послушати мало музике, а онда, као и обично, заспати када падне мрак.

Боле га леђа, а откако је преболио упалу плућа користи “пумпицу”. Пожутјели бркови усред сиједе браде свједоче да га ни то није натјерало да престане пушити.

Одосмо даље, али остајемо у Мајским Пољанама, 200 је кућних бројева, па заправо путујемо по засеоцима који углавном носе имена по презименима становника.

– Овде живи један старији брачни пар, ту доље су кћи и мама која има 92 године, онда, ту су купили двије куће викендаши који наврате само љети. Ове прекрасне дрвене куће све су празне. Нема никога нити ће итко доћи. Ова села ће једном зарасти у шуме и све ће прерасти у ловишта – мисли Бранка.

Пењемо се на једно од стотину брда и хватамо 90-годишњег старца који гура бицикл. Возимо полако иза њега јер нас не чује. Бранка каже да се зове Милош Нишевић, живи сам на крају села и тужан је јер су му недавно украли моторну пилу. Звони јој мобител, зову донатори, једно државно подузеће које жели помоћи, али не желе да се за то зна. Тако су недавно једној обитељи осигурали прозоре и врата.

Бака Стана из засеока Бјелајци, у чију кућу улазимо на саму Стару годину, добила је нови линолеум.

– Била ти мени здрава, Бог ти дао сву срећу, ја те толико волим, жива и здрава била – захвалила је бака Стана Нишевић оној која ја за то најзаслужнија, не знајући да јој Бранка управо спрема још један поклон – деку за хладне зимске ноћи.

Године и не зна пребројити

У госте јој је навратио сусјед Јово Грубић, којему је право име Славко. Нацијепа Стани дрва, па му она скуха каву, а понекад добије и за цигарете.

– Бако, колико имате година? – питамо је наслоњену на штап.

– Превише. Није ме ћаћа дао у школу па и не знам бројати – каже она, али се досјетила да пише на особној, па каже Јови да је дода из кутијице, ал да пази да не испадне. Писало је 6. 6. 1931. године.

И пећ је нова, стигла пред зиму. На њој се куха купус, бит ће, каже бака, за три дана, све до Божића.

– А што ћете за Божић – питамо је.

– Исто као и сваки други, Божић је мени сваки дан када имам што ставити на стол – одговара. А тамо је, осим оне џезве каве, тегла свињске масти, тањур с једним кексом, смоки и пар кришки мандарине.

Стана има струје за једну жаруљу коју користи, а има и госта па није усамљена. Сретна је, можда и више него што је била у младости.

– Ја сам из Великог Обљаја, звала сам се Лончар и ту сам се удала за пропалицу. Био је луталица, пио је и није волио радити. Ја родим и дијете, а мој старији брат каже, ај ти натраг к нама и носи то дијете. А камо ћу ићи, нећу ја своју кућу напустити – прича бака.

– Је ли се послије што промијенило? – питамо је.

– Јест, био је још гори у старости. Умро је прије шест година. И сад ми је ружно. Лијепо је имати свога друга, своју кућу и свој живот. Ја сам научена да имам све. Имала сам пуне џепове новца. Ево, ту је Јово, ја сам имала башчу да такве нитко није имао. Све продавала у Глини на плацу, сваке сриједе и суботе. Сама с коњима ишла. А сада не могу ништа – одговара Стана.

Сада има шест кокоши и пијетла, али не носе јаја преко зиме. Има још неких сусједа који је обиђу, каже да су јако доби и воде о њој бриге. У дугу је за струју 300 куна. Бранка се чуди како с једном жаруљом. Стана открива да користи још двије повремено, а и једну рату није платила. Телевизију би могла имати, али неће, јер зна да би јој дошли инкасатори, а за њих нема новца па с њима неће имати посла. Некада је имала нов телевизор, али је нестао у Олуји. Она је тада отишла код кћери у Србију. Њезин човјек, каже, први се вратио, њој није дала кћи, а и боље да није, каже, јер би га убила, или он њу.

– Продао је двије рали шуме, а какве су то биле букве за дику, а никоме није динара дао – клима она главом.

Јово вели да није сам јер има брата у Загребу који наврати понекад. И он има струју. Ни Стана ни он не могу прежалити смрт сусједа Миће Бјелајца, којега је изненада издало срце.

– Још имам његова два крумпира. Цијело љето ми је носио свега, поврћа и грожђа, прави је био друг. И он је отишао – прокоментирала је бака Стана.

Бура је на Банији најављивала снијег који ће у вечерњим сатима пасти. Забијелит ће ову пустош, покрити њезине разроване путеве и још мало утишати вапаје ових јадника.

Извор: Jutarnji.hr