По­во­дом од­лу­ке да се по­диг­не спо­ме­ник кра­ље­ви­ма Пе­тру и Алек­сан­дру Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћу же­лим да из­не­сем сво­је ми­шље­ње. Сма­трам да спо­ме­ни­ку ни­је ме­сто из­ме­ђу два дво­ра, из про­стог раз­ло­га што су ту уби­је­ни и ма­са­кри­ра­ни краљ Алек­сан­дар и кра­љи­ца Дра­га Обре­но­вић. На жа­лост, ме­сто где се то до­го­ди­ло ни­чим ни­је обе­ле­же­но, а тре­ба­ло би. Мо­жда би њи­ма тре­ба­ло по­ди­ћи спо­ме­ник. Та­ко­ђе би би­ло до­бро да се бо­ље обе­ле­жи и ме­сто на ко­јем је уби­јен кнез Ми­хај­ло. Ми­слим да 90 од­сто Бе­о­гра­ђа­на не зна где су са­хра­ње­ни кнез Ми­лош, Ми­хај­ло и дру­ги Обре­но­ви­ћи. Аутор: Бран­ко Ви­до­вић, Бе­о­град Извор: Политика Везане вијести: Предата иницијатива за подизање споменика краљу Петру I и краљу Александру I Карађорђевићу

Отворена изложба у згради Магистрата, одакле су кретале српске команде у револуционарним годинама 1848-1849. Панчево – „Пролеће народа” – револуционарна 1848–1849. година захватила је средином 19. века читаву Европе, а посебно одјекнула на територији коју је обухватао део Краљевине Угарске. Срби су се придружили револуцији тражећи једнакост и своје место под сунцем, равноправност да исповедају своју веру и негују своју културу, а Панчево било центар војних операција српског покрета. У згради некада Магистрата, седишта Окружног одбора одакле су кретале све команде, уприличена је поводом 170 година револуције, Мајске скупштине и првог помињања Српске Војводине као политичко-територијална јединице, изузетна поставка оригиналних докумената, уметничких радова, слика… „Панчево у Револуцији 1848–1849.” заједнички су приредили

Извештај Унмика о „Жутој кући“ имамо у архиви Радне групе, а имао га је и Дик Марти, као и Карла дел Понте када је писала своју књигу. Значи, он јесте био заташкаван својевремено, али смо успели да дођемо до тога, открива за Спутњик Милован Дрецун, председник Одбора за КиМ Скупштине Србије. Копија поверљивог извештаја Унмикове канцеларије за нестала лица од 18. јуна 2004. године, који је објавио медијски центар „Руски експрес“, а из ког произилази да је екипа Унмикових истражитеља и форензичара била на лицу места у „Жутој кући“ у околини Буреља на северу Албаније и тамо прикупила одређене доказе важне за даљу истрагу трговине људским органима Срба са Косова и Метохије у периоду од 1998. до 2001. године, није непознат српским

Док се ових да­на за­тр­па­ним исто­риј­ским го­ди­шњи­ца­ма тра­жи и од­го­вор на пи­та­ње шта нас је то сна­шло у по­след­њих сто го­ди­на, стал­но сам под ути­ском да ана­ли­ти­ча­ри пре­ви­ђа­ју чи­ње­ни­цу да су у том пе­ри­о­ду бал­кан­ски на­ро­ди про­ла­зи­ли кроз ево­лу­циј­ски про­цес кроз ко­ји су не­ки европ­ски на­ро­ди про­шли пре нас. Ако по­ђе­мо од ево­лу­циј­ске те­о­ри­је о на­шој вр­сти, ко­ли­ко се се­ћам, по­чи­ња­ла је са гру­пом зва­ном хор­да, на­ста­вља­ла пле­ме­ном па др­жа­вом, да би се да­нас на­ста­ви­ло пре­ко ЕУ (не­ком за­јед­ни­цом др­жа­ва). Уз то би тре­ба­ло до­да­ти и Ду­чи­ће­ву де­фи­ни­ци­ју отаџ­би­не „да она ни­је ни тло ни ва­здух, већ дух на­ро­да”, као и вла­да­ју­ћу па­ра­диг­му свих на­ро­да све­та (као не­ки вид ко­лек­тив­не