
Ако те икада пут нанесе на јуначки Гат…
Овдје је земан учинио своје. Занавијек изгубљени са видика, ћутали су прекривени травом, темељи римских насеобина. Као да је јуче ту, крај Via Romana, стајала у својој љепоти конзулска инсула са пространим, вијенцима окићеним, атријумом, насред којег су плутале наложнице у имплувијуму, засуте миришљавим биљем. А одмах крај раскошне куће, вријеме је прекрило врт начичкан тујама и чемпресима, куда су лампадари носили фењере и буктиње, пратећи своје господаре у ноћним шетњама. Тек нема трага од лараријума испуњених киповима домаћих, римских богова, естетски обликованих рукама вјештих скулптора, који су долазили, чак из Рима, да испуне вољу Цезаревих намјесника. Давно су варвари закуцали мачевима на конзулске остијуме и угазили дрвеним табанима у













