Dok su u centru Zagreba, u crkvi Preobraženja Gospodnjeg, Josipović i Milanović sa Srbima proslavljali Badnjak, nedaleko odatle legendarni košarkaš, jedan od najboljih u bivšoj Jugoslaviji, Nikola Plećaš, čekao je Božić uz gorku i tešku priču o svom narodu Slika je bila lepa i ohrabrujuća; pred sam početak večernje službe uoči Božića, na Badnjak, šestog januara, u pravoslavnoj crkvi Preobraženja Gospodnjeg u najstrožem centru Zagreba odjeknuo je pljesak i začuli se povici „Dobro nam došli“. Nekoliko sekundi pre toga u crkvu su ušli predsednik Hrvatske Ivo Josipović i predsednik Vlade Hrvatske Zoran Milanović. Neki od okupljenih Srba su plakali. Te suze može da razume samo Srbin koji je dugo godina

Ne slažem se sa zagovornicima teze da su „španski borci“, Jugosloveni, revolucionari, koji su 1936. godine otišli da se u španskom građanskom ratu bore na strani komunista – velikani naše istorije. Držim da se tu radi o međunarodnom terorizmu, jer svako nametanje neke ideje silom, bilo da je ta ideja komunistička, kapitalistička, fašistička, nije ništa drugo do terorizam. Ali… pred tim ljudima skidam kapu jer su bili spremni da poginu za svoja ubeđenja. Mnogi od njih ostavili su kosti na prostranstvima Katalonije, Aragona, Baskije. Umirali su daleko od svoje zemlje, braneći principe i ubeđenja na kojima su počivali njihovi životi. Njima je bilo svejedno brane li to ubeđenje nadomak kuće

Hrvatski „povjesničari“ ih zovu „Uskocima“, što može da se čita kao ime naroda, ali nikako kao Srbi, jer ko će od današnjih Hrvata priznati da su mu deda ili pradeda bili Srbi Sada već davnih godina u Zagrebu je izlazio omladinski list, zvao se „Polet“, koji je u svojoj najsjajnijoj fazi imao prodajni tiraž o kojem danas mogu da sanjaju i najveći dnevni listovi na prostoru bivše Jugoslavije. U koncepcijskom, sadržajnom, autorskom, grafičkom, smislu „Polet“ je bio daleko ispred svog vremena, bio je preteča onoga što će se početkom devedesetih godina dogoditi u produkciji hrvatskih pisanih medija. Nedeljnik Globus, pokrenut u Zagrebu 1991. godine bio je na neki način oživljavanje

Službeni Beograd je prećutao sramnu odluku ministra unutrašnjih poslova Hrvatske Tomislava Karamarka da zabrani otkrivanje spomenika pobijenim srpskim civilima u selu Golubić, kod Knina, dok je za jedan razbijeni „hrvatski“ prozor u Subotici službenom notom reagovala Vlada Hrvatske, iako je počinilac i dalje nepoznat U zgusnutom vremenu, za samo mesec dana, beležimo nekoliko interesantnih događaja u odnosima Srba i Hrvata koji nedvojbeno pokazuju svu bedu srpske i svu nadmenost hrvatske politike u odnosima dveju država. Proces normalizacije odnosa između Srbije i Hrvatske i dalje se odvija trasiranim pravcima iz kojih, kao arhitekta, stoji Boris Tadić i njegova vlastela; Beograd dosledno, uporno i bez nagoveštaja promene ignoriše sve muke i probleme

Trideset godina ulupao sam u profesiju koja se zove novinarstvo, napisao stotine kilograma tekstova, imao i televizijska iskustva, ali nikada u svemu tome nisam upotrebio pojam izdajnik. Ni za koga, a bilo je razloga. Nekako se klonim od tih velikih reči jer, da budemo iskreni, kad upotrebiš najteže oružje, kvalifikaciju iza koje nema ništa gore i teže, onda je krug zatvoren i čovek gubi potrebu i smisao da dalje piše. U ovom slučaju o ljudima, njihovoj politici, postupcima. Ni u redovima koji slede neće biti razvrstavanja na one koji nešto brane i one koji su izdajnici, mada znam mnoge sklone tvrdnji da ovo što se radi sa Srbijom, evo već

Piše Ratko Dmitrović Strašnu i teško pojmljivu mržnju, koju je devedesetih godina prema Srbima javno širio sarajevski glumac Emir Hadžihafizbegović, Srbi su zaboravili, ali nije zaboravio jedan travnički Hrvat, kazališni stvaralac, koji je za tu rabotu u pomoć pozvao Iva Andrića Ne postoji čovek na prostoru bivše Titove države koji je više od sarajevskog glumca Emira Hadžihafizbegovića javno izgovorio reči mržnje prema Srbima kao narodu. Ne pojedinim Srbima, nije greška, već prema Srbima u celini. Tuđman, Šime Đodan, ceo komentatorski hor zagrebačkog „Večernjeg lista“, „Slobodni tjednik“, Hloverka Novak Srzić, Josip Jović, Mirko Kovač, Smail Čekić, Jevrem Brković…sve njihove izjave, teorije i ocene o Srbima da stavite na jednu stranu ništavne

Piše Ratko Dmitrović Ovih dana, na Konferenciji o izbeglicama, održanoj u Beogradu, definitivno je rešeno pitanjejedno g dela srpskog naroda i to na način da Srbi po ko zna koji put gube sve, a njihovi neprijatelji, bez obzira na počinjene strašne zločine, dobijaju sve. Beograd je u tome odigrao presudnu ulogu.   Osmog maja 2010. godine „Pečat“ je objavio tekst „Srbi iz Hrvatske ili brisanje jedne velike priče“, tekst koji sam napisao sa velikim unutrašnjim naporom i mukom, jer je po svojoj suštini neka vrsta nekrologa. U meni je i posle toga ostala da tinja nada kako nije baš sve onako kako sam napisao; a napisani tekst pravdao sam željom da ono što je

Malo je danas u Srbiji onih koji znaju šta je sve za svoj narod, posebno u Vojvodini, uradio patrijarh Rajačić, a među Hrvatima teško će se naći ijedan da ispriča detalje ustoličenja bana Jelačića, ceremonije koju je po pravoslavnim običajima vodio Rajačić Negde u kasnu jesen 1990. godine, a tada sam bio novinar „Politike“, dopisnik iz Zagreba, dobijem informaciju da hrvatska policija ima saznanja o skladištu oružja u jednoj Katoličkoj crkvi u Lici. Mesto se, reče mi moj policijski izvor, zove Saborsko. Pokušaji da u Zagrebu saznam nešto više o tome nisu dali rezultata. Nazovem Beograd, ispričam im šta sam čuo i kažem da bi, ako mi dopuste, otišao u

Ako i kad Srbi budu tražili više od onoga što danas imaju u Hrvatskoj, a nemaju ništa, naslednik Jadranke Kosor može da ih upita što to nisu tražili, odnosno uzeli, dok su bili u koaliciji i na vlasti sa HDZ-om, i biće u pravu Prvi veliki socijalni bunt u Hrvatskoj dogodio se, ako me pamćenje služi, 1999. godine. Pobunili su se radnici u zagrebačkom „Tisku“, svojevremeno ekonomski vrlo moćnoj distributivnoj mreži koja je najmanje zarađivala na prodaji novina, iako je to bila osnovna delatnost „Tiska“. Onda je došla tranzicija, drugo ime za pljačku. Ljudima je plata kasnila i po nekoliko meseci i organizovan je štrajk. Tuđmanova vlada pošalje nekog veselnika

Samo jednom čoveku, u novijoj hrvatskoj istoriji, ideološko i političko pitanje bilo je važnije od nacionalnog, hrvatskog, a meru ljudskog i moralnog kredibiliteta određivao je i kroz odnos prema Srbima u Hrvatskoj. Bio je ideološki isključiv, namćorast, u razgovorima opterećavajuće tih, uporan kao mazga, često dosadan, povremeno ciničan, dosledan čak i u zabludama kojih je delimično bio svestan, svašta mu se moglo zameriti osim onoga što je radio poslednjih 14 godina života. To je bilo časno, ljudski, visokomoralno. Reč je o Stipi Šuvaru. Znam, i danas u Beogradu, među piscima, pozorišnim i filmskim radnicima, sociolozima, intelektualcima uopšte, mnogo je onih koji će da naprave kiselu facu na spominjanje Šuvara. Odmah

Ako Srbija i službeni Beograd zaista imaju potrebu da vide pravu, većinsku Hrvatsku, Hrvatsku sa kojom će se susretati na svim poljima društvenog i političkog delovanja, onda u „Beogradsku arenu“ što pre treba dovesti Marka Perkovića Ako ste iz naslova zaključili da sam nešto ljut, pa od muke idem u krajnost, niste u pravu. Zaista mislim da je vreme za beogradski koncert Marka Perkovića Tompsona. Da, onog što u pesmi „Bojna Čavoglave“ preti Srbima proterivanjem iz Hrvatske, dodajući da će ih (Srbe) hrvatska ruka stići i na prostoru Srbije; onog na čijem se koncertima sakupljaju simpatizeri i sledbenici ustaške ideologije; onog koji pre svakog nastupa izvikuje „Za dom“, a publika

Srbi ga doživljavaju kao hrvatskog nacionalistu, što on nije bio, Hrvati u njemu vide opasnost po hrvatsku kulturu, što je svakako pogrešan stav, komunisti mu nikada nisu do kraja verovali, i imali su razloga za to. Najviše su u pravu oni za koje je Krleža bio oličenje narcisoidne kukavice Bio je kraj aprila 1941. godine. Kasno popodne. Mladi stražar u smeđoj ustaškoj uniformi vodio je ispod ruke mračnim hodnikom omanjeg čoveka, na pragu pedesete godine života, koji je plakao. Dnevno svetlo izlivalo se u taj skučeni prostor istražnog zatvora u Petrinjskoj ulici, kroz uske prozore iza kojih je Zagreb živeo životom punim euforije zbog tek stvorene države na koju su

Neki srpski nacionalisti, ili Srbi sa izraženim nacionalnim osećajem, još uvek imaju problem sa čovekom koji se zove Rade Šerbedžija; ne ide im u glavu zbog čega Šerbedžija nije srpski glumac i zbog čega tako dugo i tako uporno beži od svog srpskog porekla. Nikada se nije izjasnio kao Srbin, a za sebe kaže da je hrvatski glumac. RAZUMLJIVA SITUACIJA Što se tiče Đorđa Balaševića, još jednog za koga se mislilo da je Srbin, tu je situacija razumljivija, kažu gore spomenuti; Balaševiću je majka Hrvatica, očeva linija je imala razna konvertitstva, verska i nacionalna, pa se među takvim etničkim i genetskim strunama čovek lako zapetlja. Ali Šerbedžija…njemu su i otac

Među najinteresantnije i svakako tragikomične teorije o tragovima hrvatstva u Hercegovini spada ona koja istovremeno objašnjava istoriju malog gradića u kojem je rođen Gojko Šušak Nekoliko minuta pre 21 čas u vrelu beogradsku noć, iz bioskopa „20. oktobar“, 13. jula 1968. godine izašao je jedan dvadesetogodišnjak. U bioskopu se prikazivao film „Risifi u Panami“. Mladić se lagano spuštao Balkanskom ulicom i kada je bio na nekoliko stotina metara od železničke stanice u bioskopu „20. oktobar“ odjeknula je strahovita eksplozija. Vremenski tempirana bomba, postavljena u 16 redu ispod sedišta broj šest ubila je radnika Savu Čučurovića i ranila još 70-ak osoba. Studentkinja Magdalena Novaković ostala je bez obe noge. USTAŠKA ARMADA