Душан Басташић, аутор са Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Почетна » Архива за Душан Басташић » Страна 30

РАТ ПРОТИВ ЗАБОРАВА ПРОФЕСОРКЕ СМИЉЕ АВРАМОВ

22. август 2024.

Када је 2. октобра 2018, у 101. години, престало да куца већ увелико ослабљено срце легендарне професорке међународног права Смиље Аврамов, Србија је остала без једног од најумнијих, најобразованијих и најчаснијих представника истинске националне елите. Иако је својим јавним деловањем и написаним књигама вишеструко задужила нашу земљу, мора се приметити да је опроштај од Смиље Аврамов био, баш као и њена слабо посећена сахрана, прилично скроман, а део јавности такође је непријатно изненадило сазнање да цењена професорка никада није постала члан Српска академије наука и уметности. На њен стоти рођендан, пре мало више од пола године, њене колеге са Правног факултета одале су јој почаст на свечаној вечери и прослави

КОСТИНА ПОТРАГА ЗА ОЧЕВИМ ГРОБОМ

21. август 2024.

Ту на Јадовну, у вјечитој сјени и тами букава, у њедрима Велебита, нашли су злокобни смирај душе многи Срби. Међу њима и отац Косте Поповића из Сремских Карловаца. Пише: Томо Радусин Томиша Послије великих страдања Срба у Другом свјетском рату, првенствено Срба Лике, Крбаве, Кордуна и Баније, извршена је планска колонизација Срба на подручје Војводине. Само на подручју Лике од 10.264 невиних жртава хрватске усташе су убиле 8.733 или 80 % Срба. У пресељењу, рђе од људи, нељуди убили су 25. новембра 1944. године 212 заосталих мјештана, Шваба, жена и дјеце код Бачког Грачаца и Оџака. Командант Војне управе за Војводину био је тада бивши шпански борац, Рукавина Иван, који

Слово о “црквено” – народним весељима

20. август 2024.

Љето је дошло, оживио и наш крај. Кажу, Корана топлија нег’ море, дани без кише, температуре високе. С’ овим топлим данима дошли су и празници које дочекујемо у нашим храмовима, а на њих се надовезују и народна весеља, у нашем народу познати као зборови. Све би то било лијепо и добро да су та народна окупљања оно што би требали и представљати: окупљање у храм уз молитву, паљење свијећа за покој душа наших претходника и за здравље нас и потомака, па онда под шатор, окрепљење, радост уз пјесму и уз ту исту радост одлазак нашим огњиштима… Не знам како и шта да учиним, али ево сад дижем свој глас и

Девић: Август: месец српског распећа. И васкрса?

20. август 2024.

Српска историја 20. века толико је страдална да готово да нема месеца а да није забележен пример готово библијског страдања и сатирања нашег народа. Много тога је и избледело у колективном памћењу, али сећање на август 1914. у Мачви остало је дубоко урезано у српској души – делом зато што је те злочине потресно описао Арчибалд Рајс, а делом и зато што су их починили “Швабе што говоре нашки“, како је говорио Милутин, књижевни јунак Данка Поповића. А и због размера: места попут мачванског Прњавора у том рату изгубила су и трећину свог становништва. Сећање на геноцидне злочине Бугара у Сурдулици (1915) и Топлици (1917) такође надилазе локална сећања. Када

Фото Архива "Новости" Деца немилице убијана у логору у Јасеновцу

СЛOБОШТИНА 16.08.1941. – Мучеништво српске нејачи са Козаре

16. август 2024.

На подручје Славонске Пожеге у јулу 1942. допремљено је 155 вагона избеглица са Козаре. „По налогу бојника Лубурића с њима се има строго поступати, не смију им се давати пропуснице за кретање, изузев оних који су се пријавили за рад у Немачкој“, – каже се у једном усташком извештају. 155 wagons of refugees from Kozara were brought to the territory of Slavonska Požega in July 1942. „Under the order of major Luburić they are to be treated sternly. They are not to be issued passes for movement, except those that have applied for labor in Germany“ – stated in one of the Ustasha reports. Јасеновачке усташе су 16. августа 1942.

Ђурђица Драгаш: Делија се не предаје лако!

16. август 2024.

Трактор! Џаба му се смеју, џаба му се ругају… у њему је више снаге, поноса, љубави и живота него што ће они икада моћи и да замисле. Породичним консензусом дођосмо до закључка да је крај нашег “олујног” пута био 11 и 12. августа 1995. Нису датуми тад били много важни, време се мерило пређеним километрима и умором, ал’ некако се сагласисмо да су ова два означила крај. После 8 дана кише, сунца, прашине и чемера, стигли смо у Војводину, у оно што од тад зовем резервним завичајем! Нисмо имали ништа, али имали смо све јер смо били заједно. Добро је да, опијени срећом што се коначно можемо окупати и спавати

Ко је био Др Милан Булајић?

15. август 2024.

Др Милан Булајић је рођен у мјесту Вилуси код Никшића, (Краљевина Југославија), 6. септембра 1928. године. Умро је у Београду 29. новембра 2009. године. Био је међународни стручњак за геноцид, интернационални експерт за изучавање геноцида са гледишта међународног права, историчар и историограф геноцида, и југословенски дипломата у области међународних односа и међународног права. Др Милан Булајић је био покретач идеје и оснивач Музеја жртава геноцида, затим оснивач Фонда за истраживање геноцида, један од оснивача и први координатор Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу, као и замјеник председника одбора САНУ за сакупљање грађе о геноциду над српским и другим народима у XX вијеку. Био је покретач идеје, и заједно са

Прошлo је 83 годинe од крвавог усташког пира на Пагу и Јадовну

14. август 2024.

Прије 83 годинe, у ноћи између 14. и 15. августа 1941, уочи католичког празника Велике Госпе, усташе су у логорима Слана на острву Пагу и Јадовно на Велебиту извршиле масовну ликвидацију преосталих логораша. На Пагу је те ноћи убијена најмање 791 жртва, а тих дана на Велебиту око 1.500. „Згрожене монструозношћу злочина и бројем побијених заточеника, италијанске окупационе снаге преузеле су од НДХ цивилну и војну власт на том подручју и наредиле затварање логора смрти“, каже предсједник Удружења „Јадовно 1941.“ Душан Басташић. Додатни разлог за забринутост Италијана био је масовни устанак Срба у Лици против усташке тираније. „Желећи да униште трагове злочина и побију остатак заточеника у кратком року, усташки

Календар Покоља: 12. – 15. август 1941. Злочини над Србима

13. август 2024.

Дрињача код Зворника. Усташе су 12. августа 1941. године у једном магацину у Дрињачи код Зворника заклале 100 Срба и побацали их у једну рупу поред магацина. Пошто су жртве биле слабо закопане, пси луталице су почеле развлачити њигове посмртне остатке. У магацину је по свједочењу Пера Ђукановића било једно веће храстово буре у коме су затекли 150 литара људске крви. Жртве су скидане голе, вођене низ степенице, те клане над буретом крви. Извор: Страхиња Курдулија, Атлас усташког геноцида над Србима 1941-1945, Привредне вести “Europublic” Д.О.О., Историјски институт САНУ, Београд 1993., стр. 20. Велика Кладуша, Српска православна црква, мучилиште и губилиште Срба, њих више од 2.450 у времену од 30.

Ђурђица Драгаш: И ја сам из колоне

12. август 2024.

Ми, који смо неповратно изгубили део живота, ми које је колона “пресекла”, увек ћемо носити њен жиг. Наш живот никада неће моћи да се назове нормалним. Недавно, на промоцији моје збирке песама посвећене страдању Срба у НДХ, пришла ми је колегиница из РТС-а. Представила се, рекла где и шта ради, а онда ме погледала у очи и онако, готово заверенички додала – и ја сам из колоне. Тих пар речи било је довољно да се препознамо и разумемо. И није то први пут. За ових 29 година често сам, чувши их, до тада непознате људе доживљавала као своје. Као да нас је “припадност” колони чинила приснима и уједињенима. Тај сурови знак,

ЈОШ ЧУЈЕМ ВАПАЈ ИЗ НИКШИЋКИХ ЈАМА: Стеван Вујичић (85) тражи да се после осам деценија кости страдалника изваде и достојно сахране

12. август 2024.

Никшићки спасилац, планинар, хуманиста и грађански активиста Стеван Стево Вујичић (85) упутио је апел председнику државе, премијеру, челницима државног тужлаштва, заштитнику људских права да коначно, после осамдесет година, омогуће да људске кости које чаме у јамама у околини Никшића буду извађене и достојно сахрањене. Пише: В. КАДИЋ Ради се о људима којима је током Другог светског рата пресуђено без суда само зато што нису припадали партизанском покрету. – Сваког јутра се будим са истом тугом и сетом, при помисли на велики број јама у околини Никшића у којима се још увек налазе на хиљаде кости невиних мученика, страдалих од братске руке – каже Стеван, који је деведесетих година прошлог века

Садиловац, Храм Рођења Пресвете Богородице | Sadilovac, Hram Rodjenja Presvete Bogorodice

Дана 31.07.1942. године хрватске усташе су у цркви у Садиловцу, побили и запалили 463 српских мушкараца, жена и дјеце

31. јул 2024.

Данас се обиљежава годишњица Покоља у Садиловцу, Бугарима, Липовачи и околним селима. Једини гријех ових невино пострадалих људи jе био то што су Срби Православци. Село Садиловац налази се на ријеци Корани, на Кордуну, на самоj граници Кордуна, Лике и Босне. Према неким подацима село Садиловац настало jе 1790. год ине доласком првог православног свештеника Гаjе Гргића, коjи jе са собом довео и населио српски народ. Мало по њиховом доласку направљен jе и православни храм посвећен Рођењу Пресвете Богородице, саграђен 1826. године. Дана 31.07.1942. године усташки зликовци су у овоj цркви побили и запалили 463 мушкарца, жена и деце (од коjих 149 млађих од 13 година) из Садиловца, Бугара, Липоваче

Календар геноцида: 30. јул 1941. Кордун, Банија, Ливно, Горски котар, Бос. Крајина

30. јул 2024.

На Огњену Марију 1941. оружане формације Независне државе Хрватске уз подршку локалних Хрвата католичке и муслиманске вјере, починиле су стравичне злочине над Србима. Јама Шпејарка на брду Близница, Оштарски Станови, котар Слуњ и Вељун. Усташе из Раковице, Лађевца и Слуња су 30. јула 1941. године у општинама Дрежник и Раковица ухапсили велики број Срба. Исти дан побили су их на две локације код Оштарских Станова. Прва група ухапшених Срба одведена је на брдо Близница и побацана у јаму Шпејарку, док је сат времена касније друга група ухапшених Срба побијена и бачена у унапријед ископану јаму на имању Николе Божичевића удаљену 300 метара од јаме Шпејарке. Са јаме Шпејарке су успјела побјећи три

Сјећање на покољ у Велици: Мртву сестру Милијану пољубио сам у косу

27. јул 2024.

Свједочанство Радојка Ђуричанина о масакру испод Чакора 28. јула 1944. године. Звјерски масакр који су 28. јула 1944. године у селима Велика и Горња Ржаница починиле њемачке дивизије „Принц Еуген“ и СС „Скендербег“, као и поступање фашиста према православном становништву у Плаву и околини, имао је, према савременом схватању, све особине геноцида – оцијенио је у разговору за Побједу пензионисани судија Уставног суда Црне Горе Радојко Ђуричанин (86). Наш саговорник је у вријеме тог злочина – у коме је убијено више од 400 жена, ђеце и старих особа – имао девет година. Сјећање на стравичне догађаје објединио је у публикацијама и књигама, а, поводом годишњице злочина, за наш лист свједочи

Владимир Бурсаћ: Покољ је био план. То не смемо никада заборавити!

27. јул 2024.

Сећање на 31 мушкарца из села Клишевић, код Бихаћа, који су 25. јула 1941.г одведени из свога села и убијени сутрадан на оближњим барама и јарковима у околини Рипча. Народ овога краја је тај дан прозвао ”црни петак”. Током јула 1941.г почеле су пљачке српских села и одвођење људи. У Клишевићу је пре 25.јула први убијен Никола Јове Бабић. На кућном прагу га је убио један од чланова усташког роја из села Ћукови. После тог убиства, мушкарци су се склонили у шуме Љуточа и шикаре око заселака. Други убијени је Гојко Бабић који је лишен живота у Јазмаку, ниже куће према Уни, у четвртак 24.јула 1941.г Нови начелник општине у