Dušan Bastašić, аутор са Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Почетна » Архива за Dušan Bastašić » Страна 23

Ђурђица Драгаш: НАШИ

27. јануар 2025.

Наши сте, наша вас крв оживела. Корацима нашим трагове остављате. Гледамо вас,очима што не стигоше да остаре.Плачемо сузама невиним,небеским.Носимо штит над главама вашим.Наши сте,наша вас крв оживела.Корацима нашим трагове остављате. Ал’ не знате ви то.Не знате одакле вам снага,ко вам путеве од корова чисти,ко вас од олује чува. Не знате да смо и ми живети хтели,сунцу руке пружати,од кише к небу расти.Не знате да су нас посекли,као пшеницу што не стиже да се класјем окити.Као јагњад, невину и белу.Као дрво младо, зелено и ломно.Не знате ви…. Праштамо вам јер…с неба се боље види.Ако ви не знате,ми знамо.Руке нам посекоше,ал’ чувамо вас,крилима нашим. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ

Свједочења о злочину над Србима на Смрикама код Травника

25. јануар 2025.

Сваки час падало је по неколико удараца кундаком, ланцима и још неким другим предметима а да се нико није смио ни окренути. Толико су ударали да су људи падали као покошени. Онај ко би зајаукао, добијао би још више удараца. Спомен-обиљежје Смрике код Травника налази се недалеко од центра Новог Травника, на локалитету Ћамића брдо. Споменик је подигнут 1975. године у спомен на 700 жртава фашистичког терора из Другог свјетског рата. Споменик је изведен према пројекту архитекте Богдана Богдановића, једнога од највећих југословенских градитеља меморијалне архитектуре. У Смрикама је, према неким доступним изворима, убијено око 700 цивила али тачан број до данас није утврђен. Прво масовније хапшење српског становништва у

Рeинтeгрaциja злoчинa

24. јануар 2025.

У пoвoду гoдишњицe мирнe рeинтeгрaциje Зajeдницa пoврaтникa хрвaтскoг Пoдунaвљa дaлa je признaњe Брaнимиру Глaвaшу. Ниje их зaсмeтaлo штo je нeпрaвoмoћнo oсуђeн зa рaтнe злoчинe нaд Србимa, зaсмeтaлo их je штo су им збoг тoгa пригoвoрили Цeнтaр зa мир, нeнaсиљe и људскa прaвa и Дoкумeнтa. Пише: Паулина Арбутина Хрвaтскa jaвнoст и oвe би гoдинe jeдвa и примиjeтилa Дaн мирнe рeинтeгрaциje хрвaтскoг Пoдунaвљa, спoмeндaн прeмa Зaкoну o блaгдaнимa, a нe би сe ни сjeтилa знaчaja jeднe oд нajуспjeшниjих мирoвних инициjaтивa дa Зajeдницa пoврaтникa хрвaтскoг Пoдунaвљa ниje пoвoдoм oбиљeжaвaњa 27. гoдишњицe мирнe рeинтeгрaциje дoдиjeлилa признaњe ни мaњe ни вишe нeгo Брaнимиру Глaвaшу, нeпрaвoмoћнo oсуђeнoм зa рaтнe злoчинe пoчињeнe нaд српским цивилимa у Oсиjeку 1991.

Усташко свједочење о злочинима: Мучио сам и убијао Србе на све начине

24. јануар 2025.

Међу документима Динарске четничке дивизије у Војном архиву у Београду налази се и записник о саслушању усташе Анте М. Гојчете, који има шест густо откуцаних страница. Документ је објављен у књизи Милослава Самарџића „Војвода Ђујић и Динарска четничка дивизија“. У заглављу документа стоји: „Учињено у Горском штабу Динарске војно-четничке дивизије, у планини, 2. септембра 1942. године. Обавештајни одсек. Предмет: Истрага. Испитивање заробљеног усташе Гојчета Милина Анте (79)“. Гојчета, која је затечена на одсуству, рођена је 1923. године у Читлуку. Прије рата био је рудар, а у то вријеме био је на служби у Главном усташком стану у Загребу, у Прерадовићевој улици бр. 5. Оптужени је на почетку саслушања изјавио да

ИСТОРИЈСКИ МЕМОАРИ “КОРАНА КО РАНА”

23. јануар 2025.

Драган Гргић, рођен 1917. године у селу Марин Мост код Цазина, 1961. завршио је писање мемоара на 500 страна. Била је то прва књига о страдању Срба и злочинима хрватских и муслиманских усташа на простору бихаћког краја и јужног Кордуна. Трагични период рата обиљежио је губитак оца, мајке и брата, као и рањавање у борбама против усташа. Након завршетка писања мемоара, носилац “Партизанске споменице 1941” суочава се са забранама, кривичном одговорношћу и притисцима државних власти. У тако неријешеним сукобима преминуо је од посљедица инфаркта 1985. године у петроварадинској болници. Иза њега није остало потомство. Остао је само један испражњен трофејни пиштољ и посљедња нада да ће доћи боље вријеме када

Оливера Шекуларац: За оне што су заборавили деду и крст његов, вечности нема

22. јануар 2025.

Од Божића, радосни празници у низу… Крстовдан се Богојављањем окитио, небо отворио, и опет су очеви стихови близу… „Крститељу свети Јоване, вране се легу у торњу твоје звонаре…“ Па нек’ буде воља Божија, можда ме виде они који су ми крст даривали. А мој крст је лички, јадовнички, из велебитских јама изникао, у равници све у јамама оплакао, избеглички од рођења… Мој крст је дедин, изгорео са кућом, а у мојој души још гори. Преклан са њим, а сваким даном све више збори и боли. У сваком празнику сузом ромори и молитви приволи. У мом крсту завичајна колевка тихо се њише, зна и она да је због прадедовског крста постала пуста.

ГОСПОД ГА ЈЕ ВАСКРСАО ТРИ ПУТА: Необична животна судбина Србина из Лијевна

21. јануар 2025.

Нисам чуо да је Господ три пута васкрсавао, али јесам да је праштао 77 пута и још 77 потом. Али ни да се негдје љепше светило тешком злочинству и бездушју као у старом Лијевну. То је ово данашње Ливно, страшни град из појања слијепог гуслара Филипа Вишњића, који пјесмом слави и жали великог харамбашу Старца Вујадина, а кога Турци „бише и мучише, вадише му свијетле очи чарне“, поврх Лијевна у бијелој кули. Но, издржао је, не издаде младе крчмарице које су га вином напајале, ни јатаке што му заклон бјеху. Лијевно је први назив овог мјеста, изведен из старословенске ријечи „хлијевно“, мјесто гдје се слива земаљско благо. То је преважан

ВЕРИТАС: Саопштење поводом годишњице страдања Срба са Равних Котара 22. јануара 1993. године (акција “Масленица”)

21. јануар 2025.

Двадесетдругог јануара 1993. године Хрватске оружане снаге извршиле су агресију на јужне дијелове Републике Српске Крајине (РСК). Агресија под кодним називом “Масленица” извршена је у току реализације “Венсовог плана”, којим је годину дана раније РСК стављена под заштиту мировних снага УН-а (УНПРОФОР). Била је то трећа по реду агресија Хрватске на заштићено подручје УН-а, у чије чланство је примљена двије године раније.У наредних неколико дана хрватске оружане снаге су успјеле да заузму неколико десетина квадратних километара на Равним Котарима, укључујући и аеродром Земуник и неколико висова на Велебиту, и да преузму контролу над браном и хидроелектраном Перућа. У овој агресији највише су страдала три српска села: Ислам Грчки, Кашић и

Ђурђица Драгаш: Очи Јованове

20. јануар 2025.

Питају ме, прогоне ме, чекају ме, гледају ме.. Уснуле, залеђене, скамењене,очи Јованове. Нежне, дечје, нељубљене,очи Јованове. Видим их у сваком кутку неба,чујем у свакој капи кише. Гледају ме из злаћаног класја,уплашене и окрвављене. Крију се у мраку Велебита, гоњене и ухваћене, рањене и уморене,очи Јованове. Отргунте са мајчиних груди, из очевих руку.Уплакане и престрављене, умируће очи Јованове. Очи што запамтише небо без месеца и мокру траву, задах крвника и мирис крви. Гледају ме, невиђене, заборављене.Питају ме, прогоне ме, чекају ме,очи Јованове. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ

Душан Опачић: ЗЛОЧИН ПОД ЛЕДОМ – СЕЋАЊЕ НА НОВОСАДСКУ РАЦИЈУ

19. јануар 2025.

Преко тебе ће срљати разбијене хорде, Још једном ћеш, Дунаве, тећи крваво врући, Лешеви с твога дна ће душмане своје свући И поздрављаће своје осветнике горде. (Јован Поповић) Други светски рат донео је невиђено страдање милионима људи широм света, али и велики број злочина који су оставили ожиљке српском народу који не зарастају. Један од најмрачнијих догађаја у историји нашег народа, који симболише најсуровији облик насиља и мржње, јесте Новосадска рација, спроведена у јануару 1942. године. У току само два дана, град Нови Сад и његови становници постали су жртве систематског етничког чишћења, у којем је живот изгубило око хиљаду и триста (према неким проценама и до две хиљаде) недужних људи, док су хиљаде других доживеле неописиве патње. Овај злочин, који се догодио у Бачкој, представља

ГАРАВИЦЕ – СРПСКА ПРИЧА ПРЕД ОЧИМА СВИЈЕТА

19. јануар 2025.

Фондацију „Заборављени коријени“ контактирало је уредништво РТ (Russia Today) са најљепшим ријечима похвале за документарни филм „Гаравице“. Режисери ове престижне и глобално познате медијске мреже не само да су погледали филм, већ су га и назвали „свјетским“, додјељујући му највише оцјене. Тим поводом упутили су и писмо намјере да се филм емитује на РТ платформама на шест језика: енглеском, арапском, руском, шпанском, француском и њемачком. Фондација бесплатно уступа права на емитовање документарног филма „Гаравице“. Филм ће се од 1. фебруара 2025. приказивати пред стотинама милиона гледалаца широм свијета. Извор: Фондација Заборављени коријени

Црно језеро: Гробница за 2000 Срба

17. јануар 2025.

Одломак из записа Светозара Ћулибрка из Бушевића. Светозар је био првоборац и носилац Споменице 1941. „Мало затим, уђе један усташа и издвоји десет људи, затим их свеза и поново врати. Говорило се да ће у Госпић на рад или у Њемачку. Навече је улетио у цркву један усташа са исуканим бајонетом. Ишао је од човјека до човјека и сваком стављао бајонет под грло, пријетио и псовао. Тако их је припремио за покољ који је већ био почео те ноћи у Соколском дому. За њим је дошао други усташа и донио кутију „Ибра“ у којој је било 500 комада цигарета и свима их подијелио. Стављајући цигарету у уста, Илија је тихо

Скеланко мајко

16. јануар 2025.

Руке шириш, Богу се молиш, децу штитиш, у Вишњег гледаш. Куда си пошла жено без гласакуда ти замрло тело ходакако те носе умрле ноге,како кораке однесе вода? Куда си кренула, о мајко српскадок крик бола у небо сежелака ти земља а нога чврстапотмули бати под тобом беже. Куда ходиш, о хероиносоколи тићи пред тобом летевинуше се анђели Христакрила им млада у своду светле. Руке шириш, Богу се молишдецу штитиш, у Вишњег гледаш,ђавољи окот редом смрт бацати са дечицом на престо седаш. Куда си пошла Српкињо, мајкобљесак твог лица сунцу је зракстигла си, ево царице светла,у наручју Христа стисак је јак. Невена Татић-Карајовић Посвећено мајкама Скелана које су страдале и изгубиле

Скелани, 30 година од злочина: О тихом и тужном дечаку чија је кућа поново пуна радости

16. јануар 2025.

Кад је све било готово, кад су низ Дрину утихнули рафали и по селима изнад воде догореле последње куће, кад је пао и последњи камен са камена и последња крвава кама враћена у корице, кад су се по селу утишали крици и јауци, умрли недоклани и извађене последње очи, остала је само прича о тихом, тужном дечаку, великих, уплаканих црних очију који је остао сам на свету. И једна фотографија, ваљда најтужнија од како је рата и ратовања. На њој дечак, у некој светлој јакници, у ледено јутро поред Дрине, стоји сам крај три свеже хумке и три крстаче закићене белим пешкирима. А под црном земљом му је све што

Немања Девић: Био једном Дода командант..

14. јануар 2025.

Tрагична судбина младог потпоручника Добросава Радојковића – Доде била је једна од кључних која ме је још као дечака определила за сакупљање затамњених, забрањених – и умало заборављених историјских прича. Рођен 21. септембра 1920. у Кусатку, од оца Радосава и мајке Милеве, Дода је од малена одскакао од своје околине, по бистрини и физичкој спремности. Пошто је завршио основну школу, прешао је у паланачку гимназију, тада елитну просветну установу, у којој су сељачки синови били ретки. Стасит и правдољубив, брзо је постао омиљен у друштву. Гимназију је завршио са успехом и потом уписао Нижу школу војне академије у Београду. Савременици га памте када је за време распуста долазио у село,