Душан Басташић, аутор са Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Почетна » Архива за Душан Басташић » Страна 22

Сандра Благић: Логор Крушчица, данас мјесто зарасло у коров, купину и шибље

10. јануар 2025.

Недалеко од општине Витез, код Травника, налази се село Крушчица. Скривенa од главног магистралног пута, без икаквих путоказа и обиљежја, стоји Црна кућа. Логор Крушчица! Срамота за Босну и Херцеговину да крије велики злочин. Мјесто зарасло у коров, купину, разно шибље. Унакажена Црна кућа. Као из хорор филмова излијећу слијепи мишеви а дупље прозора остадоше црне. Стисло у грудима, притишће као камен и не да ми да дишем. На зиду куће стоји спомен плоча, оштећена од метка из протеклог рата. Страх ме да уђем. Оронула је, девастирана. Шкрипи дрвени под. Већ ми слике пред очима лете. Изгладњели, претучени и боси чекали смрт. Jeр су били Срби и Јевреји. Унутрашњи зидови унакажени

ПОСЛАНИЦА СТРАДАЛИХ

9. јануар 2025.

Јереј Бошко Р. Маринков написао је песму посвећену беби Милици Јовановић – страдалој у Мошорину, у Рацији 1942. године, и свим жртвама тог страшног злочина. Христос се роди, породицо моја, и роди и васкрсе и злочинце надмаши, и мене прихвати без иједне молитве, јер не знам читати, али сам Реч познала. Христос се роди, дивни моји гости, осванули пред софром коју сваке године украсим, о Његовом и свом рођендану, јер другог рођења сем Његове славе и своје смрти немам. И немам других гостију сем Његове милости и вашег сећања, да се заиграм и да ми се честита на смрти. Да сам имала један, било би их мноштво до данас, и

СТРАДАЊЕ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ТЕОФАНА БЕАТОВИЋА: Убијен од братске руке на Бадњи дан 1942. године

9. јануар 2025.

Свештеномученик Теофан (Томо) Беатовић, рођен је у Бодежиштима код Гацка 1890. године. Послије анексије, заједно са херцеговачким устаницима прелази у Црну Гору као добровољац до 1912, када одлази у Сјеверну Америку. Постриг прима у руском манастиру Светог Тихона у Пенсилванији о гдје борави од новембра 1919.до марта 1921.године, када је рукоположен за јерођакона од Архиепископа руског Александра. Био је запажени мисионар, у служби болничара до јула 1923, када прелази у Српску Нову Епархију (коју оснива епископ Мардарије Ускоковић (Свети Мардарије Љешански и Либертвилски). У то вријеме, Теофан прикупља прилоге за манастир-сиротиште Светог Саве у Либертвилу. Након четири године, отац Теофан се тешко разболио. Лијечи се у Чикагу и Сент Паулу,

КРВАВИ БОЖИЋ 1993. године …

7. јануар 2025.

На дан највећег хришћанског празника српско село Кравица у општини Братунац завијено у црно. Спомен обиљежје погинулим борцима и цивилним жртвама одбрамбено отаџбинског рата и српским жртвама Другог свјетског рата регије Бирач и Средњег Подриња Републике Српске. Од 1992. до 1995. године 3267 српских жртава – Од 1941. до 1945. године 6469 српских жртава. Текст на споменику: “Мир вашим костима Крај друмова прашних, Покој вашој души, После мука страшних. Спавајте крај друма Сном предачких сенки, Спавајте младићи Невини во вјека”. ++++++++++++++ Пише: Славко Јовичић Славуј (1953 – 2022. ) 07. јануара 2019. На православни Божић, 7. јанара 1993. године, муслиманске снаге из Сребренице приредиле су крвави пир убивши 49 Срба

Бојан Вегара: ДАНАС ХЉЕБА ОД ЈУЧЕ НЕ МОГУ

3. јануар 2025.

Хљеб је тијело Христово, рекао ми је давно ђед. Упамтио сам то и вјерујем у то читав свој живот. А ђед је увијек мео мрвице и стављао на прозор да се и птице засладе. Говорио нам је да се хљеб увијек дјели са људима који га немају и са осталим живим створовима, јер нама га Бог даје и ми смо дужни дати га свима који га немају. Остало ми је у сјећању, кад баби дође сестра Јелка уочи Никољдана, да шарају Крсни хљеб. Скоро ритуално би опрале руке, иако су до тада њима само остала јела правиле и онда би се кратко помолиле и почеле да шарају хљеб. Радиле су

Милош Ковић: Два Маутхаузена, три геноцида

2. јануар 2025.

Геноцид над Србима није био инцидент у историји Аустрије и Немачке. Није почео 1941, нити се окончао до данашњег дана. Од 1914. Поновљен је бар два пута. Градић Маутхаузен је пријатно место на обали Дунава, које одише типично аустријским спојем реда и лежерности. Све је ту на своме месту, сређено, поправљено, уобличено, очишћено. Посетилац може да у неком од кафеа поређаних дуж обале попије капућино и одмори поглед на великој, светлуцавој реци. Када је време лепо, може да гледа како Дунавом промичу једрилице и бродићи са релаксираним припадницима аустријске средње класе. На бреговима изнад ових пасторалних пејзажа налазе се два спомен обележја. Једно је гробље страдалника из Првог светског рата,

In Memoriam – Академик Проф. др Србољуб Живановић (1933 – 2024.)

2. јануар 2025.

Навршила се година дана како је у Лондону, после краће болести, у 90. години преминуо Академик Проф. Др. Србољуб Живановић. Рођен је 1933. године у породици железничког чиновника у Сарајеву. Вихор Другог светског рата је породицу Живановић као избеглице пронео кроз чак осам градова бивше Југославије, коначно их зауставивши у Београду. Ниже разреде гимназије и Малу матуру положио је 1948. године у Првој мушкој гимназији у Београду, а више разреде гимназије у Првој мешовитој гимназији у Земуну. Дипломирао је на Медицинском факултету београдског универзитета 1959. године као један од најбољих студената. 1964. године постао је један од најмлађих доктора наука у бившој Југославији. Своју професионалну каријеру посветио је анатомији, палеопатологији

Оливера Шекуларац: Да л’ да јаучем или да мучим, мук само понеко чује, препозна…

31. децембар 2024.

О Покрову кад би у цркву завичајну требало поћи траговима предака, најпре тихо, сузно замолим Господа и све наше претке мученике да нама, који смо остаци наших преживелих лоза, да утеху и снагу да останемо под Богородичиним плаштом. Ми који знамо шта значи слава у Врепцу под небом, под оним истим небом под којим су се вековима рађали они чију крв носимо… Од њихове душе је и то небо, кости у земљи, корен на небу. Ако ишта памтим и знам, а пола живота сам на срећу уз Баку провела, знам да је мој деда Никола редовно цркви ходио. Њега убише туђи у његовој ’45-ој, цркву срушише они који за Бога

Ђурђица Драгаш: Знам да сам поносна што си био мој ђидо

30. децембар 2024.

Е мој дједе, колико ме боле ове рушевине и твој труд који полако и сигурно нестаје. Знам да је болело и тебе, зато си и отишао прерано… И како да те не боли, како да заборавиш и затвориш та врата?! Гледам ове слике већ данима….и размишљам … Деда је био стваралац, мајстор, столар који је својим рукама градио живот и школовао децу. Сви прозори, врата, све дрвено што је постојало у овој кући и дворишту, његово су дело, његова мука и зној. И не само то! Оставио је мој вредни ђидо свој поштени и стваралачки траг и у селу… на кућама, шталама, у подрумима, на кацама (дрвеним бурадима) које је

ВЕРИТАС: Саопштење поводом годишњице страдања Срба у Горњим Граховљанима 29.12.1991.

28. децембар 2024.

Крајем 1991, након повлачења припадника територијалне одбране са ширег подручја пакрачке општине, у страху да им се не понови 1941, већина српског становништва напустило је своја огњишта склонивши се у Србију, Босну или дијелове пакрачке и окучанске територије, које су још биле под српском контролом. У неким селима, међутим, мањи број, углавном старијих мјештана, одлучио је да не напушта куће, надајући се да им нико неће наудити јер никоме нису учинили зло или какву неправду. Припадници Збора народне гарде (ЗНГ), паравојске у то време још непризнате државе Хрватске, 29. децембра 1991. у рано јутро ушли су у Горње Граховљане, опколиле село и сакупили све житеље, њих 18 (16 из Горњих

Надвили се сиви облаци над Јадовно

27. децембар 2024.

Црвену земљу ништа не очисти од крви у звијерствима проливене. Спустило се небо,тешко и оловно,Олујни вјетрови дувају све јаче. Надвили се сиви облаци над Јадовно,За српским живљем,Бог кроз кишу плаче. И земља сабласно задрхти,Ослушкујући жалосни пој. Посрамљена што се логор смрти,Налази баш на њој. Са Велебита и даље облаци долазе,Носећи хладну кишу.Да сапере измучене образе,Полуживих, што за слободом уздишу. Ал’ црвену земљу ништа не очисти,Од крви,у звијерствима проливене. Ријешени су антихристи,Да православље искоријене. Узалуд се дуге на истоку јављају,Беспомоћни облаци у даљину ходе.Мучења и тортуре се настављају,Мијеша се крв са локвицама воде. Јаук одјекује и понеки промукли глас,Прижељкују мученици судњи дан. Да у смрти потраже свој спас,Да утону у вјечни

Бранко Медојевић: Имамо ли гене Словена ?

24. децембар 2024.

Коначно је књига коју сам почео да пишем 2019.године издата. Тема која је обрађена у претходној књизи а тиче се насељавања наших простора из правца Македоније преко Албаније, продужена је и на почетну дестинацију – Украјину. Пратећи понављање топонима, хаплогрупа и других показатеља, чак и оних који чине овдашња презимена, без резерве остајем у увјерењу да су Словени-Анти прелазећи доњи Дунав и Бугарску дошли до Македоније и Грчке и са тог простора населили сјеверну Албанију, околину Скадарског језера, долину Лима, обалу и острва Јадрана, Хецеговину… Не оспорава се насељавање и са сјевера, преко средњег Дунава и Саве, увријежено у овдашњој историографији као једино и непобитно, све се позивајући на Порфирогенита,

Саво Штрбац: Шумови на вези између САНУ и “Веритаса”

24. децембар 2024.

У тексту “Неопходна историјска дистанца за научни скуп” (објављен 9. јула 2024. на овим страницама), објавио сам одговор Извршног одбора Српске академије наука и уметности (САНУ) на Иницијативу “Веритаса” да се у тој научној установи, половином идуће године, одржи Међународни научни скуп под називом „30 година по завршетку рата на подручју РХ 1995–2025”. Одговор САНУ објавио сам првенствено због става њеног Одељења историјских наука (ОИН) да због “неопходне извесне историјске дистанце” и “селективности документације” “у овом тренутку није могуће да се задовоље научне основе оваквог једног научног скупа како би се САНУ укључила у његову организацију”, очекујући реакцију и других релевантних научних институција и појединаца из Републике Србије (а и

Роберт Пинкертон и његово извештавање о Србији и Србима 1816. године

23. децембар 2024.

Пинкертонов извештај 22. августа 1816. из Беча, допринос ширењу Библије у Источној Европи. Роберт Пинкертон (1780–1859), био је шкотски мисионар и истакнути члан Британског и страног библијског друштва (BFBS), био је кључна је фигура у ширењу Библије и хришћанских учења на темељу Светог Писма у Источној Европи. Његова мисија обухватала је бројне регионе, али његово извештавање о Србији и Србима из 1816. године представља посебно вредан извор за разумевање културног, верског и образовног стања тог доба. Овај драгоцен документ преносимо у целости: “Уз Русе, Пољаке и Чехе, Срби су најбројнији народ славенског порекла. Настањени су на великом подручју јужно од река Дунава, Саве и Купе; заједно са својим колонијама у Мађарској

Крваво кордунашко јутро

23. децембар 2024.

Кордун је то децембарско јутро дочекао прекривен снегом, који је те године, по причи његових мештана, нападао као ретко до тада. Белину брда и долина прекидале су само збијене дрвене кућице, раштркане по разним засеоцима кордунашких села. Доручак на столу у једној од тих завејаних дрвених кућа је остао да се хлади. Мајка, у наручју носећи мало дете и за руку држећи петогодишњег сина, потражила је спас дубоко у шуми, бежећи од звери у црним оделима и са потковицама на челима, којa су се тог прохладног јутра пробијала кроз завејане сеоске путељке, крвожедно тражећи плен. Знала је да те потковице нису потковице које доносе срећу, већ напротив. Остатак породице то