На телевизијским екранима широм света низале су се потресне, застрашујуће и неподношљиве слике. Истовремено са својим сународницима, 17. и 18. марта 2004. гледао сам погроме које косовски Албанци спроводе над Србима.
Десетине хиљада њих убијали су и прогонили Србе који су остали на Косову после јуна 1999, отимали су и пљачкали њихове куће и имања. Тај организовани талас насиља брзо је преплавио оружане контигенте КФОР-а; неки су се супростављали, док други нису ни мрднули прстом.
Цркве у центру Призрена су оскрнављене и попаљене, као и зграде православне богословије, које су завршиле у пламену заједно с библиотеком ретких књига и рукописа, збирком икона и епархијском архивом. Чак и више него мушкарце и жене, хтели су да с Косова прогнају и само памћење.
С мартовским догађајима отишао је у неповрат и сам пројекат ОУН о стварању „мултиетничког, толерантног и демократског друштва“. Медији су једнодушно осудили те погроме.
Политичари су са своје стране осудили насиље, као и дипломате и високи функционери НАТО-а који су отада почели да јавно говоре да су Срби жртве „етничког чишћења“. Укратко, цео свет је осуђивао. Али шта су радили осим што су осуђивали? Ништа!
И шта вреди осуда ако после сваке речи осуде не уследи акција? Опет ништа. Између речи и акције која је требало да уследи зјапио је дубок јаз. Људи су изражавали саосећање, згражавали су се и жалили Србе, али се ништа није предузимало, а стање на терену остало је исто. А „у почетку беше акција“, како је то писао Гете. Све остало за мене је било пуко наклапање. Желео сам да помогнем тим Србима у енклавама, о којима нико конкретно није водио рачуна. Хтео сам да им помогнем из идеализма и убеђења, јер припадамо истој култури истој цивилизацији.
Хтео сам да будем учесник историје, а не само њен пуки посматрач… Ове речи које сам написао у својој књизи „Сви моји путеви воде ка Србији“ можда и најприближније дочаравају главни разлог зашто сам одлучио да пре 17 година кренем у своју хуманитарну мисију.
Арно Гујон
Извор: ВИДОВДАН