ДОБРОТВОРИ

Latinica

          Да није злих људи, добротворима би се утро траг. Да није поганства и мржње, добротворство и љубав би погинули за сва времена. Несрећа је само што човјек све то схвати и увиди кад га зло сколи и несрећа притисне, што доброчинству научи цијену тек кад га обрва пакост и немилосрђе. То најбоље знају они који су преживјели и прошли кроз пакао усташког злотворства.

          Нико као они није утврдио да доброчинство никад не може погинути, да добро вазда исплива, чак и ако се у море баци.

          Многи се од њих, тако, неће сјетити детаља из сопственог живота, свих страдања и мука које су претурили преко главе, али сви као молитву памте чак и ријеч сажаљења, чашу воде коју су попили из руке онога од кога се добру нијесу надали.

          У Челебићу се, тако, помиње и памти име Марка Билића као лијеп дан, иако је и он носио омражену усташку униформу.

          Душан Вујановић је до смрти устајао на старачке ноге кад изговара име Марка Билића, а у цркви, кад би палио свијеће својим најближима, никад није пропустио да се не помоли и свијећу не запали и за његову душу.

          На више мјеста у својим сјећањима Марка Билића спомиње и Милан Радоја:

          „Сјутрадан — пише Радоја о тренутку када су усташе пред школом у Челебићу почели да вежу похватане мушкарце и припремају их за спровођење до јаме Бикуше — припремили су жицу и колне конопе, изводили из школе и везали им жицом позади руке. Онда јопе колним конопима у четири вода и онда команда, под јаком стражом уз Кланац.

          Онда обучени усташа Марко Билић из Љубунчића отказао је да неће. Сјево на зид, бацио торбицу са муницијом и пушку крај себе. Реко: ја се нисам обуко у усташе да убијам праве људе…

          Реко му је Иван Сучић:

          — Ти си кукавица, припаши женску прегачу!

          Наредијо једном цивилу да узме торбицу и пушку. Он је осто на зиду сједећи…“

          Кућа Јуре Маића Јукића била је тик уз школу у Челебићу. И његово име се спомиње и памти као име добротвора директно заслужног за спас неколицине људи.

          Два младића, Јовица и Илија Радоја, пред разјареним кољачима потражили су спас у штали Јуре Јукића. Увукли су се испод патоса и за њих је знао само Јуре, али их није одао. Напротив, рекао им је да ћуте и чекају згоду кад ће моћи неопажено да умакну из села. Двије ноћи су остали ту, а Јуре није имао повјерења чак ни у рођену сестру. Она ушла у шталу да покупи јаја са гнијезда и пјевала некакву пјесму о Анту Павелићу, а Јуре се уплаши да не опази скривене младиће па улети и ошамари је, као због пјесме, и истјера напоље а њима дошапне да ће он те ноћи бити на стражи и да ће их извести и омогућити им да бјеже.

          И о њему је Милан Радоја (иначе отац Јовице Радоја) оставио запис:

          „Онога времена, по доказу људи, бијо је најбољи Јуре Маић Јукић. Тај кога гоћ од Срба виђео, свакоме би реко: бјежи у свој народ.

          Бијо је случај, осто је мој син Јово и брат од стрица Илија кашње два дана покоља. Били су у бункеру. Ушли у кућу да траже воде. Он и нашо и одма реко: бјежите, ако вас ко други нађе, ви сте готови, убијени. Ја ћу вас провест кроз фронт, они вас неће познати ко сте. Ако случајно буде неко познат, ја ћу пуцати, али повр вас…

          Они су га послушали и нико ји није препозно и провео ји мимо фронта…

          Бијо је случај и са Пером Вујановића — пише даље Милан Радоја о овом добротвору. - Када су притресали куће, он је искочијо из подрума. Они су пуцали за њим. Нису га погодили. Јуре за њим летијо на коњу, достиго га близу шуме, два километра од села, и кад га је стиго реко му:

          — Комшија, бјежи у свој народ, ја ћу испалити пет метака увис и рећи овима што те гоне да сам те убијо…

          Испалијо је пет метака и реко: ено га, копа ногама, ја сам га убијо…

          Тако су преживјели и светри су кашње погинули, 43. године на Сутјесци…

          Он је и оне четири дјевојке нашо у школи и донијо им воде и реко: ја идем обићи фронт, гледаћу куда би вас мого провес па бјежите у свој народ. Он је отишо да види куда би ји мого повести. Нашли су ји други и одма ји спровели команди фронта. Тако казиво млади поднаредник што се бијо заљубијо у дјевојку кад и је водио за Ливно…“

          У остварењу пакленог наума да истријебе и посљедње српско уво на свим територијама на којима живе и Хрвати, једна од првих усташких мјера је била строга забрана Хрватима и Муслиманима да на било који начин контактирају са Србима. За кршење тог закона мушкарце је чекала казна затвора, а жене јавно шишање.

          Ипак,упркос свему томе, било је и оних у којима је проговорио човјек, којима мржња и националистичка заслијепљеност није попила памет, који нијесу тако одједном могли да забораве и одрекну се дојучерашњих пријатеља и комшија, оних са којима су дијелили и зло и добро, са којма су им биле заједничке и радости и жалости.

          Пошто су похапсили и на пут без повратка повели све виђеније Србе у Ливну, усташе су приступиле уништењу њихових породица, које су још живјеле у нади да су мушкарци одиста пресељени у Србију и нијесу ни слутиле каква их је стравична судбина задесила — да се њихов „пут у Србију” завршава на неком од губилишта око Ливна, понајвише у шуми Копривници на путу према Купресу.

          — Породицама су стизали позиви да се тог и тог дана јаве на одређено зборно мјесто — казује Никола Љубоја, тада четрнаестогодишњи дјечак. — Говорили су да нас воде у Србију и да са собом понесемо само највредније ствари. Оца су ми били већ повели и о њену ништа нијесмо знали.

          Тог дана зборно мјесто за Љубоје и Добријевиће било је испред школе. Искупили смо се ту, сви са неким убогим замотуљцима јер нам се чинило да су све ствари вриједне, да ће нам тамо у Србији много тога требати — нико није ни помишљао да је то наше посљедње путовање. Сједјели смо на оним замотуљцима на августовском сунцу и чекали да се појави камион и црне усташке униформе.

 

Неки италијански војник је 21. августа 1941.године снимио групу српске дјеце пред кућом ИЛИЈЕ КОЊИКА, гдје су била склоњена пред пријетњама усташких кољача. С лијева на десно, у првом реду:МИЛА и МЛАДЕН ВУЛЕТА, ДРАГИЊА КОЊИК (Илијина супруга),МИЛАН ВУЛЕТА И СВЕТОЗАР ЉУБОЈА. У другом реду: НИКОЛА ЉУБОЈА, БЛАГОЈЕ КОЊИК, ВЛАЈКО ЛОВРЕН, НЕВЕНКА КОЊИК и ГОСПАВА КОЊИК. У трећем реду: АНГЕЛА ПАВЛОВИЋ, ИКОНИЈА ШЕШУМ и БОСИЉКА ЉУБОЈА

Неки италијански војник је 21. августа 1941.године снимио групу српске дјеце пред кућом ИЛИЈЕ КОЊИКА, гдје су била склоњена пред пријетњама усташких кољача. С лијева на десно, у првом реду:МИЛА и МЛАДЕН ВУЛЕТА, ДРАГИЊА КОЊИК (Илијина супруга),МИЛАН ВУЛЕТА И СВЕТОЗАР ЉУБОЈА. У другом реду: НИКОЛА ЉУБОЈА, БЛАГОЈЕ КОЊИК, ВЛАЈКО ЛОВРЕН, НЕВЕНКА КОЊИК и ГОСПАВА КОЊИК. У трећем реду: АНГЕЛА ПАВЛОВИЋ, ИКОНИЈА ШЕШУМ и БОСИЉКА ЉУБОЈА

 

          У неко доба уз улицу се појавио Мехо Терзић, син Сабрин, мој школски друг. Ишао је полако и прошао тик поред нас, али није окренуо главу већ само онако у пролазу, једва чујно добацио: 

           „Немојте ићи, Никола, побиће вас!“

          Рекао је то и пожурио уз улицу, а ми остали у чуду шта то прича. Прије него смо се и прибрали и схватили сасвим смисао његових ријечи, Мехо се вратио, прошао са друге стране и опет пригушено просиктао:         „Бјежите, Никола, идите код 'Сундечића', јавите се Талијанима…!“

          Кад нам је потом и Рахмо Халапић у пролазу довикнуо: „Спасавајте се, кукала ви мајка, поклаће вас!“ — схватили смо да је неко зло по сриједи.

          Брзо смо покупили ствари и упутили се према дому „Сундечић” код којега је било друго зборно мјесто. Тамо нас је дочекао плач и лелек — већ су били сазнали шта нам се спрема и шта је било са раније похапшеним и поведеним. Настала је кукњава, за час се искупило много свијета, а поред Срба придружио нам се и већи број Муслимана који су нам стали у заштиту. Међу најгласнијим су били Салих Бурза и Мухарем Јелеч и могу рећи да је само захваљујући тим упозорењима, поред осталих, спашено и најмање педесет дјечака до петнаест година. А ко зна како би се све и завршило да нас Муслимани увече нијесу кришом извели из града и повели Италијанима.

          Чим се добро смрачило дошао је Осман Клинац, звани Пикле, и упозорио нас да бјежимо из града гдје су усташе држале власт и код Талијана ван града тражимо спас. Ризикујући сигурну смрт, Пикле нас је под окриљем ноћи и потпуне невидјелице провео само њему знаним путевима и пролазима кроз воћњаке и довео нас у Талијански логор.

          Талијани су нам одиста стали у заштиту. Једну групу су смјестили у кућу Николе Коњика на периферији града, код његове жене и дјеце, а другу под шаторе у башти пољопривредног добра. Ту су нам обезбиједили редовну исхрану и сталну стражу све док су сасвим преузели власт и прошла опасност од усташа…“

          (Мехо Терзић, храбри дјечак из којег је зборила душа и увјерење да се другови не могу дијелити по капама и вјерама, погинуо је 1943. године на Сутјесци као партизан, прим. Б.С.)

          Једну групу ливањских Срба, заточену у Мејтефу и припремљену  за погубљење, тих августовских дана су спасиле  двије младе и храбре дјевојке, Ксенија Павловић, сестра Живка Павловића, и Зора Марић. Оне су ноћу, по карамлуку, газећи Бистрицу, неопажено прошле испод носа опаких усташких стража и допрле до команде италијанског гарнизона на улазу у варош из правца Губера. Ксенија, која је добро говорила француски, испричала је  италијанским официрима шта се спрема и шта усташе чине са Србима, да су кренули у њихово потпуно истребљење. Међу официрима су препознале и једног за којег су знале да симпатише њихову већ убијену другарицу Драгицу Кујунџић па су му испричале да је под усташким ножем завршила и његова љубав, и она и цијела јој породица.

          То је, по прилици, било и пресудно. Италијани су истог часа отишли камионима до мејтефа у горњем дијелу града и изгледа оружјем (чуло се, кажу, и неколико пуцњева) присилили усташе да им предају заточенике. Превезли су их у логор и смјестили под шаторе или по оближњим кућама. Једну велику скупину тих Срба Италијани су касније одвели у Сплит и одатле им омогућили  да се сналазе и склањају  што даље од усташке  мржње и злочиначке руке (радило се о српским породицама Павловић, Радета, Јовановић и Баило из Ливна, затим Марићи из Гламоча, као хрватским породицама Барић и Пајић из Ливна које су код усташа биле озлоглашене као прокомунистичке или по томе што су помагале или скривале Србе, прим. Б.С.).

 

Италијански официри (снимљени у Сињу) који су спасили и у Сплит превели неколико српских и неке хрватске породице којима је претила опсаност од усташа (први с десна је колонело Чето Напи, будући зет Павловића

Италијански официри (снимљени у Сињу) који су спасили и у Сплит превели неколико српских и неке хрватске породице којима је претила опсаност од усташа (први с десна је колонело Чето Напи, будући зет Павловића

 

          (Ту негдје, да ли баш оне прве ноћи у команди у Ливну, Ксенији Павловић се укрстио поглед са лијепим и стаситим  италијанским колонелом Четом Напием. Обострана симпатија је кулминирала у искрену љубав и њих двоје су се мало потом вјенчали у православној цркви у Сплиту.

          Кад је Италија у јесен 1943. године капитулирала, Чето је скинуо униформу и кренули су да се домогну његове куће – био је родом однекуд са сјевера Италије. На том путу, негдје на јадранској пучини, брод којим су путовали зауставили су Њемци и све их потјерали у логор.

          У заточеништву су остали све до искрцавања савезника  на Апенинско полуострво. Љубав је потрајала све до Четове преране смрти. Од једине ћерке Чипи имали су унука Луку, данас јединог живог  потомка од те лозе који одржава присну везу са Павловићима:

          - Ксенија је први пут дошла у Југославију, у Ливно да нас посјети,  тек негдје седамдесетих година – сјећа се Мила Павловић. – То је заиста био дирљив сусрет, посебно са мојом свекрвом Зором. Она је просто била избезумљена од среће и радости, сва у сузама радосницама изљубила је и камење у зиду куће и ограде, свако стабло у башти...)

 

КСЕНИЈУ ПАВЛОВИЋ (лијево) приликом првог послератног доласка у Ливно на кућном прагу је дочекала њена снаха ЗОРА

КСЕНИЈУ ПАВЛОВИЋ (лијево) приликом првог послератног доласка у Ливно на кућном прагу је дочекала њена снаха ЗОРА

 

          Занимљиво је да су многа доброчинства Хрвата и Муслимана према Србима била узалудна из простог разлога што је било створено неповјерење међу људима, што пријатељ пријатељу више није вјеровао. Истина, Срби, поготову старији, нијесу вјеровали ни једни другима, нијесу вјеровали да се спрема зло и да им усташе раде о глави.

          Тако је Михајлу Радети из Малог Губера једног дана дошао Осмо Милак, дугогодишњи надничар и пријатељ Михајлов, и без увијања му рекао да ће бити покољ и да Србима пријети опасност:

          — Бјежи, газда Михајло, јебо имање и богатство, спасавај главу и фамилију…

          Михајло га је готово истјерао из куће.

          Долазила му послије и Хрватица Манда Периша из Држанлија и исто му казала да се Србима рђаво пише, да је она много ризиковала што је дошла у његову кућу, али није могла пљунути на хљеб који је радећи код Михајла појела. Рекла је да жели добро њему и његовој фамилији као и себи, али Михајло ни њој није повјеровао.

          Коштало га је то главе — завршио је у Прологу.

          Слична је била и судбина Митра Козомаре. Био је родом из Бастаса. Рано се отиснуо преко океана и као многи покушао да нађе срећу и стекне богатство у америчким рудницима. Годинама је црнчио, али обећаног блага није било.

          Једног дана му се срећа ипак осмјехнула. Митар је био изузетне физичке снаге и дошао је у прилику да се за велике паре рве са медвједом. Горостасном Динарцу је пошло за руком да положи на плећке до тада непобједивог гризлија и добије готово баснословну награду. Вратио се одмах у родни крај али не и у родне Бастасе већ је у Губеру купио Млине Самарџића — без премца најљепше и најбогатије имање у Ливањском пољу, за које је, како се и данас прича, дао толико пара да је могао купити девет стотина волова. Имање је од тада прозвано Млини Козомара, а Митар је постао један од најугледнијих и најбогатијих људи у цијелом крају. Држао је млинове, држао велике буљуке оваца и крда говеди, држао бројну послугу и имао много пријатеља и међу Србима, и међу Хрватима, и међу Муслиманима.

          Кад су почели покољи и њему је долазило неколико Хрвата и Муслимана, његових пријатеља или слуга, да га упозоре на опасност и савјетују му да се склони са синовима и фамилијом негдје у завјетрину док зло мине. Није их, на жалост, послушао. Одвели су га на губилиште у Пролог и њега и два му сина, Јова и Божа, и његовог највјернијег слугу Ника Шормаза.

          Илија Радета, колико се зна једини који је успио да побјегне са губилишта у Прологу, причао је послије да су на Митра испалили тринаест метака и да је тек онда поклекао, а неки од кољача су касније, не без страха, причали да се Митар ни тада није предао — четири пута је дизао земљу над собом покушавајући у самртном ропцу да се исправи из раке и не допусти да га затрпају са осталим побијеним…

          Кољачи су са губилишта дошли равно у Митрову кућу у нади, ваљда, да ће наћи паре и богатство, остали су празних шака јер је Митар, изгледа, све уложио у имање. Кивни због тога, а вјероватно и због његовог држања на губилишту, осветили су му се тако што су на његовим фотографијама на зиду каменом ископали очи…

 

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

ognjena_marija_livanjska.jpg Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.


Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).


До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

 

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду

 

РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ

 

РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

 

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

 

Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци