Осврт на посљедње одлуке Владе Републике Хрватске о стамбеном збрињавању и откупу станова[1]

ХУМАНИТАРНИ ЦЕНТАР ЗА ИНТЕГРАЦИЈУ И ТОЛЕРАНЦИЈУ

 

Партикуларан правни оквир

Хрватски законодавац стамбено збрињавање није уредио на јединствен начин, већ партикуларним прописима, обзиром да се сваки од њих примјењује само на дијелу територија Републике Хрватске. Осим тога, они су различитог правног ранга (различите правне снаге) односно правног положаја на хијерархијској љествици правног система – органа и правних аката. Стамбено збрињавање на подручјима посебне државне скрби уређено је законом, којег је донио Хрватски сабор, као законодавно тијело, а изван подручја посебне државне скрби закључком односно одлуком, које је донијела Влада РХ, као извршна власт.

Посљедица овако фрагментираног правног оквира јесте постојање неједнаког правног режима за све кориснике стамбеног збрињавања на цијелом територију Републике Хрватске. Хрватски држављани нису у једнаком правном положају у погледу увјета за остваривање стамбеног збрињавања, садржаја и опсега права, рокова, могућности кориштења правних лијекова, те увјета за приватизацију кућа и станова.[2]

Посљедњим одлукама Владе РХ настављена је пракса уређивања стамбеног збрињавања партикуларним прописима, што има за посљедицу одржавање и продубљивање разлика међу хрватским држављанима у погледу стамбеног збрињавања.

I

Одлука о стамбеном збрињавању повратника-бивших носитеља станарског права изван подручја посебне државне скрби

Одлуку је Влада РХ усвојила на затвореном дијелу своје сједнице 03.03.2011. године, а ступила је на снагу даном објаве у „Народном новинама“, тј. 9.03.2011. године.  Даном њезиног ступања на снагу стављен је ван снаге Закључак о начину стамбеног збрињавања повратника који нису власници куће или стана, а живјели су у становима у друштвеном власништву (бивши носитељи станарског права) на подручјима Републике Хрватске, која су изван подручја посебне државне скрби (»Народне новине«, бр. 100/2003, 179/2004 и 79/2005).

 

1. Увјети за стамбено збрињавање

1.1. Упоредна анализа Одлуке и Закључка 

 Према тачки II. Одлуке нетко може остварити стамбено збрињавање уз слиједеће увјете:

1.      да је бивши носитељ станарског права,

2.      да је повратник, тј. да жели се  вратити и трајно живјети у Републици Хрватској, без обзира да ли се налази изван или у Републици Хрватској и

3.      да нема у власништву или сувласништву другу усељиву обитељску кућу или стан на подручју Републике Хрватске или на подручју држава насталих распадом бивше СФРЈ или другим државама у којима борави, или да исту није продао, даровао или на било који други начин отуђио након 8. листопада 1991. године, односно да није стекао правни положај заштићеног најмопримца.

У односу на Закључак из 2003. године разлике су слиједеће:

- Одлуком се пооштравају увјети предвиђени  Закључком у погледу територијалног оквира, тј. увјет да се нема у власништву или сувласништву друга усељива обитељска кућа или стан… се територијално проширује (не само на подручју држава насталих распадом бивше СФРЈ, као што је било одређено Закључком, већ и у другим државама у којима борави, дакле, било гдје на кугли Земаљској). Територијално проширење односно пооштравање овог увјета изван оквира бивше СФРЈ први пут је прописано новим Законом о подручјима посебне државне скрби („Народне новине“, бр. 86/08).  Одлуком се овај увјет усклађује с увјетом прописаним чланком 10. ставком 1. Закона о подручјима посебне државне скрби и сада је, у погледу територијалног опсега, јединствен за стамбено збрињавање на и изван ППДС.

- За разлику од Одлуке, Закључак не садржи придјев усељиву, тј.  да немају у власништву или сувласништву другу усељиву обитељску кућу или стан …. или да исте нису продали, даровали или на било који други начин отуђили. Увјет за стамбено збрињавање, по Одлуци, је, дакле, испуњен ако се има у власништву или сувласништву друга и то неусељива обитељска кућа или стан …. или да исте нису продали, даровали или на било који други начин отуђили. Иако Закључак није садржавао придјев усељиву, у пракси се ова правна празнина попуњавала законском аналогијом (Закон о ППДС садржи придјев усељиву),  тако да је било могуће путем фотографија и увиђајем доказивати да је ријеч о неусељивом стамбеном објекту, и ако се та чињеница утврди, онда

власништво или сувласништво таквог објекта није било препрека остваривању стамбеног збрињавања.

- За разлику од Закључка, Одлуком се прецизније не дефинира круг особа које се сматрају повратницима, већ се само одређује да ће се стамбено збринути повратници – бивши носитељи станарског права који се желе вратити и трајно живјети у Републици Хрватској, без обзира да ли се налазе изван или у Републици Хрватској. Према Закључку повратницима се сматрају особе које су из различитих разлога напустиле свој дом и које се могу сматрати избјеглицама у складу с дефиницијом Женевске конвенције из 1951., те осталим важећим инструментима Уједињених народа, а које су живјеле у становима у друштвеном власништву на подручјима која су изван подручја посебне државне скрби. Таквим особама, под увјетом да нису власници стана или куће, осигурат ће се стамбено збрињавање у циљу остваривања увјета за њихов повратак и трајни смјештај, а у складу с темељним начелима Програма повратка и збрињавања прогнаника, избјеглица и расељених особа (»Народне новине«, број 92/98) везаних за неотуђиво право на повратак у Републику Хрватску.

Битно је да и Одлука и Закључак не увјетују повратак и стамбено збрињавање држављанским статусом избјеглих особа, већ је одлучна чињеница да се ради о бившим носитељима станарског права који се желе вратити и трајно живјети у Републици Хрватској. За разлику од Закључка, који се односи само на особе које су из различитих разлога напустиле свој дом и које се могу сматрати избјеглицама, према Одлуци избјеглички  статус није предувјет за стамбено збрињавање. Без обзира да ли имате или не статус избјеглице у земљи уточишта, па чак и без обзира да ли имате држављанство земље уточишта или и њезине документе, повратник може остварити стамбено збрињавање ако испуњава горе наведене увјете.

Међутим, контоверзе и различита тумачења у вези с избјегличким статусом као увјетом за стамбено збрињавање може изазвати одредба из тачке В. Одлуке о продаји станова у власништву Републике Хрватске по којој корисници стана право на купњу могу остварити под увјетом да, за себе и за чланове њихове уже обитељи  уз захтјев за купњу доставе, поред осталог, и потврду надлежног тијела колико је купац година био избјеглица, прогнаник или повратник. Оно што треба појаснити јесте да ли је потврда о статусу избјеглице, прогнаника и повратника увјет за купњу стана или само један од докумената на основу којих се може, уколико се посједује, остварити попуст од 1,5 посто за сваку годину проведену као избјеглица, прогнаник и повратник.

1.2. Упоредна анализа Одлуке и Закона о подручјима посебне државне скрби

Према чланку 10. ставку 3. Закона о подручјима посебне државне скрби право на стамбено збрињавање може остварити и корисник који има у сувласништву обитељску кућу или стан, а чија стамбена површина је мања од прописане  Законом о обнови (35 м² за првог члана те по 10 м² за сваког слиједећег члана обитељи).[3] Иако сте, дакле, власник или сувласник куће или стана, а њихова је површина мања од прописане Законом о обнови, испуњавате увјет за стамбено збрињавање. Нити Закључак а нити Одлука не садрже ову законску одредбу. У пракси се, на темељу сазнања ХЦИТ-а, ова правна празнина није попуњавала законском аналогијом, као у случају (не)усељиве куће или стана.

У погледу наведеног увјета за стамбено збрињавање материја прописана Одлуком је поднормирана, а што има за посљедицу разлике у увјетима за стамбено збрињавање, због којих су у неједнаком положају подносиоци замолби за стамбено збрињавање на и изван ППДС.

 

 1.3. Рестриктивни увјети за стамбено збрињавање

 Огромна већина бивших носитеља станарског права, којима је станарско право одузето судским одлукама у одсуству или силом закона не могу испунити увјете за стамбено збрињавање. О томе свједоче и бројке поднијетих, позитивно ријешених, негативно ријешених или неријешених захтјева за стамбено збрињавање. Примјерице, до марта 2011. године поднијето је 4.598 захтјева за стамбено збрињавање изван подручја посебне државне скрби[4], од укупно 23.700 потенцијалних корисника стамбеног збрињавања, којима је по процјени ОСЦЕ-а судским одлукама одузето станарско право на становима изван подручја посебне државне скрби или свега 19,4% (око једне петине). До марта 2011. године ријешена су 3.434 захтјева за стамбено збрињавање, од чега 1.575 позитивно, те 1.859 негативно, а 1.164 захтјев још није ријешен јер нису комплетирани са свом потребном документацијом. Податак да је више негативних у односу на позитивно ријешене захтјеве (54,1% негативно и 45,9%  позитивно ријешених захтјева у односу на укупан број ријешених захтјева), те да још увијек није ријешено 25,3% (једна четвртина) од укупно поднијетих захтјева због некомплетираних захтјева, а они се не могу комплетирати, у правилу, због тога што подноситељи захтјева не испуњавају увјете за стамбено збрињавање, показује колико су ретриктивни садашњи увјети за стамбено збрињавање.[5] Тога је, изгледа, свјесна и Влада РХ, јер процјењује да ће у новом року од 9 мјесеци бити поднесено свега око 1.500 захтјева за стамбено збрињавање изван подручја посебне државне скрби.[6]  Ако и након новог рока за подношење захтјева за стамбено збрињавање однос између позитивно и негативно ријешених захтјева буде у основи исти као и досад, реално је очекивати да ће у најбољем случају свега око 10% бивших носитеља станарског права бити збринуто кроз програм стамбеног збрињавања. Притом се не узима у обзир проблем одрживости повратка те немогућности откупа стана због тешке материјалне ситуације дијела корисника стамбеног збрињавања, због чега ће неки, којима су захтјеви за стамбено збрињавање позитивно ријешени или ће бити тако ријешени, накнадно одустати од стамбеног збрињавања.

Овако рестриктивни увјети за стамбено збрињавање произилазе ис непромијењеног става Владе РХ  "да не постоји  никаква правна обавеза према бившим носитељима станарских права", који став се наводи у Извјештају Хуман Ригхтс Wатцха. "Према мишљењу Владе, прибављање стамбене помоћи у овом контексту не би био облик репарације или супституције за прошло извлашћивање, већ чин добре воље", наводи се у Извјештају ХРW, који затим подсјећа на објашњење тадашње потпредсједнице Владе РХ Жељке Антуновић да држава има само "моралну обавезу према свим категоријама стамбено незбринутих хрватских грађана". Посљедица оваквог става Владе РХ јесте да она проблем носитеља одузетих станарских права третира као хуманитарни и рјешава га као социјалну мјеру, а не као  проблем кршења људских права и његовог рјешавања као таквог. 

За разлику од оваквог става Владе РХ, релевантни документи међународне заједнице овом проблему прилазе као проблему кршења односно поштивања људских права. За илустрацију навест ћемо само неке.

- У извјештају Тадеусза Мазоwиецког, посебног извјестиоца УН о стању људских права на подручју бивше СФРЈ од 17. новембра 1993. године, упућеног Генералној скупштини УН, између осталог, је наведено: " Многе је деложације провела Војна полиција, а без претходне правне процедуре. У неким случајевима примијењено је насиље." Даље у истом извјештају пише: "Догађа се такођер да Војна полиција не уважава судске одлуке о повратку станара. И на крају: "Осим илегалним деложацијама, посебни извјеститељ забринут је неким аспектима стамбеног законодавства који погађају права станара често на дискриминацијској основи." Посебни извјестилац УН о стању људских права на подручју бивше СФРЈ у три наврата је писао Мати Гранићу, потпредсједнику Владе и министру вањских послова РХ, подсјећајући на обавезу Хрватске да подузме дјелотворне мјере за заустављање незаконитих и насилних деложација које су озбиљно кршење људских права.  У своме извјештају, поднијетог Комисији УН за људска права 21. фебруара 1994. године, посебни извјеститељ наглашава да наставља добивати информације о насилним деложацијама, те понавља да се "судске одлуке о повратку станара у њихове станове и даље занемарују, а деложирани губе особну имовину коју су имали у стану".

- Резолуција 1120 Савјета безбједности (Вијећа сигурности) Уједињених нација од 14. јула 1997. године којом се поново потврђује право свих избјеглица и расељених особа поријеклом из Републике Хрватске на повратак у њихове изворне домове у Републици Хрватској односно домове у којима су становали пре избјеглиштва.[7]

- Резолуција о решавању имовинских питања избеглица и расељених лица коју је крајем јануара ове године усвојио Одбор за миграције, избеглице и популације Савета Европе која би избеглицама и прогнаницима у земљама Савета Европе, укључујући и бивше носиоце станарског права, требала олакшати поврат имовине коју су изгубили у контексту ратних сукоба. Одбор предлаже усвајање такозваних Пинхеирових начела о стамбеном смештају и поврату имовине избеглицама и расељеним особама, која је 2005. године саставио Центар за стамбена права и деложације (ЦОХРЕ), саветничка агенција УН-а. Пинхеирова начела у вези с носиоцима станарског права су: "Државе требају осигурати признавање права закупника станова, носитеља станарских права на становима у друштвеном власништву и осталих законитих станара у оквиру програма поврата тј. поновне успоставе права. Државе требају, у најширем могућем обиму,

осигурати повратак те увођење у посјед и кориштење њихових стамбених простора, земљишта и имовине, на начин сличан ономе који се примјењује код формалних власника." Пинхеирова начела и резолуција Вијећа Еуропе сматрају да је реституција, односно враћање управо оних кућа и станова у којима су избеглице и прогнаници раније живели, оптималан начин њихова обештећења, па му стога треба дати предност пред другим облицима компензације. У начелима и у резолуцији врло се строго дефинирају околности у којима реституција није могућа, као у случајевима када је имовина уништена и више не постоји или када оштећена особа добровољно прихваћа неки други облик компензације. Осим тога, резолуција тражи да се станарска права у “бившим комунистичким системима признају и заштите као домови” и “као власништво”, те да се одсуство носиоца станарских права који су били присиљени напустити домове “уважи као оправдано”. Одбор сматра да Хрватска још увијек треба испунити своју обавезу из Сарајевске декларације из 2005, да омогући „фер и поштено“ рјешење за бивше носиоце станарских права који се не намјеравају вратити у Хрватску или на неки други начин  не могу имати користи од програма стамбеног збрињавања.

- У писму предсједника Парламентарне скупштине Савјета/Вијећа Европе Мелвута Чавушоглуа предсједницима Коалиције и Асоцијације избјегличких удружења у Републици Србији од 9. децембра 2010. године се, између осталог, наводи: „Неуспех да се врате имовинска права и омогући физичко поседовање имовине, или да се надокнади губитак приступа и права на становање, земљиште и имовину кроз компензацију представља кршење људских права.“

- Комитет УН за људска права у предмету Војновић в. Хрватске сматра да укидање станарског права темељем хрватског закона  представља произвољно мијешање у право на дом, чиме је прекршен члан 17. Међународног пакта о грађанским и политичким правима. Престанак станарског права сматра се произвољним (самовољним) будући да је учињено на неправедан и дискриминаторски начин. Комитет, указујући на кршење члана 17., сматра да свако мијешање у стан треба бити законито, а не произвољно (самовољно) или незаконито. Обзиром да је престанак станарског права било у складу са хрватским законом, поставило се питање пред Комитетом да ли је раскид био произвољан. Комитет је нагласио да концепт самовоље по члану 17. захтијева "да чак и мијешање прописано законом треба да буде у складу са одредбама, циљевима и предметом МПГПП и треба да буде, у сваком случају, оправдано посебним околностима“. На основу пријетњи и застрашивања, која су доживјели Душан Војновић и његова породица по основу припадања српској мањини, а имајући у виду оружане сукобе који се дешавају у и око Хрватској у релевантном периоду, Одбор је формирао мишљење да је одлазак аутора и његове породице из Хрватске "био изазван принудом и у вези са дискриминацијом." Одбор је закључио да је у овим околностима одузимање станарског права било произвољно и представља кршење члана 17. МПГПП.

- Центар за станарска права и повраћај посједа (ЦОХРЕ), међународна невладина организација са савјетодавним статусом при Савјету Европе, поднио је 26. августа 2008. године тужбу Европском комитету за социјална права којом тражи од Комитета да установи да  Хрватска крши обавезу да на задовољавајући начин примијени члан 16 Европске Социјалне Повеље, а у контексту клаузуле о недискриминацији у Преамбули Повеље.  Према том члану породица има право на одговарајућу социјалну, правну и економску заштиту како би се осигурао њезин потпуни развој. Са циљем обезбјеђивања неопходних услова за потпун развој породице, уговорне стране преузимају на себе да промовишу економску и социјалну заштиту породичног живота таквим средствима као што су социјалне и породичне бенефиције, финансијски аранжмани, обезбјеђивање породичног становања, бенефиција за младе брачне парове, и остала одговарајућа средства. Уживање ових и других социјалних права, како се наводи у Преамбули Повеље,  треба да буде осигурано без дискриминације на основу расе, боје коже, пола, религије, политичког мишљења, националне припадности или социјалног порекла. У својој тужби ЦОХРЕ наводи да је „популација ’етничких Срба’, расељена током сукоба у бившој Југославији, подвргнута непропорционалном третману дискриминације у вези са њиховим потребама за стамбеним смјештајем“.[8] Европски комитет за социјална  права донио је 30. марта 2009. године Одлуку о прихватљивости тужбе, не одлучивши још о њезином меритуму. Комитет није прихватио примједбе Владе да је тужба неприхватљива на основу принципа ратионе темпорис, напомињући, притом, да чак и ако неколико навода о кршењу права  у тужби (наиме, одузимање станарских права или специјално заштићених права етничким Србима) воде поријекло од раније донесених одлука – или ситуација које су постојале прије – 1-ог априла 2003. године, датум на који је протокол у Хрватској ступио на снагу, у суштини тужбе се налази наводно кршење права које се наставило и упорно траје чак и у вријеме када је тужба покренута. Комитет стога доноси закључак да је беспредметно шпекулисати о датуму када се насиље (кршење права) први пут десило и датуму ступања протокола на снагу.

- Хрватски законодавац, као и судови поступили су супротно Резолуцији о рјешавању имовинских питања избјеглица и расељених лица која захтијева да се одсуство носиоца станарских права који су били присиљени напустити домове “уважи као оправдано”. Такав став је међународна заједница заузела приликом рјешавања проблема одузетих станарских права у Босни и Херцеговини, те су на темељу њега оглашени ништавним сви управни, судски и други акти којима је носиоцу станарског права престало станарско право, омогућивши тако да пријератни носитељи станарског права уђу у посјед тих станова и да их откупе под повољним увјетима. За разлику од праксе у БиХ, хрватски законодавац је, на примјер, доношењем Закона о давању у најам станова на ослобођеном територију ("Народне новине", бр.73/95), одузео станарско право хрватским држављанима српске националности јер су одсуствовали из стана дуже од 90 дана од дана ступања на снагу овог закона (тко се није вратио у свој стан до 27. децембра 1995. године, престало му је станарско право по сили закона). Колико се хрватски законодавац журио да одузме станарско право хрватским држављанима српске националности, потврђују и слиједеће чињенице:

- Рок од 6 мјесеци некориштења стана као основу за губитак станарског права, утврђен у Закону о стамбеним односима, преполовљен је овим посебним законом на 90 дана (3 мјесеца).[9]

- Закон је ступио на снагу даном његове објаве у "Народним новинама", тј. 27. септембра 1995. године. Према Уставу Републике Хрватске, закон ступа на снагу најраније осми дан од дана његове објаве, осим ако није због особито оправданих разлога законом друкчије одређено. Временски период од објаве до ступања на снагу прописа (вацатио легис) предвиђа се, поред осталог, ради тога да се што већи број заинтересираних грађана упозна са прописом како би се избјегле неповољне посљедице  правног начела игнорантиа иурис ноцет (непознавање права штети). Обзиром да се овај посебни закон односио на Србе избјегле из Хрватске, да је законодавац хтио поступати у доброј намјери (бона фидес), онда би одредио дужи рок од осам дана од његове објаве као, по Уставу РХ, најранији рок за његово ступање на снагу. Јер, избјеглим Србима из Хрватске због затворених граница и опће информативне блокаде између тадашње СРЈ и Хрватске нису биле доступне информације из Хрватске, посебно оне које се односе на законодавну активност у Хрватској, тако да, у правилу, нису нити знали да је овај закон донијет и да је у њему одређен рок од 90 дана за повратак у стан, ако желе задржати станарско право.

Хрватски законодавац је знао, када је доносио овај закон, да не постоје увјети да се избјегли Срби врате у своје станове у року од 90 дана од ступања на снагу овог закона те да ће због тога они изгубити станарско право на тим становима. А, нису се могли вратити из слиједећих и заступницима хрватског парламента опћепознатих разлога:

- Границе између тадашње СРЈ и Хрватске су због ратних сукоба биле затворене;

- Избјегли Срби из Крајине нису имали нова хрватска документа да би могли путовати и вратити се у Хрватску, на примјер, преко Мађарске;

- Нова хрватска документа нису могли добити у тадашњој СРЈ, јер није било нити дипломатских односа између двију држава, дакле, нити отворених конзулата за обављање конзуларних послова за избјегле и прогнане хрватске држављане српске националности;

- Повратак у наведеном законском року није био могућ због реално заснованог страха јер се у вријеме непосредно након „Олује“ на подручјима Крајине неријетко убијало преостало српско становништво те масовно пљачкала, палила и уништавала имовина избјеглих и прогнаних Срба, због чега су неки хрватски генерали данас у Хагу;

- Повратак у року од 90 дана није био могућ, јер је тадашња службена хрватска политика била против масовног повратка избјеглих и прогнаних Срба из Хрватске.  Тако је тадашњи хрватски предсједник Фрањо Туђман јавно поручивао: “Свијет има нереалне захтјеве да Хрватска треба преузети и примити све избјегле Србе... Из хуманитарних разлога ми ћемо рјешавати појединачне случајеве повратка српских избјеглица”. Програм повратка, који је у суштини био програм спречавања иоле масовнијег повратка Срба у Хрватску, донијет је много касније од протека законског рока за повратак носилаца станарских права на становима у Крајини;

- И да није било свих ових претходних разлога, довољно је и то да су избјегли и прогнани Срби непосредно након „Олује“ били у избјегличком шоку услијед свега што су проживјели током прогона (бројна физичка иживљавања и малтретирања, укључујући и убиства, над избјегличким колонама на путу за БиХ и Србију) и трауматичне нове животне ситуације, који су блокирали вољу за хитним повратком.

По своме ратио легису и посљедицама, Закон о давању у најам станова на ослобођеном територију, којег је хрватски парламент донио након „Олује“, представља акт којим се имовина прогнаних Срба третирала као ратни плијен. Ријеч је о масовној злоупотреби права у функцији реализације и цементирања политике етничког чишћења. У том циљу су у правном систему Републике Хрватске, поред осталог, ускраћени и сви правни лијекови и било каква судска и уставносудска заштита права на дом овој категорији носилаца станарског права.

Док међународни документи и одлуке рјешавање питања одузетих станарских права стављају у оквир људских права, хрватска влада га третира искључиво као хуманитарно питање. На редукцији људских права на хуманитарни проблем, дакле, не на правном већ на изванправном полазишту се и темељи садашња политика рјешавања проблема одузетих станарских права кроз програм стамбеног збрињавања, као хуманитарног програма, а не програма компензације (натуралне или новчане) на арбитраран начин одузетих станарских права. Програм стамбеног збрињавања, као државног милодара односно милосрђа према повратницима, уводи ниже стандарде стамбеног збрињавања и зато дискриминира кориснике стамбеног збрињавања у односу на огромну већину грађана Хрватске који су приватизирали (откупили) станове. Осим тога, он  је створио неоправдане разлике (различит правни положај) и међу појединим групама корисника стамбеног збрињавања, те тако омогућио дискриминацију грађана или стављање у неповољнији положај једних у односу на друге.

Овако рестриктивни и дискриминаторни увјети за стамбено збрињавање упућују на закључак да програм стамбеног збрињавања није донијет као израз аутентичне унутрашње политичке воље да се рјешавају отворени проблеми избјеглих и прогнаних хрватских држављана српске националности у складу с међународним документима о људским правима, већ је он, прије свега, изнуђени чин како би се испунили услови за остваривање виших националних и државних интереса, а то је  чланство Хрватске у Европској унији. Уосталом, то потврђује и Влада РХ, наводећи у образложењу Одлуке о стамбеном збрињавању повратника-бивших носитеља станарског права изван подручја посебне државне скрби, међу осталим, слиједеће: “Будући је питање довршетка стамбеног збрињавања бивших носитеља станарског права један од предувјета за приступање Републике Хрватске Еуропској унији, Република Хрватска ће уложити своје максималне напоре како би се до данас поднесени захтјеви за стамбено збрињавање изван подручја посебне државне скрби ријешили у што краћем року. … Као што је претходно наведено, питање стамбеног збрињавања бивших носитеља станарског права изван подручја посебне државне скрби је од политичке важности за Републику Хрватску, предлажемо да се донесе Одлука о стамбеном збрињавању повратника- бивших носитеља станарског права изван подручја посебне државне скрби.“

 

2. Начини стамбеног збрињавања

2.1. Упоредна анализа Одлуке и Закључка

Тачком 4. Закључка предвиђено је да се стамбено збрињавање проводи на начин да ће се повратницима осигурати, у складу с њиховим могућностима и избору:

– најам стана у власништву државе, или

– купња властитог стана у складу са Законом о друштвено потицаној станоградњи, уз могућност плаћања на дугорочну оброчну отплату под повољнијим увјетима. У пракси, стамбено збрињавање купњом властитог стана није заживјело, па је Одлуком предвиђен само један начин стамбеног збрињава, тј. најам стана или куће у државном власништву.

 

2.2. Упоредна анализа Одлуке и Закона о подручјима посебне државне скрби

 Док је Одлуком предвиђен само један начин стамбеног збрињавања, Законом о подручјима посебне државне скрби (чл. 8.) прописано је да ће се стамбено збрињавање на ППДС проводити на један од слиједећих  шест начина:

1. давањем у најам обитељске куће или стана у државном власништву,

2. давањем у најам оштећене обитељске куће у државном власништву и додјелом грађевног материјала,
3. даровањем грађевинског земљишта у државном власништву и грађевног материјала за изградњу обитељске куће, или

4. даровањем грађевног материјала за поправак, обнову и надоградњу обитељске куће или стана, односно изградњу обитељске куће на грађевинском земљишту у власништву подноситеља захтјева те

5. даровањем грађевинског земљишта у државном власништву и грађевног материјала за изградњу стамбене јединице у вишестамбеном објекту,

6. даровањем обитељске куће или стана у државном власништву.

Очигледно је да корисници стамбеног збрињавања нису у једнаком положају у погледу могућности односно начина стамбеног збрињавања на и изван ППДС.

 

3. Статус заштићеног најмопримца

3.1. Упоредна анализа Одлуке и Закључка

Закључком из 2003. године није био прецизније одређен статус корисника стамбеног збрињавања нити садржај уговора о најму. Тек Закључком о проведби програма стамбеног збрињавања повратника – бивших носитеља станарског права на становима изван подручја посебне државне скрби („Народне новине“, бр. 9/06) задужује се надлежно министарство да закључи уговоре о најму стана са заштићеном најамнином с корисницима станова (повратницима). У самом Програму стамбеног збрињавања бивших носитеља станарског права на становима изван подручја посебне државне скрби, који је додат Закључку из 2006. године, садржано је посебно поглавље које се односи на стамбени статус повратника. Повратници будући станари који ће имати право на стан бит ће у статусу заштићеног најмопримца и плаћати ће заштићену најамнину, сукладно Уредби о увјетима и мјерилима за утврђивање заштићене најамнине (»Народне новине« бр. 40/97 и 117/2005). Исто тако, најмопримци ће плаћати остала давања везано на комуналне услуге и друга давања (утрошак струје, воде и одводње, цијену гријања, одвоз отпада, комуналну накнаду и др.).

Поднормираност стамбеног статуса корисника стамбеног збрињавања изазивала је нејасноће и контроверзе у пракси, те правну несигурност.  Примјерице, први уговори о најму су садржавали одредбу да Министарство регионалног развоја, шумарства и водног господарства, као најмодаватељ, даје у најам стамбену јединицу „привремено на кориштење“. Привременост статуса заштићеног најмопримца обесхрабривала је многе од оних који су размишљали о повратку.  Тек крајем 2009. и почетком 2010. године, промијењена је пракса тако да су уговори о најму од тада садржавали одредбу да најмодаватељ даје у најам стамбену јединицу  на неодређено вријеме.

Одлуком се отклања празнина која је постојала у Закључку тако што се експлиците наводи да ће се повратницима осигурати право на најам стана у државном власништву сукладно Закону о најму станова (»Народне новине«, број 91/96). С корисницима којима је утврђено право на стамбено збрињавање и осигуран стан или кућа у државном власништву, склапа се уговор о најму са заштићеном најамнином.

3.2. Упоредна анализа Одлуке и Закона о подручјима посебне државне скрби

Закон о ППДС-у у чл. 11. ст. 1.  прописује да корисник који се стамбено збрињава давањем у најам обитељске куће или стана у државном власништву склапа с Министарством уговор о најму сукладно одредбама Закона о најму станова (»Народне новине«, бр. 91/96., 48/98., 66/98. и 22/06.) с тим да корисник плаћа заштићену најамнину на укупну стамбену површину.

Одлука, за разлику од Закона, не садржи одредбу да се заштићена најамнина плаћа на укупну стамбену површину, те је нејасно да ли се у овом случају може примијенити законска аналогија, или ће се за евентуални вишак стамбеног простора (изнад критерија 35м² + 10м² +…) плаћати слободно уговорена најамнина.

 

4. Рок за подношење захтјева за стамбено збрињавање

4.1. Упоредна анализа Одлуке и Закључка

Закључком је први рок за подношење захтјева повратника за стамбено збрињавање износио готово годину и по дана, тј. од 17.06.2003. до 31.12.2004. године, да би још два пута био продужаван, прво до 30.06.2005.године, те други пут до 30.09.2005. године. Рок за подношење захтјева за стамбено збрињавање износио је укупно нешто више од двије године и три мјесеца.

Одлуком је одређен знатно краћи рок за подношење захтјева повратника – бивших носитеља станарског права за стамбено збрињавање од свега 9 мјесеци од ступања на снагу ове Одлуке, тј. од 9.03. до 9.12.2011. године.

4.2. Упоредна анализа Одлуке и Закона о подручјима посебне државне скрби

За разлику од Закључка, а сада Одлуке, Закон о ППДС временски не ограничава могућност подношења захтјева за стамбено збрињавање, дакле, та могућност није орочена. Међутим, за разлику од раније важећег Закона о ППДС, нови Закон о ППДС из јула 2008. године у чл. 12. ст. 4. овлашћује Владу Републике Хрватске да одлуком пропише крајњи рок за подношење захтјева за стамбено збрињавање. 

 

II

Одлука о продаји станова у власништву Републике Хрватске

и

Уредба о увјетима за купњу обитељске куће или стана у државном власништву на подручјима посебне државне скрби

 Влада Републике Хрватске, на сједници 2.09.2010. године, донијела је Одлуку о продаји станова у власништву Републике Хрватске.[10]

Предмет продаје су, поред осталих, и станови који су дати у најам корисницима у оквиру програма стамбеног збрињавања изван подручја посебне државне скрби.[11] До почетка 2011.

године у оквиру овог програма позитивно су ријешена 1.552 захтјева за стамбено збрињавање изван ППДС, а додијељено је 1.035 станова[12], који су предмет продаје под увјетима прописаним овом одлуком.

Влада Републике Хрватске, на сједници одржаној 3.02.2011. године, донијела је Уредбу о увјетима за купњу обитељске куће или стана у државном власништву на подручјима посебне државне скрби.[13]

Предмет продаје су обитељске куће или стана у државном власништву на подручјима посебне државне скрби за које су с корисницима закључени уговори о најму.  Проведбом ове Уредбе планирана је продаја 2.800 кућа и станова од 2011. до 2013. године.[14]

 

Ступањем на снагу ове Уредбе престала је важити Уредба о увјетима за купњу обитељске куће или стана у државном власништву на подручјима посебне државне скрби (»Народне новине«, бр. 48/2003 и 68/2007). У односу на дотад важећу Уредбу нова Уредба се не разликује у погледу увјета продаје и начина израчуна откупне цијене, те садржи само двије допуне:

- омогућава се купња стана у Хрватском Подунављу за бивше носитеље станарског права који су стекли правни положај заштићеног најмопримца темељем Закона о најму станова, а који због ратних околности нису могли откупити станове које су као ранији носитељи станарског права на тим становима наставили користити (чланак 4. Уредбе) и

- код одређивања и плаћања уговорене цијене, односно плаћања мјесечних оброка, примјењује се валутна клаузула везана уз еуро, те, овисно о избору купца, утврђује се висина првог оброка и рок отплате у складу с одредбама ове Уредбе (чл. 10. ст.7. и 8.).

Упитан је законски темељ на којем је Влада РХ  уредила питања из чланка 4. Уредбе

Упитан је законски темељ на којем је Влада РХ уредбом утврдила право на купњу те уредила увјете и рок купње стана у Хрватском Подунављу за бивше носитеље станарског права који су стекли правни положај заштићеног најмопримца темељем Закона о најму станова, а који због ратних околности нису могли откупити станове које су као ранији носитељи станарског права на тим становима наставили користити (чланак 4. Уредбе). Уредбу је Влада РХ донијела на темељу чланка 13. Закона о подручјима посебне државне скрби (»Народне новине«, број 86/2008).

Влада РХ се није могла позвати на Закон о ППДС као темељ за уређивање питања из чланка 4. Уредбе, поред осталог, и из слиједећих разлога:

1. Чланком 8. ставком 1. Закона о ППДС прописано је да ће се повратак и останак те насељавање становништва на подручјима посебне државне скрби потицат и стамбеним збрињавањем на један од сљедећих начина: 1. давањем у најам обитељске куће или стана у државном власништву … Међутим, најмопримци из чл. 4. Уредбе нису добили стан на кориштење

на темељу Закона о ППДС у оквиру програма стамбеног збрињавања нити су по тој основи стекли статус најмопримца, већ су правни положај најмопримца стекли еx леге темељем Закона о најму станова као ранији носитељи станарског права на тим становима које су наставили користити, а које због ратних околности нису могли откупити.[15] Та категорија бивших носитеља станарског права је еx леге стекла права и обвезе односно статус најмопримца 5. новембра 1996. године када је ступио на снагу Закон о најму станова, какво је стајалиште заузео Уставни суд РХ у више својих одлука.[16]  По правном стајалишту Уставног суда РХ, из одредаба чланака 30. и 31. Закона о најму произлази да чак ни склапање уговора о најму није увјет за стјецање права најмопримца, јер је оно стечено на темељу закона. Слиједом тога, најмопримац који је пропустио да у року из чланка 33. ЗНС-а поднесе власнику стана захтјев за склапање уговора о најму стана није самим тим изгубио и право најмопримца које је стекао еx леге.[17]

2. У своме Рјешењу од 6.11.2000. године[18] у тач.11. Уставни суд РХ је заузео правно стајалиште „да нема запреке да законодавац таквим најмопримцима накнадно призна право на откуп стана. Штовише, таква могућност има своје правно утемељење у одредбама Закона о најму станова из 1996… чијим је ступањем на снагу (5. студенога 1996.) престало постојати станарско право, а његови носитељи еx леге стекли права и обвезе односно статус најмопримца (чланак 30.).“ Из оваквог стајалишта Уставног суда може се закључити да се само прописом, донијетим на темељу Закона о најму станова а не неког другог закона, може накнадно признати право на откуп стана.

 

1. Увјети продаје

Увјети за стамбено збрињавање и  увјети продаје се разликују. Увјети за продају су олакшани.

Према Одлуци (тач.В.ст.1.ал.10.) корисници стана изван ППДС право на купњу могу остварити под увјетом да, за себе и за чланове њихове уже обитељи (сукладно Закону о најму станова), уз захтјев за купњу доставе потврду из катастра и земљишно књижног одјела ради доказа да у мјесту пребивалишта немају у власништву кућу или стан.

По Уредби (чл.5.ст.2.) најмопримац је дужан уз захтјев за купњу куће или стана на ППДС приложити само потврду да није остварено право на стамбено збрињавање по неком другом пропису, а на терет државног прорачуна.

За разлику од осталих најмопримаца на ППДС, најмопримци који због ратних околности нису могли откупити станове немају право на купњу стана у Хрватском Подунављу ако на

подручју Републике Хрватске имају у власништву други усељиви стамбени објект, као ни они најмопримци који су усељиви стамбени објект продали, даровали или на било који други начин отуђили након 8. листопада 1991. године, као ни најмопримци који су стамбено збринути темељем неког другог прописа, а на терет државног прорачуна (чл.4.ст.3. Уредбе).

Из наведеног се може констатирати да се увјети за продају разликују овисно о томе да ли се стан налази на ППДС или изван ППДС, а на ППДС и овисно о томе да ли је стан дат на кориштење у оквиру програма стамбеног збрињавања или не.

Увјет за купњу стана:

- изван ППДС јесте да најмопримац и чланови његове уже обитељи немају у мјесту пребивалишта у власништву кућу или стан (тач.В.ст.1.ал.10. Одлуке),

- на ППДС, изван Хрватског Подунавља, те у Хрватском Подунављу за оне који стан користе по програму стамбеног збрињавања, јесте да најмопримац уз захтјев за купњу куће или стана приложи само потврду да није остварено право на стамбено збрињавање по неком другом пропису, а на терет државног прорачуна (чл.5.ст.2. Уредбе),

- на ППДС, у Хрватском Подунављу за бивше носитеље станарског права који су стекли правни положај заштићеног најмопримца темељем Закона о најму станова[19],  јесте да само најмопримац, не и чланови његове уже обитељи, нема, и то на подручју Републике Хрватске, а не само у мјесту пребивалишта, у власништву други усељиви стамбени објект, или да га је продао, даровао или на било који други начин отуђио након 8. листопада 1991. године, као ни најмопримац који је стамбено збринути темељем неког другог прописа, а на терет државног прорачуна (чл.4.ст.3. Уредбе). Само у случају да члан уже обитељи најмопримца уз сугласност најмопримца купује стан на ППДС, тада се и за дотичног члана обитељи тражи да испуни увјете за купњу који су прописани за најмопримца, тј. под увјетом да с њим непрекидно живи од дана ступања на снагу Закона о најму станова, као и под увјетом да и најмопримац и члан уже обитељи који намјерава купити стан испуњавају све увјете за купњу стана по одредбама ове Уредбе, а који је као члан обитељи наведен у уговору о најму стана (чл.4.ст.4. Уредбе).

Очигледно је да постоје веома различити увјети за купњу стана и да у том смислу грађани нису у једнаком положају.

 

2. Рок за купњу стана

Према Одлуци корисници стамбеног збрињавања изван ППДС, који су закључили уговор о најму стана, могу поднијети захтјев за купњу стана у року од годину дана од дана ступања на снагу ове одлуке, тј. до 28.09.2011. године (тач.ИВ.ст.1.). За станове за које још није с корисником (најмопримцем) закључен уговор о најму стана, рок за подношење захтјева за купњу стана је година дана од дана закључења уговора о најму стана (тач.ИВ.ст.2.).

Обзиром на тешку материјалну и укупну социо-економску ситуацију већине избјеглих особа - садашњих и будућих корисника стамбеног збрињавања, као и велики број докумената које је

потребно прибавити[20], рок од годину дана за подношење захтјева за купњу стана није довољно дуг. Такођер, код прописивања рока требало је водити рачуна и о осигурању начела једнакости грађана. Прописивање неједнаких рокова за откуп, који доводе у неједнак положај купце, представљало би несугласност с Уставом Републике Хрватске. [21]

Уредбом није одређен крајњи рок за купњу куће или стана на ППДС-у, већ само вријеме када најмопримац стјече увјете за купњу, а то је  након 10 година непрекидног пребивања у обитељској кући или стану у државном власништву на подручјима посебне државне скрби (чл.1.ст.1. Уредбе), а прије истека 10 година непрекидног пребивања у тој кући или стану, под увјетом да продајну цијену плаћа једнократно или на оброчну отплату уз први оброк у висини од најмање 15% продајне цијене стана (чл.14.ст.1. Уредбе).

Чланком 4. ставком 8. Уредбе прописан је рок за купњу станова у власништву Републике Хрватске који се налазе у градовима и опћинама на подручју Вуковарско-сријемске и Осјечко-барањске жупаније, разврстаним у И. скупину подручја посебне државне скрби према Закону о подручјима посебне државне скрби (Хрватско Подунавље). Бивши носитељи станарског права на становима у Хрватском Подунављу, који због ратних околности нису могли купити стан и који су стекли правни положај заштићеног најмопримца темељем Закона о најму станова,  дакле, који стан нису добили на кориштење по програму стамбеног збрињавања, могу поднијети захтјев за купњу стана по одредбама овога чланка у року од године дана од дана ступања на снагу ове Уредбе. Рок је преклузиван, што значи да се протеком тога рока губи право на купњу стана.

Из наведеног може се констатирати да је различито уређена и временска могућност купње стана, те да у неким случајевима постоји рок за купњу а у неким не постоји.

 

 3. Откупна цијена стана

Према Одлуци цијена стана изван ППДС утврђује се овисно о вриједности стана која се добива умношком величине стана и еталонске цијене грађења утврђене, сукладно Закону о друштвено потицајној станоградњи,  у износу од 5.808 куна или 786 еура по квадрату.  Цијена стана овиси о амортизацији, односно о старости стана, положају стана у згради и величини насеља. За избјеглице, прогнанике и повратнике предвиђен је попуст од 1,5 посто за сваку годину проведену као избјеглица, прогнаник и повратник. За једнократни откуп добива се попуст од 15 посто. Стан је могуће откупити и на кредит од максимално 20 година и камату од четири посто годишње.

Примјер израчуна за стан од 60 квадратних метара у насељу од 10.000 до 50.000 становника и уз коефицијент 1,1. Ако би се ишло у откуп стана старог 30 година с плаћањем одједном, цијена квадрата износила би 393 еура, а ако би стан био стар једну годину, цијена би била 494 еура по квадрату. Код купње на рате, дакле на кредит до 20 година и уз камату од четири посто, квадрат стана старог 30 година био би 491 еуро, а оног старог годину 617 еура. Значи да би, уз споменуте увјете, рата била 177, односно 222 еура мјесечно.

У градовима изнад 100.000 становника (Загреб, Сплит, Ријека, Осијек), за државне станове површине веће од 65 м², положаја у згради за типске етажне станове осим подрумских, сутеренских и таванских станова, те на локацијама И. зоне, као продајна цијена утврђује се тржишна цијена по процјени овлаштеног судског вјештака. Ако је тржишна цијена стана по процјени овлаштеног судског вјештака нижа од цијене израчунате по овој Одлуци, примјењује се виша цијена стана. Трошак процјене сноси купац.

Према Уредби, продајна цијена утврђује се умањењем основице за утврђивање продајне цијене куће или стана, а то је еталонска цијена утврђена Законом о друштвено потицаној станоградњи[22], према наведеним критеријима и то слиједећим редом:

– грађевинске вриједности некретнине, односно тренутачног стања некретнине,

– властита улагања,

– скупина подручја посебне државне скрби по Закону о подручјима посебне државне скрби,

– начин плаћања.

Примјерице, према казивању предсједнице Владе РХ Јадранке Косор, израчуни, на темељу утврђених попуста, показују да ће за стан у Вуковару од 60 квадрата требати платити 10.500 еура, што је 175 еура по квадрату.[23]

Откупне цијене, утврђене Одлуком и Уредбом, у правилу, нису примјерене социо-економским могућностима корисника стамбеног збрињавања. Управо су финанцијске потешкоће носилаца станарских права биле најзначајнији проблем у реализацији откупа већине друштвених станова у Хрватској, иако су они приватизирани по откупној цијени од свега цца 10% њихове тржишне

вриједности.[24] Финанцијске потешкоће корисника стамбеног збрињавања у погледу могућности откупа су тим веће јер је откупна цијена, утврђена овом одлуком, неколико пута већа од цијене откупа по којој је приватизирана већина друштвених станова у Хрватској.[25] Осим тога, корисници стамбеног збрињавања су били или су још увијек у избјегличком статусу и као такви, у социо-економском смислу, једна су од најрањивијих друштвених група због чега је потребно дефинирати додатне програме и мјере афирмативне акције, тј. увести позитивну дискриминацију како би на тај начин превладали свој рањивији социјални положај. Међутим, управо су они овом одлуком, стављени у најнеповољнији положај када се ради о начину израчунавања и висини откупне цијене стана.

 

4. Упоредна анализа Одлуке, Уредбе и Закона о ППДС у вези с приватизацијом кућа и станова

Хрватски законодавац приватизацију (откуп) станова није уредио на јединствен начин, већ партикуларним прописима различитог правног ранга (различите правне снаге), у којима су прописани неједнаки увјети за приватизацију станова. Грађани се међусобно разликују по обиму права која им припадају што укључује и различит начин израчунавања откупне цијене стана. Примјерице,

- Закон о продаји станова на којима постоји станарско право[26] омогућио је већини грађана да станове откупе по цијени од цца 10% њихове тржишне вриједности.

- Уредба о увјетима за купњу обитељске куће или стана у државном власништву на подручјима посебне државне скрби, на другачији начин уређује питање израчуна откупне цијене и висине попуста. По овој уредби откупна цијена станова, нпр. у Вуковару је 175 еура по четворном метру за готовинску уплату те двоструко више за оброчну отплату. Сматрајући дефинирану цијену превисоком (готово 3 пута вишом од цијене која би била да се примијенио закон по којем је приватизирана већина станова у Хрватској), Удружење станара у Вуковару сматра да су грађани на ППДС-а у неповољнијем положају од оних у остатку државе. Оно се залаже за истовјетан приступ и истовјетну цијену откупа те услове који су важили до краја 1997. године.

- Одлука о продаји станова у власништву Републике Хрватске, која је предмет ове анализе, утврђује просјечну откупну цијену стана која је просјечно 5 и више пута већа од оне по којој је приватизирна већина станова у Хрватској (просјечно 50% и више посто тржишне вриједности стана).

- Закон о подручјима посебне државне скрби[27] омогућио је, пак,  једном дијелу грађана Хрватске,  међу њима и избјеглим Хрватима из БиХ којима су враћене куће и станови у БиХ, да стан у  државном власништву, који им је дат у најам, приватизирају бесплатно, тј. да остваре право на стамбено збрињавање даровањем стана у државном власништву.

Партикуларним прописима утврђени су, дакле, неједнаки увјети за приватизацију станова, јер је једним грађанима омогућена приватизација станова по цијени од цца 10% њихове тржишне вриједности, другима  по цијени од цца 30% њихове тржишне вриједности, трећима по цијени од цца 50% и више посто  од њихове тржишне вриједности, а четвртима бесплатно.[28]

Табела неједнакости у остваривању права на откуп стана

 

Врста прописа	Висина откупне цијене стана	Попуст код исплате цијене стана одиједном	Рок код оброчне исплате цијене стана	Висина камате годишње
Закон о подручјима посебне државне скрби	Бесплатно за одређене кориснике стамбеног збрињавања (чл. 10. st. 2. тач. 3. Закона)
Закон о продаји станова на којима постоји станарско право	cca 10% тржишне вриједности	30%	до 25 год.	1%
Уредба о увјетима за купњу обитељске куће или стана у државном власништву на подручјима посебне државне скрби	cca 30% тржишне вриједности	50%	до 25 год.	2%
Одлука о продаји станова у власништву Републике Хрватске	cca 50% и више посто од тржишне вриједности, а у одређеним случајевима по тржишној вриједности или чак и вишој од тржишне	15%	до 20 год.	4%

 

Начело једнакости грађана пред законом захтјева да правни односи односно правни режим за особе које се налазе у истој или сличној правној ситуацији морају бити законом уређени на јаднак начин за све.  [29] Ова табела показује да је неусклађен правни оквир стврорио основу за дискриминацију грађана или стављање у неповољни положај једних у односу на друге.[30]

 

Примјерице:

–        новопримљеним хрватским држављанима - бившим избјеглицама из БиХ хрватске националности не само да су враћени станови и куће у БиХ, већ им се поврх тога, дарују и станови хрватских држављана српске националности на којима им је одузето станарско право,

–        избјеглим и прогнаним хрватским држављанима српске националности, не само да су одузети станове у којима су живјели прије ратних сукоба, већ немају право на даровање стана у државном власништву, као што то имају бивше избјеглице из БиХ хрватске националности,

–        хрватским држављанима - бившим избјеглицама из БиХ хрватске националности се новим Законом о подручјима посебне државне скрби олакшавају увјети да им држава дарује стан или кућу, тако да могу задржати враћене куће и станове у БиХ и, поврх тога, добити стан или кућу у Хрватској, јер је увјет за остваривање права на стамбено збрињавање даровањем куће или стана да нема у власништву други стамбени објект само на подручју Републике Хрватске (до ступања на снагу новог Закона о ППДС увјет је био да немају у власништву или сувласништву обитељску кућу или стан на подручју држава насталих распадом СФРЈ).

 избјеглим и прогнаним хрватским држављанима српске националности новим Законом не олакшавају се увјети за остваривање права на стамбено збрињавање, већ, напротив, отежавају, јер сада више није увјет да немају у власништву или сувласништву другу усељиву обитељску кућу или стан само на подручју држава насталих распадом СФРЈ већ нити у другим државама широм свијета у којима бораве, или да исту нису продали, даровали и на било који други начин отуђили након 8. листопада 1991., односно нису стекли правни положај заштићеног најмопримца.

–         

 

Глаголски низ неједнакости:

враћени, дарују, олакшавају

↔

одузети, немају право на даровање, отежавају.

Glagolski parovi nejednakosti:

враћени ↔ одузети

дарују ↔ немају право на даровање

олакшавају ↔ отежавају.

Неспорно је да се законодавством може погодовати рањивим друштвеним групама. Међутим, да би се увела мјере тзв. афирмативне акције потребно је да постоји разумно или објективно оправдање разлике у поступању према различитим групама корисника стамбеног збрињавања. Потребно је да постоје јаки, увјерљиви или веома озбиљни разлози, тј. да је афирмативна акција усмерена на исправљање посљедица континуиране дискриминације те групе у прошлости,  на исправљање хисторијских неправди и неједнакости. Самим тим она је у свом временском трајању ограничена и престаје када се лицима са једнаким потенцијалом осигурају једнаке могућности. Јесу ли новопримљени хрватски држављани – бивше избјеглице из БиХ, којима су враћени станови у БиХ, у рањивијем социјалном положају у односу на избјегле и прогнане хрватске држављане српске националности, којима су станови одузети и нису враћени, или је, пак, ситуација обрнута?! Први, којима се станови поклањају у Хрватској на подручјима посебне државне скрби, нису уплаћивали доприносе за изградњу станова у Хрватској, док ови  други јесу, а њима се овом Одлуком  за откуп станова прописују увјети који су по свим елементима неповољнији у односу на оне који су важили за све остале хрватске држављане  приликом приватизације станова.

Очито је да није испуњен тзв. тест оправданости различитог поступања. Зато увођење, изван објективног и разумног оправдања, неједнаког правног режима за кориснике стамбеног збрињавања односно различито поступање и стављање једних држављана у  далеко повољнији положај у односу на друге код уређивању права на откуп стана,  када је њихова ситуација потпуно упоредива, води изравној дискриминацији, јер се разликовање темељи на националној припадности. У конкретном случају ради се о законским одредбама које стављају у повлаштен положај припаднике једне националне скупине у односу на припаднике друге националне скупине мада се они имају сличан статус и налазе се у сличној ситуацији.[31]

Оваквим дискриминаторним правним оквиром  повређује се начело забране дискриминације прописано чланком 14. Устава РХ, члановима 2. и 26. Међународног пакта о грађанским и политичким правима, чланом 5. Међународне конвенције о укидању свих облика расне дискриминације, чланом 4. Оквирне конвенције за заштиту националних мањина и чланом 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода те чланом 1. Протокола бр. 12 уз Конвенцију.

 

Политика у огледалу бројки

 У Образложењу  Уредбе о измјенама и допуни уредбе о увјетима за купњу обитељске куће или стана у државном власништву на подручјима посебне државне скрби, коју је  Влада Републике

Хрватске донијела 28. јуна 2007. наводи се, поред осталог, слиједеће: „На подручјима посебне државне скрби постоји око 9.000 кућа у државном власништву и 14.000 станова за које се пресумира да су по разним правним основама власништво РХ.

По овој Уредби на продају ће бити понуђено око 4.800 обитељских кућа у власништву Републике Хрватске. Обитељске куће је купила Агенција за промет некретнина у сврху стамбеног збрињавања по Закону о подручјима посебне државне скрби.

Од укупно 14.000 станова око 3.500 станова бит ће даровано бранитељима по Уредби о даровању станова и кућа у власништву Републике Хрватске на подручјима посебне државне скрби бранитељима те члановима обитељи погинулих заточених и несталих хрватских бранитеља из Домовинског рата ("Народне новине" бр. 142/06), као и 1.200 станова чији корисници стјечу право власништва према рјешењима изданима темељем чланка 8. ставак 5. Закона о подручјима посебне државне скрби ("Народне новине" бр. 44/96) након десет година непрекидног пребивања у том стану[32], а око 2.000 станова је неусељиво. Преостаје око 6.300 станова који ће бити понуђени на продају корисницима стамбеног збрињавања према овој Уредби. Дакле по овој Уредби корисници стамбеног збрињавања моћи ће купити око 11.000 некретнина у државном власништву на подручјима посебне државне скрби.“

Међутим, од око 11.000 кућа и станова у државном власништву понуђених на продају корисницима стамбеног збрињавања на ППДС-у продано је у раздобљу од 2008. до 2010. године свега 996 кућа и станова у власништву Републике Хрватске.[33] У истом раздобљу даровано је 4.600 станова или кућа у државном власништву хрватским бранитељима, припадницима ХВО-а који живе на том подручју, обитељима погинулих, заточених или несталих бранитеља. Проведбом нове Уредбе планирана је продаја свега 2.800 кућа и станова од 2011. до 2013. године.

Поставље се питање, ако је од око 11.000 кућа и станова у државном власништву понуђених на продају корисницима стамбеног збрињавања на ППДС-у продано у раздобљу од 2008. до 2010. године свега 996 кућа и станова у власништву Републике Хрватске, то значи да је остало за продају око 10.000 кућа и станова у државном власништву на ППДС. Како онда да се планира продаја само 2.800 кућа и станова од 2011. до 2013. године, односно зашто и осталих 7.200 кућа и станова није планирано и понуђено на продају? Јесу ли они изузети од продаје и намијењени даровању, на темељу нове законске одредбе из чланка 10. ставку 2. тачки 3. Закона о подручјима посебне државне скрби из 2008. године, по којој право на стамбено збрињавање, даровањем стана у државном власништву, може остварити корисник који је добио на кориштење стан у државном власништву темељем Закона о давању у најам станова на ослобођеном територију, уз увјет да исти користи и у њему пребива најмање 10 година од дана доношења рјешења те нема у власништву други стамбени објект на подручју Републике Хрватске?

Ако је од укупно 23.000 кућа и станова у државном власништву на ППДС продано свега 996 и планира се продати још 2.800, дакле, укупно 3.796, онда би се могло закључити да је намијењено даровању по разним основама 17.204 кућа и станова (у ову бројку није укључено и око 2.000 станова који су неусељиви).  На даровање немају праву хрватски држављани српске националности којима је одузето станарско право, већ они  могу остварити стамбено збрињавање под веома рестриктивним увјетима те приватизирати станове само откупом уз цијену која је знатно већа од оне по којој је преко 80% хрватских држављана приватизирало друштвене односно државне станове. Стога се може закључити да су они у односу на остале хрватске држављане подвргнути непропорционалном третману дискриминације у вези са њиховим потребама за стамбеним смјештајем. Док Влада РХ издашно поклања куће и станове једном дијелу хрватских држављана, истовремено тврди да „главни чимбеници који утјечу на брзину те учинковитост у проведби стамбеног збрињавања су за ту намјену осигурана средства у државном прорачуну и број расположивих и одговарајућих стамбених јединица. Економска рецесија те посљедице економске кризе такођер су имале утјецаја на проведбу стамбеног збрињавања те на учинковитост при проведби истог.“[34] Колико је, дакле, основана деклараторна изјава да политика није препрека повратку, већ су то искључиво економски разлози?

 

Закључне напомене

Стамбено збрињавање је, уз запошљавање односно осигурање економске егзистенције, најважнији предуслов за повратак или интеграцију избјеглих и расељених лица и њихових породица. Рјешења овог животно важног и болног питања за многе избјегле и прогнане морају се тражити у складу са међународним стандардима људских права и  међународноправним обавезама Републике Хрватске. Потребно је значајно унаприједити садашњи модел стамбеног збрињавања на начин да се уведе једнак правни режим за кориснике стамбеног збрињавања на цијелом територију Републике Хрватске, прије свега, у погледу садржаја и опсега права, укључујући и право на откуп стана, рокова и  могућности кориштења правних лијекова. Хрватски законодавац би требао успоставити правни оквир који ће на свеобухватан и праведан начин ријешити проблем свих носилаца одузетих станарских права (не само повратника).

 

У Новом Саду, 14.03.2011.

 

ПРЕДСЈЕДНИК УПРАВНОГ ОДБОРА

Ратко Бубало, дипл.иур.

 

HUMANITARNI CENTAR ZA INTEGRACIJU I TOLERANCIJU

ХУМАНИТАРНИ ЦЕНТАР ЗА ИНТЕГРАЦИЈУ И ТОЛЕРАНЦИЈУ 

HUMANITARIAN CENTER FOR INTEGRATION AND TOLERANCE

Srbija, Serbia, 21000 Novi Sad,Vojvođanskih brigada 17, phone/fax. ++ 381 21 528 132, 520 030, E-mail: hcit@sbb.rs,  hcit@EUnet.rs, web site: www.hcit.org.rs