Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Априлски слом војске и државе

Датум објаве: уторак, 11 априла, 2017
Величина слова: A- A+

ZAROBLJENI-VOJNICI-PREDAJU-ORUZJE---VIKIPEDIJAЈугословенска војска је по опремљености и наоружању била неупоредиво слабија од моћне армије Трећег рајха и његових савезника, а брзом војном слому кумовало је и масовно дезертирање, посебно хрватских официра и војника. – У заробљеништво је одведено око 370.000 војника и официра, а држава је распарчана

Потписивањем уговора о примирју Југословенска оружана сила има да капитулира безусловно и одводи се у ратно заробљеништво. Команданти јединица јавиће се у том циљу код најближих немачких официра. Трупе се имају прикупити тамо где се налазе. Док се не изврши предаја југословенски официри одговорни су у пуном смислу за дисциплину и ред и зато остају код својих јединица. Према војницима који се после закљученог примирја и извршеног прикупљања удаље из јединица примењиваће се смртна казна.“ Ово је, између осталог, наведено у „одредбама о извршењу примирја између немачке и југословенске оружане силе” (објављено у књизи „Југославија 1918–1988” аутора Бранка Петрановића и Момчила Зечевића), које је потписано 17. априла 1941. године. Тако је, безусловном предајом југословенске војске, пре тачно 75 година, завршен краткотрајни „априлски рат“, а око 370.000 њених војника и официра одведено у заробљеништво из којег се многи неће вратити. Капитулација је за последицу имала окупацију и поделу Краљевине Југославије, чиме је заједничка држава „троименог народа”, непуне 23 године од проглашења, фактички престала да постоји, али не и правно, јер је њена влада била у избеглиштву и није признавала окупацију.

Напад на Краљевину Југославију, без објаве рата, почео је у зору 6. априла, бомбардовањем Београда. У нападу су учествовале 52 немачке, италијанске и мађарске дивизије, укупнo око 860.000 војника. Главни правци удара били су из Аустрије и Мађарске (немачка Друга армија) и из Бугарске (немачка Дванаеста армија). Немачки војни врх планирао је муњевиту победу, што се види и из смерница усвојених неколико дана раније: „Од нарочитог је политичког значаја да се на Југославију удари немилосрдном жестином и да се војнички пораз оствари муњевито. Тиме би Турска била додатно заплашена, што би повољно утицало на доцнији ратни поход против Грчке. Треба рачунати с тим да ће при нападу Хрвати ступити на нашу страну.”

Југословенска војска, мада је у пуном мобилизацијском саставу према ратним плановима могла да броји 1,2 милиона војника, била је у расулу. Мобилизација је била само делимично спроведена, морал у јединицама није био на завидном нивоу, а чим је почео напад, дошло је до масовног дезертирања, посебно хрватских официра и војника. Осим тога, југословенска војска по опремљености и наоружању није могла да се пореди са моћном армијом Трећег рајха и њених савезника. Половина њеног артиљеријског наоружања била је застарела, а војска је на располагању имала само два оклопна батаљона са 110 тенкова, ратна морнарица четири разарача (три мања и један већи), а ратно ваздухопловство 460 авиона, од којих је око 250 било новије генерације…

Све то за последицу је имало брз војни пораз. Немци су већ 9. априла запосели Македонију и пресекли везу између Југославије и Грчке. На северозападном фронту Немци су 10. априла ушли у Загреб, где је истог дана била проглашена Независна држава Хрватска. Београд, из којег је због сталног бомбардовања избегла половина становништва, пао је два дана касније. Јединице које се нису распале биле су у сталном повлачењу, па је на последњој седници владе закључено да војска мора да капитулира, али да то није и капитулација државе. Са аеродрома у Никшићу чланови владе и краљ Петар одлетели су у Лондон, где су у избеглиштву наставили деловање.

Мапа окупације
У „Смерницама за деобу Југославије”, склопљеним између Немачке и Италије 12. априла, поред осталог је наведено: „Подручје где се Драва састаје са мађарском границом, па до ушћа Тисе у Дунав има припасти Мађарској. Подручје јужно од Тисе ставиће се за сада под немачку заштиту, а исто тако и територија јужно од Дунава према истоку… Подручје које је настањено бугарским Македонцима припада, с обзиром на етничку границу – Бугарској. Подручје старе Србије има доћи под немачку војну управу под врховном командом војске. Хрватска ће унутар народних граница бити самостална држава. Са немачке стране неће бити никаквог мешања у њене унутрашње односе. Политичко уређење осталих предела (Босне и Црне Горе) препушта се Италији. Такође може доћи у обзир и успостава самосталне Црне Горе” (цитирано према књизи „Југославија 1918–1988”). Ове смернице су кориговане током немачко-италијанских преговора у Бечу 24. априла, тако што је договорено да Босна и Херцеговина буде у саставу Независне државе Хрватске.

Распарчавање окупиране Југославије обављено је према ранијим плановима.

Циљ је био да се казне Србија и српски народ, понајвише због улоге у одбацивању протокола о приступању Југославије Тројном пакту и демонстрација 27. марта, да се награди „лојалност“ Хрватске у „априлском рату”, као и да се охрабре разни сепаратистички покрети и територијално награде државе које су биле немачки савезници.

Тадашњи хрватски политичари – са изузетком оних који су ушли у састав избегличке владе у Лондону, неколицине убеђених антифашиста и припадника комунистичког покрета – поздравили су проглашење Независне државе Хрватске. То је учинио и наводно умерени Влатко Мачек, вођа Хрватске сељачке странке и потпредседник Владе Краљевине Југославије. Мада је знао ко су усташе и каква је њихова идеологија он је, на дан проглашења НДХ 10. априла, хрватском народу поручио: „Хрватски народе, пуковник Славко Кватерник, вођа националистичког покрета у земљи, прогласио је данас слободну и независну хрватску државу на цјелокупном хисториском и етнографском подручју Хрватске, те је преузео власт. Позивам сав хрватски народ да се новој власти покорава, позивам све присташе ХСС, који су на управним положајима да искрено сурађују са новом народном владом.”

Одмах по уласку италијанске војске у Цетиње 17. априла, у овом граду формиран је Црногорски комитет, као привремени цивилни орган. Сачињавали су га противници Краљевине Југославије и присталице црногорске независности који су се понадали да ће, под покровитељством Италије, остварити своје амбиције. Италијанске власти су Комитет распустиле у мају и оформиле Саветодавно веће, а питање суверене Црне Горе стављено је у други план у односу на формирање „Велике Албаније“ и анексију Боке которске.

Србија је сведена на границе од пре балканских ратова и заједно са Банатом стављена под немачку војну управу. Бугарској је припао већи део Македоније, Пиротски и Врањски округ, као и југоисточни део Косова. Италијани су добили и западни део Македоније, као и највећи део Косова и Метохије, који су потом припојени тзв. Великој Албанији. Тако је територија данашњег Косова и Метохије била подељена на три окупационе зоне: немачку, бугарску и италијанску. Округ Митровица припао је административно Србији, с тим што је рудник Трепча био под немачком управом.

Крајем априла 1941. у Србији је образована Комесарска управа, са Миланом Аћимовићем на челу. Она није могла да угуши устанак који је ускоро букнуо, па је, под немачким притиском, 29. августа формирана „влада националног спаса“, предвођена Миланом Недићем, која је имала нешто шира овлашћења.

Јован Гајић; ПОЛИТИКА




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top