Антун Милетић за “Глас Српске”: На сцени није само ревизија броја жртава већ цијеле историје

У посљедње вријеме врши се не само ревизија броја жртава, него и ревизија историје. Сад се више не зна ко је добио, а ко изгубио Други свјетски рат и то је права катастрофа.

Пише: Свјетлана Ђуричић

Казао је ово у интервјуу за “Глас Српске” историчар и магистар војних наука Антун Милетић из Београда те нагласио да се ревизијом баве и многе државне установе у Србији.

ГЛАС: Шта стоји иза тих покушаја ревизије историје и зашто се углавном покушава умањити број српских страдалника у Другом свјетском рату, а највише у Јасеновцу?

МИЛЕТИЋ: Зато што је највише Срба убијено у Јасеновцу. Срба је највише било и у партизанима, двије трећине је било Срба, де факто и де јуре. Гро терета у Другом светском рату су поднели Срби. Српски народ је борбен и енергичан. То су показали у Првом и Другом светском рату. Сада се врши не само ревизија броја жртава него ревизија историје. Сад се више не зна ни ко је победио, ни ко је изгубио рат. То је катастрофа. Нажалост, то раде и државне установе. Историја је наука која се мења, али не може се мењати оно што је било. Не може, уколико имате аутентична документа. Али тога се више не држе, чак ни у државним установама. Ту се политика умешала.

ГЛАС: Зашто се истраживању Јасеновца није пришло студиозно одмах након рата, кад је све било још свјеже, а свједоци живи?

МИЛЕТИЋ: Из логора Јасеновац спасло се свега 128 заробљеника, од чега сам разговарао с њих више од 40. Један преживели логораш, Јевреј Јожа Ерлих, радио је 20 година као службеник поред мене. И од њега сам чуо сведочење. Многи од њих се међусобно нису ни познавали. Неки су били у електричној централи, други у циглани, трећи у кожари… били су разбацани. Видели су се само кад су били зборови, а то је било укупно два-три пута. Књига “Против заборава и табуа” припремљена је за заседање Раселовог суда у Риму 1990. године. Главни покретач Владимир Дедијер написао ми је писмо да се враћа те године и да ћемо то све средити. У међувремену је умро у Америци. Остало је све на мени. Ту књигу сам објавио, али због ситуације у Југославији било је мало заинтересованих, а сад их је још мање. Свима је важније да ли су положили цвет у Јасеновцу.

ГЛАС: Шта је довело до овакве ситуације да се поново преиспитују бројеви и утврђене чињенице?

МИЛЕТИЋ: Моја сазнања потичу из докумената, а објавио сам их у четири књиге, с више од 2.000 докумената. Ја сам историчар и не знам писати ако немам одговарајућих докумената. Морам да баратам чињеницама. Што се тиче броја, кад је Државна комисија коју је одредио Статистички завод ФНРЈ направила списак написали су да је у Јасеновцу страдало 43.000, а пошто ни то није одговарало, рад те комисије је стављен ад акта. То је било одмах после рата. Тада је и БиХ изучавала број страдалих. Ишли су од места до места и констатовали да је на територији БиХ убијено 186.000 људи. Иста тематика изучавана је и у Херцеговини. То је било после рата. Хрватска је имала картотеку страдалих само на својој територији. Картотека је имала око 120 картица, а по њиховим подацима је било само 50.000 убијених у Јасеновцу. Сва та различита истраживања и различити спискови јесу резултат ове данашње ситуације. Убиства у Јасеновцу нису истражена демографски, ни археолошки, ни медицински, ни судски… Нешто се почело у Доњој Градини, али је све скупа истражено тек око 20 одсто. Ископали су пар јама. У некима су нашли трагове, у некима није било ничега. Усташе су крајем 1944. и 1945. године вадили лешеве из јама и на ломачама спаљивали, тако да су уништили трагове. Исто тако, правили су спискове само оних за које је постојала одлука, а оне, који су довожени композицијама, вагонима, нико није пописивао. Масовна убиства у Градини почела су у пролеће 1942. након што су биле поплаве па се вода повукла. Од марта 1942. жртве су довозили на ледину и убијали, без спискова. Али су регистровани вагони.

ГЛАС: Ви сте у то вријеме живјели у Славонском Броду.

МИЛЕТИЋ: Мој отац је био железничар у Славонском Броду, а као дванаестогодишњи дечак 1943. сведочио сам неким од тих транспорта. Сећам се како су јаукали људи у вагонима, тражили су воде. Ми смо у те вагоне кроз решетке убацивали јабуке да им мало олакшамо муке. Дешавало се и да железничари чуварима кажу како нешто не ваља на вагону, точак и слично, мували су како би им помогли да се избаве. Са железничких станица у Винковцима и Славонском Броду добио сам податке о броју композиција и вагона, па сам тражио податке колико је могло да стане у краће, а колико у дуже вагоне. Негде је могло да стане по 40, негде 60 људи итд.

Тако сам добијао процене колико је могло да их стигне у тим композицијама. Њих сам у документима означавао као НН лица. Објавио сам поименични списак са 82.000 убијених логораша и други од 60.000 НН лица, што значи да сам утврдио више од 140.000 убијених у Јасеновцу. Тај број је без икакве сумње већи. Ова нова хрватска држава на споменик је урезала имена жртава, која сам ја нашао, али су их они поређали по абецедном реду да се не би знало које су нације, вере, порекла. У мојој књизи је списак по републикама, местима и азбучном реду. Ту је обухваћено 348 градова и 2.180 села. Већину села сам, користећи годишњи одмор, обишао у Славонији, јер сам имао пријатеље. У БиХ сам обишао подручје од Градишке, Приједора и многа друга места с Драгојем Лукићем, који је истраживао о деци убијеној у Јасеновцу.

Након тога, добио сам стотине писама захвалности у којима су ми се људи захваљивали јер су коначно сазнали где су им чланови породице страдали. На­ примјер, пронашао сам да је отац генерал пуковник Јефте Шашића, Јово, убијен у Јасеновцу. Е, онда су почели да тврде да то није тачно, да је у Јасеновцу страдало највише 125.000 људи. На мом списку нема људи који су убијени ван Јасеновца, у Јадовну, Глини, Дубици итд. Кад је то подручје где је било Јадовно припало Италијанима они су затворили логор, а заточеници су исељени у Јасеновац. У тој сеоби многи су успели да побегну, добио сам њихове изјаве.

ГЛАС: Често се могло чути да Тито никад није посјетио Јасеновац. Да ли је то истина?

МИЛЕТИЋ: Тито званично никад није посетио Јасеновац. Једанпут кад су се враћали из Загреба свратио је у Јасеновац. Али, шта да види, тада ничег није било тамо? Онда је био став да ће доћи кад се нешто тамо направи.

ГЛАС: Зашто је срушен логор?

МИЛЕТИЋ: Стево Крајачић, Владимир Бакарић и други су наредили да се то место сравни са земљом да се не би знало да је ту био логор. Онда су измислили да је то био комунистички логор за Хрвате. Осим тога, дешавало се и да су мештани узимали цигле за куће које су усташе срушиле у рату. Тако је то све зарасло у баруштину, у шибље, све до 1961. године кад су почели људи долазити, палити свеће…

Споменик је подигнут 1966. и направљена је нека поставка, прилично слаба и неадекватна. Пред почетак рата, 1988. директорка ЈУСП “Јасеновац” Ана Пожар питала ме је да ли бих хтео да направим пројекат музејске поставке. Та поставка је ту била до 1993. године. Онда су прво упали устаници, после су ушли Хрвати, али су ипак део тродимензионалних експоната и слика успели да спакују у металне кофере и пребацили у Дубицу, одатле у Бањалуку.

Симо Брдар је све то дао Американцима. Они су то однели у Њујорк и на крају вратили Хрватима. Тако је завршила та поставка. Садашња није ни близу тој. Добио сам пројекат и већ кад сам видео прву страну било ми је јасно. Концепт је такав да је жртва појединац. Они су направили изложбу као Јевреји. Суштина је да се на прву не види да је највише убијено Срба. Зато су на споменик уклесали имена, али по абецедном реду, списак од 83.000 имена, који ништа не казује.

ГЛАС: Написали сте и књигу о Голом отоку.

МИЛЕТИЋ: Ту књигу радио сам с Јефтом Шашићем. Он је ишао с другима да тражи место за Голи оток. Он лично је саслушао више од 1.300 официра, 150 споменичара… Мене је ангажовао кад је отишао у пензију да напишемо ту књигу. На Голи оток су највише слали Србе. Срби су увек волели Русе. И сад их воле. Малтене смо завршили књигу и десило се да је Јефто умро. Сутрадан дођу безбедњаци и сву његову архиву и то што смо радили однесу. Али ја увек из предострожности радим у два-три примерка, код мене је било 80 одсто тих материјала. Ту сам књигу написао и објавио. 

ГЛАС: Колико је комунистичка идеологија и учење о братству и јединству утицало на културу сјећања код Срба, односно њено непостојање?

МИЛЕТИЋ: Био сам члан КПЈ и скојевац, али никад нисам написао књигу о комунизму. Очигледно је да проблеме нису решили братством и јединством. Испрва сам мислио да је била добра одлука у АВНОЈ-у о подели на републике, али сад видим да је ту направљена велика грешка. Словенци су након тога навијали за себе, Хрвати за себе, муслимани за себе… било је много колаборациониста. Да ли Срби негују културу сећања? Не бих рекао. Сад се све своди на интерес и новац, а то је већ политика.

“Брзојавка за валдхајма”

ГЛАС: Каква је била улога Курта Валдхајма? Знамо да је био нацистички официр, да је активно учествовао у офанзиви на Козари, а након рата постао је угледни дипломата и на крају генерални секретар УН.

МИЛЕТИЋ: Много сам истраживао о Курту Валдхајму. Највећи део се односи на Козару. Одликовао га је и Павелић, који је одликовао 976 војника и официра за успех у офанзиви на Козари. Одликовао га је и Тито, папа га је прогласио за витеза. Предложили су га за генералног секретара УН, иако, су сви знали да је на листи ратних злочинаца. Државна комисија тадашње ФНРЈ га је предложила за ратног злочинца, тај материјал је доставила Међународној организацији УН и стављен је на светску А листу ратних злочинаца.

ГЛАС: Ипак, десило се да је Валдхајм изабран у УН. Како се десило да је један телеграм опрао образ нацистичком злочинцу?

МИЛЕТИЋ: Кад су истраживали подметнут је фалсификован документ. Узели су брзојавку, телеграм. Безвредан, чак није ни требало да буде у архиву, нема ништа у њему. Али им је такав требао. И онда су из два друга документа израдили фалсификат, онако сељачки, да кажем. Чим сам га угледао знао сам да је лажан. Онда су ме извели пред комисију Савезног извршног већа да браним тај предмет. Службеница ми доноси тај фалсификат и каже, “ево ово је из архива”.

Погледам и кажем: “Такав документ, другови, не постоји у архиву”. Из џепа извадим и покажем оригинална документа. Они нису знали да смо микрофилмовали грађу. Питају, ко је фалсификовао? Кажем им: “Онај ко је користио тај документ. Користио га је Душан Пленча, ви њега зовите”. После свега, ја сам кажњен укором, али осветио сам им се тако што сам написао књигу “Брзојавка за Валдхајма”.

Биографија

Антун Милетић је рођен у Славонском Броду 1931. године. Југословенски је и српски историчар и магистар историјских наука. Био је официр ЈНА до 31. децембра 1990, када је пензионисан у чину пуковника с дужности начелника Архива оружаних снага СФРЈ и са звањем вишег научног сарадника из области војне историје.

На основу књига и научних радова из историје Другог свјетског рата, посебно на основу књига “Концентрациони логор Јасеновац” те на основу звања вишег научног сарадника, Универзитет у Приштини му је признао научни степен магистра историјских наука и одобрио рад на докторској дисертацији “Вермахт и партизански рат”. Од формирања одбора САНУ за сакупљање грађе о геноциду над српским и другим народима Југославије, био је његов дугогодишњи и један од најактивнијих чланова. Члан је историјске комисије Раселовог суда за Југославију.

Био је дугогодишњи сарадник и пријатељ академика Владимира Дедијера, предсједника Раселовог суда. Милетић је објавио 20 књига, више од 60 научних радова и десетине чланака и фељтона у штампи. Живи и ради у Београду.

Извор: ГЛАС СРПСКЕ