Сваки догађај, па и „Олуја“, има свој актуелни и историјски контекст, манифестно и скривено значење. Започињући рат против оружаних снага тадашње заједничке државе, као и против Срба настањених на њеној територији, Хрватска је била мотивисана не само манифестним идеолошким, националистичким циљевима, веч и оним латентним, непосредним материјалним интересима због којих се одувек и ратовало. Будући да су ти циљеви остварени, онда их и треба сагледавати у светлу јасних чињеница које указују на значај прикривених разлога рата поведеног против Срба.
Аутор: Бојан Јовановић
Ратом је остварена државност у оквиру максималних територијалних претензија, а протеривањем и етничким чишћењем Срба смањен је њихов број и сведен на занемарљив проценат, чиме је ослобођено више од 200 000 радних места и омогућена легализација опљачкане имовине Срба, јер су више од 70 000 њихових станова, кућа и викендица запосели и присвојили Хрвати. У светлу ових чињеница, национално хомогенизована хрватска држава има много разлога да слави највећи злочин који је извршила после Другог светског рата у Европи.
Без одговарајуће критичке свести и контекста који би створио ту свест, злочин над Србима слави се у оквиру паганског етичког обрасца који допушта да се због остварене користи и учињено зло може прогласити добрим. На лажи о узроцима рата почетком деведесетих година 20. века у Хрватској створен је нови национални мит о праведном ослободилачком домовинском рату којим је потеснута истина о злочинима над Србима који су етнички почишћени из Хрватске. Мит о српској кривици, којим је не само оправдаван усташки геноцид, већ и потоње настављање злочина над српским народом и етничко чишћење Срба у акцијама „Бљесак“ и „Олуја“, добио је обредну потврду у прослављању тих злочина.
У тој реалности могуће је слављење нацизма на стадионима, позивање и покушај институционализације усташког поздрава „За дом спремни“ и уобичајени ексцеси јавног изражавања расизма и мржње према Србима. Шовинизам и усташтво су хронична болест у хрватском народу која се толерише, како на унутрашњем, тако и на спољашњем плану. Благе реакције, без казне, не спречавају, већ само подстичу овакво понашање, а слављење злочина не зауставља агресију на Србе, него јој даје нови подстицај. Протести против ћирилице, праћени ломљењем и уклањањем постављених табли израз су нетолерантности и нетрепељивости према Србима. Будући да је симбол српског народа и његове културе, ћирилица је постала мета напада, протеста и антисрпских манифестација, праћених паролама „Србе на врбе“.
У таквој атмосфери линча и осећања несигурности догађају се и константни напади на преостале Србе у Хрватској. Ти напади не ограничавају се само на оне који живе или долазе у ову земљу, већ и на оне који пролазе кроз њу. Овакви догађаји су готово уобичајени у држави која је некажњеним геноцидом успела да у потпуности оствари своје националистичке циљеве и главним празником слави свој највећи злочин. „Олуја“ је само најмасовнија манифестација процеса који је започео пре ове војне операције и наставио се после ње другим средствима правног и физичког малтретирања, спречавања повратка и невраћањем одузетих станарских права и пољопривредног земљишта.
Уколико се објективно сагледају историјске чињенице онда се од Старчевићевих текстова и политичке активности преко демонстрација против Срба крајем 19. и почеткон 20. века, злочина почињених у Великом рату, геноцида извршеног у Другом светском рату и Масовног покрета 70-их, до сецесионистичког рата 90-их завршеног етничким чишћењем, успоставља историјска вертикала непрекидног страдања Срба у Хрватској. После свих великих злочина, Хрвати су остајали некажњени. После злочина у Великом рату амнестирани су стварањем заједничке државе, после геноцида извршеног у НДХ имали су заштитника у Титу и Комунистичкој партији, а после „Олује“ у својим западним савезницима.
Зато што у Хрватској и код Хрвата никад није извршен процес лустрације, злочини над Србима могли су некажњено да се понављају. Осветљено „Бљеском“ и актуелизовано „Олујом“, мрачно искуство усташке каме и јаме показало је основаност страховања Срба да им се историја НДХ може поновити. То понављање мрачне историје последица је неадекватног кажњавања Хрвата за масовне злочине почињене над Србима и олаког српског прелажења преко тих злочина који су се као негативно искуство, због прагматичних политичких интереса, потискивали да би се заборавили. Имајућу у виду ове чињенице, Хрвати имају разлога да славе свој највећи државни празник јер су после свих безуспешних покушаја коначно успели да некажњеним геноцидом дођу до своје самосталне и етнички готово чисте државе.
Аутор је етнолог и виши научни саветник Балканолошког института САНУ
(Објављено у штампаном издању Политике 11. јануaра 2017. године)
Извор: Нови Полис
Везане вијести:
Хрватска слави четврт вијека етничког чишћења Срба