Antonije Đurić: Podsećanje na stogodišnjicu srpskih otadžbinskih ratova

Ako je u nama ostalo još malo poštenja, zagledajmo se, bar za trenutak, u – sebe, a time i u mučne stranice istorije koje smo svojom voljom, i svojom rukom, bez prinude, ispisivali.

SOLUNCE – U ZABORAV!

Pojedini gradovi u Srbiji kao da su se nadmetali ko će brže, i dublje, da u zaborav potisne – solunske ratnike! One solunske ratnike kojima se divio čitav slobodoljubivi svet, koji su srušili dva carstva i jednu kraljevinu i koji su u tri krvava rata bacili na kolena turske, austrougarske, mađarske, bugarske i nemačke pukove! One ratnike, koji su svojom patnjom, svojom borbom, svojom krvlju, svojim kostima rasutim širom sveta, stvorili prvu jugoslovensku državnu zajednicu i svojim bajonetima postavili granice Jugoslavije.

Posle smrti vojvode Stepe Stepanovića 1929. godine, jedna ulica u Čačku, gde je vojvoda živeo i gde je sahranjen, dobila je njegovo ime. Ima dokaza o tome da su Čačani veoma uvažavali slavnog, ali nadasve, skromnog vojvodu, i da su se, naročito, s poštovanjem odnosili prema grobnici i spomeniku, koji je vojvoda, sluteći, valjda, kakvi mogu biti potomci, a i da bi poštedeo opštinsku ili državnu kasu, sebi za života načinio na čačanskom groblju.

To poštovanje je trajalo do završetka Drugog svetskog rata, i malo posle, kada je odlučeno da se raskine sa “mračnom” prošlošću svog naroda I zakorači u svetlu budućnost, u kojoj se, izgleda, neki još nalaze! Preko noći je izbrisana ulica koja je nosila ime vojvode Stepe Stepanovića. Pošto su se lako, bez otpora, obračunali sa mrtvim vojvodom – brišući njegovo ime sa čačanske kaldrme, “lokalni bogovi” su se ustremili na osnovnu školu koja je takođe nosila vojvodino ime. Ta škola je, inače, građena novcem iz fonda, čiji je ulagač bio i vojvoda Stepa.

Kad su ovo okončali, Čačani su mogli da odahnu sa olakšanjem: prepreke ka srećnoj budućnosti bile su uklonjene! Drugu, “mračnu” prošlost osim ulice I škole sa imenom vojvode Stepe Stepanovića, nisu imali.

Nešto kasnije, Čačani su, ipak, jednoj slepoj ulici u gradu dali vojvodino ime. Slepoj, valjda stoga što su živeli u uverenju da “prema svecu treba odrediti i tropar”: biće, dakle, da je vojvoda Stepa, sudeći prema ovom “priznanju”, doveo svoj narod u ćor-sokak! Zato su mu i dali – slepu ulicu!

OBRAČUN SA SPOMENICIMA

Susedna opština Lučani nipošto nije smela da zakasni u obračunu sa “mračnom” prošlošću, pa je i ona, sa svoje strane, učinila što je mogla: ploču sa spomen-česme, koju je, 1927. godine, podigao kralj Aleksandar na putu Čačak-Lučani preko planine Jelice, u slavu ratnika iz Dragačeva, zamenila je novom na kojoj je stajalo da je spomen česma podignuta u slavu partizanske jedinice koja je na tom mestu 1941, razbila bataljon nemačkoh vojnika! Dvadeset godina je ta nova ploča stajala na česmi. Stari dragačevski ratnici, u čiju je slavu česma podignuta, među njima i Budimir Davidović, sa dve Karađorđeve zvezde na grudima, uzalud su protestovali: odgovorni ljudi tog doba u Lučanima mislili su da obračun sa “ostacima mračne prošlosti” mora biti nemilosrdan! Jedva ih je, nekako, Radovan Marinković, danas poznati publicista i novinar, a tada načelnik za opštu upravu, ubedio da se tako ne piše istorija i privoleo da prvobitnu ploču vrate na mesto.

Ali sve ovo je premaleno prema onom što je učinilo “napredno” Kraljevo!

Pre pedeset tri godine, na 20-godišnjicu pobede srpske vojske na Ceru, u centru ovog grada podignut je monumentalni spomenik srpskim ratnicima. Spomenik je tu stajao sve do 1959. godine, kada je Skupština opštine, na svečanoj sednici povodom Dana Republike odlučila – kako je zapisano u dokumentima – da ga ukloni iz centra grada i preseli na groblje! Uzalud su junaci sa Cera i Kolubare molili kraljevačke moćnike da to ne učine, uveravajući ih da su oni pobednici a ne Austro-Ugarska, da bi, na kraju, ipak shvatili da su – poraženi u miru, van bojnog polja, da ih je sustigla osveta austrougarskog duha koji, evo, i danas traje u nekim ljudima! Da nije tako, mislili su stari ratnici, da nije tog poraženog austrougarskog duha, zar bi se neko usudio da spomenik, podignut dobrovoljnim prilozima građana, u slavu njihovog imena i dela – baci na groblje?! Kao da je time izražena sva simbolika: poraženima i mrtvima je mesto na groblju!

Tek pre četiri godine, ovaj spomenik je iz prognanstva vraćen na prvobitno mesto. Mnogo je gorkih, ratničkih suza proliveno zbog ovog čina i mnogi ratnici su pomrli, ne dočekavši njegov povratak.

I Gornji Milanovac se pročuo po tome što je spomenik-krajputaš, podignut u slavu đaka-kaplara, koji su tim putem krenuli prema Takovu i dalje u Kolubarsku bitku i istoriju, preseljavao s jednog na drugo mesto. Ovaj put prema Takovu dobio je ime 1.300 kaplara. Niko ovde ne pokušava da ospori da je spomenik-krajputaš preseljen zato što je na tom mestu trebalo da se izgradi privatna kuća!

KARAKTERISTIKA SKOROJEVIĆA

Primera ima – neizbrojivo! I ovi koje smo naveli u dovoljnoj meri odslikavaju karakteristiku skorojevića, voljnih da otpišu i epopeju svojih dedova i očeva ako to može da pomogne njihovoj karijeri i šićarenju. A svi znamo: pripomagalo je! Ponekad je to bilo i odlučujuće! Da nije, zar bi pojedini ljudi izjavljivali javno, preko televizije i novina, da ih je sramota što su Srbi, a drugi u nešto blažoj varijanti: “Eto, ako smem da kažem, i ja sam Srbin?!” Oni najbolje znaju da su, kada ih već ima, poželjni mali, jadni, kukavni, gmizavi, savitljivi Srbi, bez psihološke kičme koju su imali njihovi dedovi i očevi! Kako su, uz sve to, takvi veoma poslušni – eto Srbina koga bi svaki papa rado potapšao po ramenu! Otuda oni, ako već morajuda kažu da su Srbi – učine to na krajnje snishodljiv način, i stideći se!

Da nije tako, zar bi, recimo, Jovan Šćekić, novinar i televizijski komentator, pokušao da javno unizi Živojina Mišića, nazivajući ga “nekim” vojvodom?! Šćekić je, kao skupštinski izveštač, bio siguran da će se njegova izjava o vojvodi Mišiću dopasti nekome, i da, uz to, može odagnati nečije sumnje u njegovo nacionalno poreklo i odanost trenutnom političkom kursu.

Ima spomenika koji nisu dirani! Jedan od njih je onaj u Beogradu, u Košutnjaku, koji je nemački feldmaršal Makenzen, čiji su topovi razorili srpsku prestonicu u jesen 1915. godine, podigao svom hrabrom protivniku, srpskim vojnicima, koji su se tukli do poslednjeg metka i poslednjeg daha, jer su se zavetovali da neprijatelj samo preko mrtvih branilaca može da uđe u Beograd. Valjda je skorojeviće bilo sramota da javno pokažu kako manje poštuju svoje ratnike, dedove i očeve, od njihovog ljutog, nemačkog protivnika! Ali i ovaj spomenik je nadvilio – korov!

Zna se kakva je sudbina zadesila srpska vojnička groblja i spomenike u Bitolju, na Zebrnjaku kod Kumanova, u Prištini i drugim mestima: zapuštena, preorana, po njima pasu krave i psi raznose kosti! Srpsko vojničko groblje u Bitolju postoji od 1916. godine, ali su i njemu, izgleda, izbrojani dani, jer je na ovom mestu predviđeno proširenje – Zoološkog vrta! Tako, dakle: groblje srpskih ratnika, prema urbanističkom planu, može da bude preorano, može i da se izmesti – ako je neko voljan da to finansira, ali ni posle sedam decenija ne može tu da ostane – jer se proširuje zoološki vrt!

I na sve to se pristaje! Malobrojni i onemoćali srpski ratnici, svi već u desetoj deceniji života, nisu kadri da zaštite svoje mrtve drugove, a nihovi potomci ćute radi lažnog mira i dopuštaju da se potresaju kosti njihovih očeva i dedova!

Uzalud ćemo prelistavati svetsku istoriju: u njoj nećemo naći takve primere.

PROSLAVE GODIŠNjICA ZNAČAJNIH DATUMA NAŠE ISTORIJE

Pedeseta godišnjica proboja Solunskog fronta a ujedno i stvaranje prve zajedničke drzave južnih Slovena, koja je padala 1968. godine, ničim nije obeležena. Tek deset godina kasnije, kada je broj solunskih ratnika sveden na koju stotinu, zapaženi su nešto svetliji tonovi: na svečanoj akademiji u Beogradu, povodom 60. godišnjice proboja Solunskog fronta govorio je predsednik Izvršnog veća Srbije. Prvi put, dakle, (1978) u novoj Jugoslaviji, obeležen je značajan datum naše istorije i prvi put je o tome govorio jedan savremeni političar.Tako je, najzad, prekinuto sumorno ćutanje o veoma značajnom poglavlju istorije srpskog naroda, Time kao da je otvoren put ka još temeljnijem obeležavanju znamenitih godišnjica. Tako je na Tekerišu, povodom 70. godišnjice slavne Cerske bitke, govorio jedan general, a svečanosti su prisustvovali istaknuti zvaničnici Srbije.

Ali kao da se preteralo s tim jubilejima, pa je obeležavanje Kolubarske bitke prepušteno lazarevačkoj opštini. Kolubarska bitka se u svetskoj istoriji ratova upoređuje sa bitkom na Marni. Bitka na Marni je spasila Francusku i obezbedila joj veličanstveni završnicu rata; Kolubarska bitka je spasila Srbiju i obezbedila Jugoslaviju, pa ipak, njeno obeležavanje je bilo veoma skromno. Dakle: bitka svetska, a proslava opštinska! – kako je to duhovito primetio jedan novinar.

Novine su ovih dana (1987. godine; prim. ur.) pisale o nekolicini mladih fudbalera iz Osečine koji su kažnjeni zatvorom zato što su na Hvaru, po oceni tamošnjeg sudije za prekršaje, uznemirili javnost. A javnost su uznemirili zato što su pevali solunsku pesmu “Tamo, daleko…” Novinari su se, s razlogom, pošteno i objektivno, svesrdno, zalagali da se fudbaleri oslobode kazne, čudeći se kako je do nje uopšte moglo da dođe. A mogli su, da su hteli, ili da su u to bili upućeni, da navedu kako se zbog pevanja te iste pesme “privodilo” usred Beograda, Šapca, Valjeva, Obrenovca i drugih gradova. Iz tog ciklusa solunskih pesama, snimljenih na pločama i kasetama, izbačene su imenice Srbin i Srbija i pridev srpski, jer i pominjanje Srbije “izaziva uznemirenje javnosti”, kao da je Srbija i u davnašnjim pesmama – bauk!

Takav je odnos potomaka prema dedovima i očevima, iako su potomci znali da oni, njihovi dedovi i očevi, nisu nisu tražili dva svedoka koja bi posvedočila njihovo rodoljublje i omogućila im da ušićare od svoje države; oni se nisu služili ni pečatom države ni pečatom partije da bi tako, dekretom, borce iz neprijateljskih regimenti preveli u “svoje redove” i omogućili im debelu državnu penziju!

Ali, nije takav odnos bio samo prema soluncima, bliža i dalja srpska istorija našla se takođe na udaru skorojevića.

Čovek našeg doba s gorčinom, ili sa krajnjom ravnodušnošću, proprati novinsku vest da je mesna zajednica u Orašcu obeležila značajni godišnjicu Prvog srpskog ustanka! Društvo kome je stalo do istorijske baštine, ako ima dovoljno razvijenu svest, dakle: svest o vrednostima istorije, o hrabrosti, pravdi i nepravdi, istini i poštenju – ne može da obeležavanje srpske revolucije prepusti samo mesnim zajednicama!

Kada već pominjem Mesnu zajednicu u Orašcu, pomenuću i Mesnu zajednicu u istorijskom Takovu, koja je nedavno, gotovo ilegalno, noću, na poklonjenoj livadi podigla spomenik vođi Drugog srpskog ustanka Milošu Obrenoviću, zbog čega je žestoko napadnuta u jednom listu. Novinaru je, pored ostalog, smetalo sto je Miloš sa isukanom sabljom, a Melentije Pavlović sa uzdignitim krstom! Kao da je u času ustanka Miloš mogao da nosi “samoupravni sporazum” I ponudi ga Turcima, a arhimandrit Melentije slike Marksa i Engelsa!

Mesna zajednica u Takovu nije pokazala ni dovoljno Miloševe mudrosti, ni dovoljno lukavstva, koliko je to pokazala Mesna zajednica sela Prislonice kod Čačka! Pre sedam-osam godina (oko 1980) Prislonica je objavila hroniku svog kraja. Kako je Lazar Mutap, jedan od vođa Drugog srpskog ustanka, rodom iz ovog sela, Mesna zajednica je načinila “radikalan” potez: za amblem sela iz “Hronike” uzela je bajrak Lazara Mutapa, koji se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu, preslikala ga i iznad svih simbola onog vremena na njemu – utisnula petokraku zvezdu! Ne znam da li je zbog ovog “klasnog pristupa” Drugom srpskom ustanku pohvaljena, ali pouzdano znam da nije kritikovana.

Usred Beograda od svojih đaka u sedmom razredu nastavnica traži da nabroje imena rodoljuba u Kosovskom boju. I đaci nabrajaju po sećanju: Miloš Obilić, car Lazar, Toplica Milan, Kosančić Ivan, devet Jugovića… Na to nastavnica kaže da greše, jer su rodoljubi samo sluga Goluban i sluga Milutin, a ostali su pošli u boj da bi odbranili svoje kuće, imanja, bogatstvo… Pismeni zadaci učenika sa ovom tezom su, potom, visoko ocenjeni! “Klasni pristup” ovoj temi očevidno je blokirao um i ovoj nastavnici i onima koji su je na to naveli, pa nisu mogli da razmišljaju o posledicama, jer će bivši učenici ove škole, budući oficiri ove zemlje, ostanu li u toj pameti, a zatreba li, biti u nedoumici da li da pod ratnu zastavu pozovu i one koji imaju kuće, vile, jahte, automobile, zemlju, devizne knjižice – jer bi oni mogli da im pokvare patriotski prosek!

Prisetimo se, uzgred, kakva je zla sudbina pratila spomenik Karađorđu na Vračaru. A jedan sličan spomenik Karađorđu godinama je, sve donedavno, čamio u jednoj šupi u Kosjeriću!

Jedna ulica u Beogradu celom svojom dužinom nosila je ime Kralja Milutina. Ta ulica je podeljena na tri dela: jedan nosi ime Đure Salaja, drugi Cara Haila Selasija, dakle, onog Cara haila Selasija, za koga je i naša štampa pisala da je hranio pse iz srebrnog tanjira u trenutku kada je i po sto hiljada ljudi umiralo od gladi u njegovoj provinciji Volo; treći, najkraći deo ove ulice, ostao je Kralju Milutinu! Hoće li jedan od najznamenitijih vladara Srbije ostati i bez tog parčeta ulice, i kome je stalo do toga da on bude potisnut sa beogradske kaldrme a time i iz pamćenja budućih generacija?!

Prećutana je stota godišnjica sticanja nezavisnosti Srbije, koja je padala 1978. godine. Poznato je da je bilo predviđeno da se ovaj datum obeleži kako i dolikuje: naučnim skupovima, svečanim akademijama, izložbama… Od svega toga nije bilo ništa! Sticanje nezavisnosti obeležile su Rumunija, Bugarska i Grčka, koje nisu ni ratovale, a stekle su je zahvaljujući – poticima prolivene krvi Srbije i Crne Gore.

Nekako u to vreme gotovo sve novine su zabeležile stotu godišnjicu Prizrenske lige!

Pogubni oblik deformisane svesti jedne kategorije ljudi pretio je da iz pamćenja generacija potisne bitna obeležja nacionalnog identiteta, da suzi i zatruje izvore naše istorijske svesti i time preseče koren našeg nacionalnog bića. Reč je, svakako, o kategoriji ljudi koja je više naudila nego što je iko tražio!

Drugima je trebalo da proteknu godine i godine da bi im saznanje o strašnim posledicama doprlo iz “mesta kojim se sedi” do glave! Tek kada se počelo posezati za knjigama starostavnim i dokazivati ko je, kada i na kom prostoru živeo – shvatilo se da nismo, narodski rečeno, “repa bez korena”, ali da smo se odricanjem sebe, svoje istorije, svojih predaka, bitnih obeležja kulturnog i nacionalnog indetiteta, našli na putevima beznađa, kao da smo zalutali u zemlju u kojoj ima sve manje obeležja da je ta zemlja naša! A takav narod, bez istorijske svesti, bez najbitnijih obeležja njegove kulture i istorije, lako je progoniti sa ognjišta njegovih predaka!

Učinjen je, najzad, pokušaj da se ova pogubnost zaustavi. Obeležavaće se značajne godišnjice oslobodilačkih ratova koja je Srbija vodila od 1912. do 1918. godine. U zvanični kalendar obeležavanja godišnjica “ušao” je i 1. decembar 1918. godine, dan kada je proglašena prva zajednička država južnih Slovena, jer se, najzad, shvatilo da bez one stare ne bi bilo ni nove Jugoslavije. Tako će, verovatno, iščeznuti pojam o “verskoj Jugoslaviji”, koji su neupućeni političari često potrzali, jer očigledno ne znaju kakve su bile vekovne težnje naših naroda i kakva je u stvaranju prve zajedničke države bila uloga Jugoslovenskog odbora i Krfske deklaracije. Nestaće, možda, i pojam da je ona Jugoslavija bila “tamnica naroda”, jer naše doba zna i za – doziđivanje tamnica! U svemu tome neće biti zaboravljene ni pojedine ličnosti: vojvodi Živojinu Mišiću, čija se strategija u Kolubarskoj bici i danas izučava u vojnim akademijama u svetu, biće podignut u Valjevu, a na Dunavskom keju u Beogradu spomenik majoru Dragutinu Gavriloviću. To je onaj Gavrilović, koji je na “dunavskoj klanici ljudskog mesa” u oktobru 1915. godine, rekao svojim vojnicima da “njihovi životi više ne postoje, da su žrtvovani za čast otadžbine i Beograda…” To je onaj isti Gavrilović u čiji su stan upali naoružani ljudi i, predstavljajući se kao “oslobodioci Beograda”, pronašli njegove oficirske pantalone od crvenog lampasa, i tu, na licu mesta, i na očigled njegovih kćerki Milice i Emilije, izvezali petokrake zvezde! Kada je, ubrzo potom, oronuo i bolestan, major Gavrilovoić došao iz nemačkog ropstva i kada je posle dvadesetak dana umro – sahranili su ga u pozajmljenim pantalonama… Eto, tom Gavriloviću Beograd će da podigne spomenik.

Ima u našem narodu jedna poslovica kojom se svi dotadašnji grehovi potiru: bolje ikad, nego nikad!

(Iz knjige “Solunci govore” – sedmo izdanje, 1987)

Izvor: Novi Standard