Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

Антоније Ђурић: Подсећање на стогодишњицу српских отаџбинских ратова

Датум објаве: среда, 5 септембра, 2012
Величина слова: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/oslobodilackiratovi.jpg

Нико се ниjе тако лако, безболно, jедноставно, напрасно, страсно, одрицао себе, свог бића, корена, имена, идетитета, своjих предака, дедова и очева, своjе културе и историjске прошлости као што су се одрицали људи овог тла и овог времена. Само се нама може догодити да нам заблуда буде ближа од стварности, загонетка од решења, слепило од jасног вида, магла од чистог хоризонта; само нама могу бити ближи људи незнаног корена и неиспитане прошлости од људи са именом, презименом и средњим словом оца и маjке, само се нама може догодити да дамо веру за неверу, умље за безумље.

Ако jе у нама остало jош мало поштења, загледаjмо се, бар за тренутак, у – себе, а тиме и у мучне странице историjе коjе смо своjом вољом, и своjом руком, без принуде, исписивали.

СОЛУНЦЕ – У ЗАБОРАВ!

Поjедини градови у Србиjи као да су се надметали ко ће брже, и дубље, да у заборав потисне – солунске ратнике! Оне солунске ратнике коjима се дивио читав слободољубиви свет, коjи су срушили два царства и jедну краљевину и коjи су у три крвава рата бацили на колена турске, аустроугарске, мађарске, бугарске и немачке пукове! Оне ратнике, коjи су своjом патњом, своjом борбом, своjом крвљу, своjим костима расутим широм света, створили прву jугословенску државну заjедницу и своjим баjонетима поставили границе Југославиjе.

После смрти воjводе Степе Степановића 1929. године, jедна улица у Чачку, где jе воjвода живео и где jе сахрањен, добила jе његово име. Има доказа о томе да су Чачани веома уважавали славног, али надасве, скромног воjводу, и да су се, нарочито, с поштовањем односили према гробници и споменику, коjи jе воjвода, слутећи, ваљда, какви могу бити потомци, а и да би поштедео општинску или државну касу, себи за живота начинио на чачанском гробљу.

То поштовање jе траjало до завршетка Другог светског рата, и мало после, када jе одлучено да се раскине са “мрачном” прошлошћу свог народа И закорачи у светлу будућност, у коjоj се, изгледа, неки jош налазе! Преко ноћи jе избрисана улица коjа jе носила име воjводе Степе Степановића. Пошто су се лако, без отпора, обрачунали са мртвим воjводом – бришући његово име са чачанске калдрме, “локални богови” су се устремили на основну школу коjа jе такође носила воjводино име. Та школа jе, иначе, грађена новцем из фонда, чиjи jе улагач био и воjвода Степа.

Кад су ово окончали, Чачани су могли да одахну са олакшањем: препреке ка срећноj будућности биле су уклоњене! Другу, “мрачну” прошлост осим улице И школе са именом воjводе Степе Степановића, нису имали.

Нешто касниjе, Чачани су, ипак, jедноj слепоj улици у граду дали воjводино име. Слепоj, ваљда стога што су живели у уверењу да “према свецу треба одредити и тропар”: биће, дакле, да jе воjвода Степа, судећи према овом “признању”, довео своj народ у ћор-сокак! Зато су му и дали – слепу улицу!

ОБРАЧУН СА СПОМЕНИЦИМА

Суседна општина Лучани нипошто ниjе смела да закасни у обрачуну са “мрачном” прошлошћу, па jе и она, са своjе стране, учинила што jе могла: плочу са спомен-чесме, коjу jе, 1927. године, подигао краљ Александар на путу Чачак-Лучани преко планине Јелице, у славу ратника из Драгачева, заменила jе новом на коjоj jе стаjало да jе спомен чесма подигнута у славу партизанске jединице коjа jе на том месту 1941, разбила батаљон немачкох воjника! Двадесет година jе та нова плоча стаjала на чесми. Стари драгачевски ратници, у чиjу jе славу чесма подигнута, међу њима и Будимир Давидовић, са две Карађорђеве звезде на грудима, узалуд су протестовали: одговорни људи тог доба у Лучанима мислили су да обрачун са “остацима мрачне прошлости” мора бити немилосрдан! Једва их jе, некако, Радован Маринковић, данас познати публициста и новинар, а тада начелник за општу управу, убедио да се тако не пише историjа и приволео да првобитну плочу врате на место.

Али све ово jе премалено према оном што jе учинило “напредно” Краљево!

Пре педесет три године, на 20-годишњицу победе српске воjске на Церу, у центру овог града подигнут jе монументални споменик српским ратницима. Споменик jе ту стаjао све до 1959. године, када jе Скупштина општине, на свечаноj седници поводом Дана Републике одлучила – како jе записано у документима – да га уклони из центра града и пресели на гробље! Узалуд су jунаци са Цера и Колубаре молили краљевачке моћнике да то не учине, увераваjући их да су они победници а не Аустро-Угарска, да би, на краjу, ипак схватили да су – поражени у миру, ван боjног поља, да их jе сустигла освета аустроугарског духа коjи, ево, и данас траjе у неким људима! Да ниjе тако, мислили су стари ратници, да ниjе тог пораженог аустроугарског духа, зар би се неко усудио да споменик, подигнут добровољним прилозима грађана, у славу њиховог имена и дела – баци на гробље?! Као да jе тиме изражена сва симболика: пораженима и мртвима jе место на гробљу!

Тек пре четири године, оваj споменик jе из прогнанства враћен на првобитно место. Много jе горких, ратничких суза проливено због овог чина и многи ратници су помрли, не дочекавши његов повратак.

И Горњи Милановац се прочуо по томе што jе споменик-краjпуташ, подигнут у славу ђака-каплара, коjи су тим путем кренули према Такову и даље у Колубарску битку и историjу, пресељавао с jедног на друго место. Оваj пут према Такову добио jе име 1.300 каплара. Нико овде не покушава да оспори да jе споменик-краjпуташ пресељен зато што jе на том месту требало да се изгради приватна кућа!

КАРАКТЕРИСТИКА СКОРОЈЕВИЋА

Примера има – неизброjиво! И ови коjе смо навели у довољноj мери одсликаваjу карактеристику скороjевића, вољних да отпишу и епопеjу своjих дедова и очева ако то може да помогне њиховоj кариjери и шићарењу. А сви знамо: припомагало jе! Понекад jе то било и одлучуjуће! Да ниjе, зар би поjедини људи изjављивали jавно, преко телевизиjе и новина, да их jе срамота што су Срби, а други у нешто блажоj вариjанти: “Ето, ако смем да кажем, и jа сам Србин?!” Они наjбоље знаjу да су, када их већ има, пожељни мали, jадни, кукавни, гмизави, савитљиви Срби, без психолошке кичме коjу су имали њихови дедови и очеви! Како су, уз све то, такви веома послушни – ето Србина кога би сваки папа радо потапшао по рамену! Отуда они, ако већ мораjуда кажу да су Срби – учине то на краjње снисходљив начин, и стидећи се!

Да ниjе тако, зар би, рецимо, Јован Шћекић, новинар и телевизиjски коментатор, покушао да jавно унизи Живоjина Мишића, називаjући га “неким” воjводом?! Шћекић jе, као скупштински извештач, био сигуран да ће се његова изjава о воjводи Мишићу допасти некоме, и да, уз то, може одагнати нечиjе сумње у његово национално порекло и оданост тренутном политичком курсу.

Има споменика коjи нису дирани! Један од њих jе онаj у Београду, у Кошутњаку, коjи jе немачки фелдмаршал Макензен, чиjи су топови разорили српску престоницу у jесен 1915. године, подигао свом храбром противнику, српским воjницима, коjи су се тукли до последњег метка и последњег даха, jер су се заветовали да неприjатељ само преко мртвих бранилаца може да уђе у Београд. Ваљда jе скороjевиће било срамота да jавно покажу како мање поштуjу своjе ратнике, дедове и очеве, од њиховог љутог, немачког противника! Али и оваj споменик jе надвилио – коров!

Зна се каква jе судбина задесила српска воjничка гробља и споменике у Битољу, на Зебрњаку код Куманова, у Приштини и другим местима: запуштена, преорана, по њима пасу краве и пси разносе кости! Српско воjничко гробље у Битољу постоjи од 1916. године, али су и њему, изгледа, изброjани дани, jер jе на овом месту предвиђено проширење – Зоолошког врта! Тако, дакле: гробље српских ратника, према урбанистичком плану, може да буде преорано, може и да се измести – ако jе неко вољан да то финансира, али ни после седам децениjа не може ту да остане – jер се прошируjе зоолошки врт!

И на све то се пристаjе! Малоброjни и онемоћали српски ратници, сви већ у десетоj децениjи живота, нису кадри да заштите своjе мртве другове, а нихови потомци ћуте ради лажног мира и допуштаjу да се потресаjу кости њихових очева и дедова!

Узалуд ћемо прелиставати светску историjу: у њоj нећемо наћи такве примере.

ПРОСЛАВЕ ГОДИШЊИЦА ЗНАЧАЈНИХ ДАТУМА НАШЕ ИСТОРИЈЕ

Педесета годишњица пробоjа Солунског фронта а уjедно и стварање прве заjедничке дрзаве jужних Словена, коjа jе падала 1968. године, ничим ниjе обележена. Тек десет година касниjе, када jе броj солунских ратника сведен на коjу стотину, запажени су нешто светлиjи тонови: на свечаноj академиjи у Београду, поводом 60. годишњице пробоjа Солунског фронта говорио jе председник Извршног већа Србиjе. Први пут, дакле, (1978) у новоj Југославиjи, обележен jе значаjан датум наше историjе и први пут jе о томе говорио jедан савремени политичар.Тако jе, наjзад, прекинуто суморно ћутање о веома значаjном поглављу историjе српског народа, Тиме као да jе отворен пут ка jош темељниjем обележавању знаменитих годишњица. Тако jе на Текеришу, поводом 70. годишњице славне Церске битке, говорио jедан генерал, а свечаности су присуствовали истакнути званичници Србиjе.

Али као да се претерало с тим jубилеjима, па jе обележавање Колубарске битке препуштено лазаревачкоj општини. Колубарска битка се у светскоj историjи ратова упоређуjе са битком на Марни. Битка на Марни jе спасила Француску и обезбедила jоj величанствени завршницу рата; Колубарска битка jе спасила Србиjу и обезбедила Југославиjу, па ипак, њено обележавање jе било веома скромно. Дакле: битка светска, а прослава општинска! – како jе то духовито приметио jедан новинар.

Новине су ових дана (1987. године; прим. ур.) писале о неколицини младих фудбалера из Осечине коjи су кажњени затвором зато што су на Хвару, по оцени тамошњег судиjе за прекршаjе, узнемирили jавност. А jавност су узнемирили зато што су певали солунску песму “Тамо, далеко…” Новинари су се, с разлогом, поштено и обjективно, свесрдно, залагали да се фудбалери ослободе казне, чудећи се како jе до ње уопште могло да дође. А могли су, да су хтели, или да су у то били упућени, да наведу како се због певања те исте песме “приводило” усред Београда, Шапца, Ваљева, Обреновца и других градова. Из тог циклуса солунских песама, снимљених на плочама и касетама, избачене су именице Србин и Србиjа и придев српски, jер и помињање Србиjе “изазива узнемирење jавности”, као да jе Србиjа и у давнашњим песмама – баук!

Такав jе однос потомака према дедовима и очевима, иако су потомци знали да они, њихови дедови и очеви, нису нису тражили два сведока коjа би посведочила њихово родољубље и омогућила им да ушићаре од своjе државе; они се нису служили ни печатом државе ни печатом партиjе да би тако, декретом, борце из неприjатељских регименти превели у “своjе редове” и омогућили им дебелу државну пензиjу!

Али, ниjе такав однос био само према солунцима, ближа и даља српска историjа нашла се такође на удару скороjевића.

Човек нашег доба с горчином, или са краjњом равнодушношћу, пропрати новинску вест да jе месна заjедница у Орашцу обележила значаjни годишњицу Првог српског устанка! Друштво коме jе стало до историjске баштине, ако има довољно развиjену свест, дакле: свест о вредностима историjе, о храбрости, правди и неправди, истини и поштењу – не може да обележавање српске револуциjе препусти само месним заjедницама!

Када већ помињем Месну заjедницу у Орашцу, поменућу и Месну заjедницу у историjском Такову, коjа jе недавно, готово илегално, ноћу, на поклоњеноj ливади подигла споменик вођи Другог српског устанка Милошу Обреновићу, због чега jе жестоко нападнута у jедном листу. Новинару jе, поред осталог, сметало сто jе Милош са исуканом сабљом, а Мелентиjе Павловић са уздигнитим крстом! Као да jе у часу устанка Милош могао да носи “самоуправни споразум” И понуди га Турцима, а архимандрит Мелентиjе слике Маркса и Енгелса!

Месна заjедница у Такову ниjе показала ни довољно Милошеве мудрости, ни довољно лукавства, колико jе то показала Месна заjедница села Прислонице код Чачка! Пре седам-осам година (око 1980) Прислоница jе обjавила хронику свог краjа. Како jе Лазар Мутап, jедан од вођа Другог српског устанка, родом из овог села, Месна заjедница jе начинила “радикалан” потез: за амблем села из “Хронике” узела jе баjрак Лазара Мутапа, коjи се чува у Народном музеjу у Београду, пресликала га и изнад свих симбола оног времена на њему – утиснула петокраку звезду! Не знам да ли jе због овог “класног приступа” Другом српском устанку похваљена, али поуздано знам да ниjе критикована.

Усред Београда од своjих ђака у седмом разреду наставница тражи да наброjе имена родољуба у Косовском боjу. И ђаци набраjаjу по сећању: Милош Обилић, цар Лазар, Топлица Милан, Косанчић Иван, девет Југовића… На то наставница каже да греше, jер су родољуби само слуга Голубан и слуга Милутин, а остали су пошли у боj да би одбранили своjе куће, имања, богатство… Писмени задаци ученика са овом тезом су, потом, високо оцењени! “Класни приступ” овоj теми очевидно jе блокирао ум и овоj наставници и онима коjи су jе на то навели, па нису могли да размишљаjу о последицама, jер ће бивши ученици ове школе, будући официри ове земље, остану ли у тоj памети, а затреба ли, бити у недоумици да ли да под ратну заставу позову и оне коjи имаjу куће, виле, jахте, аутомобиле, земљу, девизне књижице – jер би они могли да им покваре патриотски просек!

Присетимо се, узгред, каква jе зла судбина пратила споменик Карађорђу на Врачару. А jедан сличан споменик Карађорђу годинама jе, све донедавно, чамио у jедноj шупи у Косjерићу!

Једна улица у Београду целом своjом дужином носила jе име Краља Милутина. Та улица jе подељена на три дела: jедан носи име Ђуре Салаjа, други Цара Хаила Селасиjа, дакле, оног Цара хаила Селасиjа, за кога jе и наша штампа писала да jе хранио псе из сребрног тањира у тренутку када jе и по сто хиљада људи умирало од глади у његовоj провинциjи Воло; трећи, наjкраћи део ове улице, остао jе Краљу Милутину! Хоће ли jедан од наjзнаменитиjих владара Србиjе остати и без тог парчета улице, и коме jе стало до тога да он буде потиснут са београдске калдрме а тиме и из памћења будућих генерациjа?!

Прећутана jе стота годишњица стицања независности Србиjе, коjа jе падала 1978. године. Познато jе да jе било предвиђено да се оваj датум обележи како и доликуjе: научним скуповима, свечаним академиjама, изложбама… Од свега тога ниjе било ништа! Стицање независности обележиле су Румуниjа, Бугарска и Грчка, коjе нису ни ратовале, а стекле су jе захваљуjући – потицима проливене крви Србиjе и Црне Горе.

Некако у то време готово све новине су забележиле стоту годишњицу Призренске лиге!

Погубни облик деформисане свести jедне категориjе људи претио jе да из памћења генерациjа потисне битна обележjа националног идентитета, да сузи и затруjе изворе наше историjске свести и тиме пресече корен нашег националног бића. Реч jе, свакако, о категориjи људи коjа jе више наудила него што jе ико тражио!

Другима jе требало да протекну године и године да би им сазнање о страшним последицама допрло из “места коjим се седи” до главе! Тек када се почело посезати за књигама староставним и доказивати ко jе, када и на ком простору живео – схватило се да нисмо, народски речено, “репа без корена”, али да смо се одрицањем себе, своjе историjе, своjих предака, битних обележjа културног и националног индетитета, нашли на путевима безнађа, као да смо залутали у земљу у коjоj има све мање обележjа да jе та земља наша! А такав народ, без историjске свести, без наjбитниjих обележjа његове културе и историjе, лако jе прогонити са огњишта његових предака!

Учињен jе, наjзад, покушаj да се ова погубност заустави. Обележаваће се значаjне годишњице ослободилачких ратова коjа jе Србиjа водила од 1912. до 1918. године. У званични календар обележавања годишњица “ушао” jе и 1. децембар 1918. године, дан када jе проглашена прва заjедничка држава jужних Словена, jер се, наjзад, схватило да без оне старе не би било ни нове Југославиjе. Тако ће, вероватно, ишчезнути поjам о “верскоj Југославиjи”, коjи су неупућени политичари често потрзали, jер очигледно не знаjу какве су биле вековне тежње наших народа и каква jе у стварању прве заjедничке државе била улога Југословенског одбора и Крфске декларациjе. Нестаће, можда, и поjам да jе она Југославиjа била “тамница народа”, jер наше доба зна и за – дозиђивање тамница! У свему томе неће бити заборављене ни поjедине личности: воjводи Живоjину Мишићу, чиjа се стратегиjа у Колубарскоj бици и данас изучава у воjним академиjама у свету, биће подигнут у Ваљеву, а на Дунавском кеjу у Београду споменик маjору Драгутину Гавриловићу. То jе онаj Гавриловић, коjи jе на “дунавскоj кланици људског меса” у октобру 1915. године, рекао своjим воjницима да “њихови животи више не постоjе, да су жртвовани за част отаџбине и Београда…” То jе онаj исти Гавриловић у чиjи су стан упали наоружани људи и, представљаjући се као “ослободиоци Београда”, пронашли његове официрске панталоне од црвеног лампаса, и ту, на лицу места, и на очиглед његових кћерки Милице и Емилиjе, извезали петокраке звезде! Када jе, убрзо потом, оронуо и болестан, маjор Гавриловоић дошао из немачког ропства и када jе после двадесетак дана умро – сахранили су га у позаjмљеним панталонама… Ето, том Гавриловићу Београд ће да подигне споменик.

Има у нашем народу jедна пословица коjом се сви дотадашњи грехови потиру: боље икад, него никад!

(Из књиге “Солунци говоре” – седмо издање, 1987)

Извор: Нови Стандард

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top