Antonić: Srbi nemaju garanciju da se Hrvati sa `trećim entitetom` ne bi protiv njih udružili sa Bošnjacima

• Hrvatska ne liči na zaokruženu državu, već više na granični pojas – pošto je zajedno s Krajinom i nastala kao štit prema Turcima. „Ona nema stratešku dubinu i može se preseći gotovo na svakom pravcu, te kao takva može da postoji samo pod nečijom zaštitom“. Kad nema NATO-a, nema ni Hrvatske. To je osnovna hrvatska slabost, pa se oko toga onda može i napraviti dogovor s Hrvatima
• Varijanta 1 da Hrvatska ispravi ovu stratešku anomaliju je da proguta celu BiH i izbije na Drinu. Ali, ako bi se po modelu „Oluje“ NH2.0 rešila Srba iz RS, taj model mekog genocida Hrvatska ne može da primeni na Bošnjake. Zato je ovo rešenje, čak i sa obzorja hrvatskog nacionalističkog uma, zapravo nerealistično
• Varijanta 2. Minimalni hrvatski cilj skraćivanja „mekog trbuha“ bio bi da se u BiH formira hrvatski entitet, pa da se on, u sledećem koraku, pripoji Hrvatskoj. Ali, to bi podrazumevalo i pravo da se Republika Srpska pripoji Srbiji. Međutim, time bi ojačana i proširena Srbija ušla u hrvatski „meki trbuh“. Ovo rešenje je realističnije od prethodnog; ali, mislim da je to nešto što Hrvati najmanje žele
• Varijanta 3. Ova opcija čini se realnijom i optimalnom po interese NH 2.0: dobiti treći entitet, a zatim se udružiti s Bošnjacima i počistiti Republiku Srpsku
• Da li je za Srbe pametno da pristanu na razvezivanje dejtonskoh paketa zbog hrvatskog trećeg entiteta? I da time rizikuju da se sve izgubi? Bukvalno sve? To može samo neko s inteligencijom kišne gliste.A siguran sam da politička elita u Republici Srpskoj neće napraviti takvu sudbonosnu i pogubnu stratešku grešku

Piše: Slobodan ANTONIĆ

Ovo je moj treći tekst na portalu „Sve o Srpskoj“ o nezavisnoj Hrvatskoj 2.0.

Sadržaj prethodnih članaka vidi se iz naslova: Udari na Srbe nisu incidenti, već deonice stoletnog projekta istrebljenja i Građanističko zatrpavanje „Oluje“ – dokle više.

Sada ću, pak, da se pozabavim pitanjem strateške saradnje s Hrvatima u BiH. Saradnja, naravno, već postoji, pre svega u zajedničkom otporu bošnjačkom šovinističkom unitarizmu.

Bošnjaka u BiH je 50%, koliko Srba i Hrvata ima zajedno. Zato se predstavnici bh muslimana trude da vode igru u BiH. Nametanje „svog“ Hrvata u Predsedništvo BiH dobar je primer takvog „vođenja igre“.

S druge pak strane, kao u preferansu, protiv „nosioca igre“ udružuju se dvojica igrača koji „prate“, pokušavajući da izvedu „kontru“.

Dodikov veto na odluku Predsedništva BiH o Pelješačkom mostu primer je (suštinske) srpsko-hrvatske „kontre“ (jedan „prateći“ igrač je povukao više nego drugi, ali su u obostranom interesu uspeli da nadvladaju „nosioca igre“).

Aleksandar Vranješ, međutim – koji metaforu s preferansom i koristi za razumevanje među-etničke politike u BiH – kaže da su takve kontre „pre taktika nego strategija“.

To je sasvim tačno. Savezništvo oko Pelješačkog mosta je taktika. A pitanje strategije je, recimo: treba li podržati hrvatski zahtev, aktuelizovan nedavno, za trećim entitetom?

Dodik je istog dana, kada je obnovljena ideja o hrvatskoj Herceg-Bosni, rekao da je 1995. trebalo napraviti tri entiteta. Ali, onda je naglasio da je sada srpska politika: čvrsto poštovanje dejtonskog Ustava BiH.

Taj ustav Srbima u BiH doista daje izvesne strateške prednosti, ali i zaštitu, u odnosu na Bošnjake i Hrvate. Dva su razloga tome:

1. iako u BiH postoje tri konstitutivna naroda, samo su dva entiteta, pa je Republika Srpska ravnopravna s entitetom u kome su zajedno druga dva naroda;

2. Dejtonski sporazum je međunarodni, te Republika Srpska, na neki način, uživa status međunarodne tvorevine; odnosno, mogla bi da zahteva međunarodnu zaštitu ukoliko bi se Bošnjaci i Hrvati udružili u nameri da je ukinu.

Srbi, dakle, nemaju razloga da od gotovog prave veresiju i da rasturaju dejtonski aranžan zbog hrvatskog trećeg entiteta. Pogotovo ne ako imamo u vidu da su Srbi – kako u hrvatskim, tako i u muslimanskim kantonima – obespravljeni, čak i u one četiri opštine u kojima su većina (Drvar, B. Grahovo, B. Petrovac i Glamoč).

Zašto bi te opštine automatski pripale hrvatskom entitetu? U postojećoj situaciji moguće je voditi politiku tako da se od FBiH neprestano potražuje formiranje Zajednice srpskih opština. U nekim povoljnijim okolnostima, ako bi se manevrisanjem mogli obezbediti ustupci Sarajeva, možda bi se tako nešto i moglo dobiti.

Ali, ako bi Hrvati dobili svoj entitet, u koji bi automatski ušli Drvar, B. Grahovo, B. Petrovac i Glamoč, koliko je verovatno da bi oni, posle toga, pristali na ZSO? Eno vam ministra vojske nezavisne Hrvatske 2.0 kako već unapred preti „novom Olujom“!

Uopšte, da li se može postići strateški sporazum s Hrvatima?

Bilo je par komentara na moja dva teksta o NH 2.0 u kojima sam kritikovan i sa stanovišta srpskog nacionalizma, a s argumentacijom da nema podele BiH dok se ne sporazumemo s Hrvatima. Zašto ih onda ljutiti pričama o Jasenovcu i Oluji? 

I zaista, kao što je primećeno, Hrvatska ne liči na zaokruženu državu, već više na granični pojas – pošto je zajedno s Krajinom i nastala kao štit prema Turcima. „Ona nema stratešku dubinu i može se preseći gotovo na svakom pravcu, te kao takva može da postoji samo pod nečijom zaštitom“.

Kad nema NATO-a, nema ni Hrvatske. To je osnovna hrvatska slabost, pa se oko toga onda može i napraviti dogovor s Hrvatima.

Međutim, hajde da se stavimo u poziciju hrvatskog nacionalističkog uma – ne „kako bi trebalo da bude“ (mir u svetu, svi su ljudi braća, ozonska rupa…). Nego, dajte da mislimo onako kako misle „svjestni Hrvati“. I videćemo da Hrvatska, ako hoće da ispravi ovu stratešku anomaliju, opasnu po svoju egzistenciju, ima tri moguća rešenja.

Varijanta 1. Maksimalni hrvatski cilj svakako bi bio da Hrvatska proguta celu BiH i izbije na Drinu. Ali, ako bi se po modelu „Oluje“ NH2.0 rešila Srba iz RS, taj model mekog genocida Hrvatska ne može da primeni na Bošnjake. U koju, naime, od susednih država uputiti njihovu traktorsku kolonu? Zato je ovo rešenje, čak i sa obzorja hrvatskog nacionalističkog uma, zapravo nerealistično.

Varijanta 2. Minimalni hrvatski cilj skraćivanja „mekog trbuha“ bio bi da se u BiH formira hrvatski entitet, pa da se on, u sledećem koraku, pripoji Hrvatskoj. Ali, to bi podrazumevalo i pravo da se Republika Srpska pripoji Srbiji. Međutim, time bi ojačana i proširena Srbija ušla u hrvatski „meki trbuh“. Ovo rešenje je realističnije od prethodnog; ali, mislim da je to nešto što Hrvati najmanje žele.

Varijanta 3. Ova opcija čini se realnijom i optimalnom po interese NH 2.0: dobiti treći entitet, a zatim se udružiti s Bošnjacima i počistiti Republiku Srpsku.

Bošnjaci danas, naime, efektivno i u teritorijalnom kontinuitetu, kontrolišu tek trougao Zenica-Tuzla-Sarajevo. No, oni bi se možda mogli pridobiti kao saveznici Hrvatima ako bi im se, recimo, obećalo spajanje tog trougla sa sadašnjom muslimanskom enklavom u Cazinskoj krajini preko očišćenih srpskih teritorija.

Zar ne bi muslimani u BiH, tako, konačno mogli da dobiju svoju zaokruženu unitarnu državu, koju neprestano sanjaju? A Hrvatska bi, anšlusom Herceg-Bosne i delova Republike Srpske, značajno povećala svoju stratešku dubinu, te u svom trbuhu dobila tek malenu bošnjačku državu.

Ako je ova analiza tačna, a čitalac neka o tome prosudi, jasno je da je za Srbe flertovanje s idejom trećeg, hrvatskog entiteta poprilično rizična igra.

Hrvati bi, naime, mogli da pridobiju Srbe za saveznike tako što bi im obećali da će u sledećem koraku ići na raspad BiH po principu: hrvatski entitet Hrvatskoj, srpski Srbiji (varijanta 2). Ali, šta bi Srbima jamčilo da, kada dobiju treći entitet, Hrvati ne bi prešli na varijantiu 3: savez sa muslimanima, u cilju uništenja Republike Srpske i proterivanja Srba preko Drine?

Već je primećeno, možda cinično, ali ne i sasvim neistinito, da „priča s Hrvatima nekako uvijek završi isto: Srbi Hrvatima oproste i uđu u savez, Hrvati ih izdaju i počine zločine; Srbi, onda, opet oproste i uđu u savez, a Hrvati ih opet izdaju – i beskrajni dan se ponavlja“.

Ne mislim da je reč o bilo kakvoj „genetskoj predispoziciji“ kod naših poštovanih komšija. Pre je tu reč o specifičnoj političkoj kulturi koja, u više generacija, („jezuitski“) uči da se bez sentimentalnosti ide ka zadovoljenju sopstvenih maksimalnih interesa, te da se svaka prilika do kraja iskoristi.

Ako mislite da je ovaj stav odveć „nacionalistički“, molim vas da napravite misaoni ogled, te da promislite: šta bi Hrvati uradili da su bili na našem mestu 1918. godine? A 1945?

Dakle, hajde da budemo racionalni. Hrvatski nacionalni interesi su takvi kakvi jesu. Zašto bismo bilo šta rizikovali? Pogotovo imajući u vidu da su Srbi u BiH, danas, u relativno povoljnom položaju?

Možemo da nastavimo da pravimo taktička savezništva, koliko god da nam se pruža prilika. Ali, razvezati dejtonski paket zbog hrvatskog trećeg entiteta? I time rizikovati da se sve izgubi? Bukvalno sve?

To može samo neko s inteligencijom kišne gliste.

Siguran sam da politička elita u Republici Srpskoj neće napraviti takvu sudbonosnu i pogubnu stratešku grešku.

Lepo je narod rekao: „Bolje vrabac u ruci, nego golub na grani“.

Pogotovo onda ako goluba treba da hvatamo s provereno nepouzdanim partnerom.

Izvor: Sve o Srpskoj