Антисрпство Алојзија Степинца

Споменик подигнут ових дана у осијеку Алојзију Степинцу, још један је од бројних доказа да проусташке снаге у Хрватској улазе кроз широм отворена врата. Необориве су чињенице да је овај проусташки викар и душом и телом био сатрап фашистичке идеологије, како пре и током Другог светског рата, тако и после њега. И то је, поред осталог, једно од сведочанстава које указује да је „лијепа њихова“ Независна Држава Хрватска (НДХ), оберучке прихватала и величала идеологе фашистичких опредељења. Ти и такви људи, преиспољени злочинци, у лику Анте Павелића, Андрије Артуковића, Милана Будака, Славка Кватерника, Анте Готовине, Бранимира Главаша, називају се данас једним од најзаслужнијих људи, наводних идејних и у ратним окршајима твораца, како НДХ, тако и данашње „независне Хрватске“.

Поред подизања споменика злочинцу Баришићу и ослобађању од одговорности бројних ратних злочинаца током постојања НДХ и у верско-грађанском рату деведесетих година прошлог века, уприличено је, дакле, славље у Осијеку поводом откривања споменика „ националном хероју“ Алојзију Степинцу. Нико у Хрватској и Европи није реаговао иако је непорециво познато да се ради о човеку који је благосиљао и подстицао бројне злочине почињене над Србима, Јеврејим, Ромима и малобројним Хрватима који нису подржавали злочиначка недела својих сународника. А када је о кривоклетнику и злочинцу Алојзију Степинцу реч, поред осталих „заслуга“ за оживотворење НДХ, ваља се подсетити и на неке његове поступке пре настајања те злочиначке државе. Јер и ти поступци недвосмислено указују на његово антисрпско и антидржавно деловање.

Опште је познато да се католички клер, прихватајући великохрватске идеје „праваша“, здушно залагао и практично учествовао у покатличавању Срба. Посебно се у томе залагао и у пракси доказивао Алојзије Степинац о чему сведочи и његов запис из 1923. године у коме дословно стоји: „Да је веће слободе и довољно радника, Србија би за двадесет година била католичка“. Исте године Степинац је боравио у Београду где је, у складу са тадањим законом, као новоименовани надбискуп, положио заклетву краљу Александру. Међутим, непосредно по успостављању НДХ, пре шестоаприлскеокупације земље, Степинац је, брже боље, похитао да Анти Павелићу и Славку Кватернику честита „основање слободне и независне хрватске државе“. Тај гест Алојзија Степинца свуда у свету се назива кривоклетством и издајом, али то за њега није представљало никакву сметњу да настави са антидржавном и антисрпском делатношћу.

Иако се током Другог светског рата здушно залагао за процват и реализацију антисрпских ставова и истовремено благосиљао усташтво, послератне југословенске власти га нису процесуирале. То га је подстакло да и даље настави не само са хтењима да српски живаљ у Хрватској преобрази у католичанство, већ је, осоколивши се због немешања актуелне власти Нове Југославије, почео јавно да иступа против новонасталог државног устројства.

Толерисање његовог антисрпског и антидржавног деловања, осмелило га је да објави „Пастирско писмо“ у коме отворено напада државну власт. То писмо је, иначе, јавно читано у свим католичким црквама у Југославији. Мада је садржај писма био познат, како у Југославији, тако и ван ње, и овог је пута изостало било какво упозорење и санкционисање човека за кога је било познато да подржава идеолошке ставове које је, као своје, усвојио пре и у току постојања НДХ. Изузетак је, у извесном смислу, био Јосип Броз Тито који је, изиритиран текстом „Пастирског писма“, јавно реаговао речима: „Зашто никада није објављено пастирско писмо о убијању Срба, Жидова и Цигана“.

Да зло, или иронија, буде веће, тај и такав Степинац предложен је за канонизацију, то јест проглашење за свеца. На срећу, том предлогу који је потекао од хрватске католичке цркве, супротставио се Ватикан – тачније папа Фрањо. Он није здраво за готово прихватио предложену беатификацију, јер су и до њега допрле истине о (не)делима кардинала Степинца током Другог светског рата. О томе да ли ће Степинац бити беатификован, у великој мери зависи од коначног решења мешовите католичко-православне комисије чије је заседање управо у току у Новом Саду, а наставиће се до краја године заседањима у Славонској Пожеги и Подгорици. Не постигне ли се одбијајуће решење о канонизацији Степинца, биће то, ништа друго, него бесмислено оправдање свих злочина НДХ почињених током Другог светског рата.

Аутор: Радисав РИСТИЋ

Извор: Видовдан

Везане вијести:

У Осијеку откривен споменик Алојзију Степинцу (ВИДЕО …

Разговори о Степинцу у сенци осјечког споменика | Јадовно 1941.

Светозар Ливада: Читао сам дневник Алојзија Степинца …

Тајна документа: Степинац и командант Јасеновца обманули свет

Светозар Ливада: Договор екумениста да Степинац буде светац …

„Степинац – духовни вођа елиминације Срба“ | Јадовно 1941.