Antić za „Pravoslavlje“: Vidovdan je simbol vaskrsa srpskog naroda

Vidovdanski intervju predsednika Naprednog kluba, dr Čedomira Antića za časopis “Pravoslavlje”:

1. Danas je 628 Vidovdan. Mereno merom vidovdanskog Jevanđelja i vidovdanske etike, da li je Kosovo i Metohija i danas pitanje našeg identiteta, sudbine i nadahnuća o kome kao takvom, nema pregovora?

* Kosovska bitka i njen zavet temelj su srpskog nacionalnog identiteta. Oni su neodvojivo povezani sa oblašću Kosova i Metohije, ali su daleko širi od svake oblasti i teritorije. Kosovska bitka bila je jedna od velikih bitaka evropskog srednjeg veka. Njene posledice, a posebno živa narodna tradicija obeležili su i usmerili istoriju celokupnog Srpstva. Bilo bi pogrešno, u uslovima kada naše svetinje stoje izvan naših granica u Makedoniji, Crnoj Gori, Dalmaciji i Slavoniji davati poseban značaj celokupnoj pokrajini Kosovu i Metohiji. Na terirotiji AP KiM su naše najveće svetinje, među njima naše carske lavre, mesto gde je srpska vojska dočekala osmansku ordiju, međutim pitanje tih svetinja i mesta kosovskog boja daleko je iznad pitanja savremenog političkog statusa oblastikoju istorijskim usudom Srbi napuštaju još od početka 18. veka.

2. Na koji način Kosovski zavet inspiriše nove generacije mladih Srba, koji su iskreno i autentično nacionalni? Oni u svakom dramatičnom izazovu, radosti, ushićenju, danas pevaju pesme o Kosovu. Ima li budućnosti bez Kosova i Metohije?

* Kosovski zavet je nastao u ropstvu. Naravno da ima budućnosti i pred najvećim nesrećama i gubicima. Mislim da veliki deo naše omladine baštini instant tradicije koje su formulisali mediji i popularna kultura. U njima ključa mladalačka želja za pravdom i odbacivanje mnogih loših tekovina proteklih decenija. Nažalost, naše narodne ustanove i država malo rade na modernizaciji percepcije i tumačenja Kosovskog zaveta. Pogledajte samo kako je kosovska tradicija dobila nove dimenzije i zanovljena tumačenja krajem 19. veka. Trijumf srpske nauke, kulture, demokratije i konačno vojske i države nemoguće je zamisliti bez tekovina proslave 500-godišnjice Kosovske bitkeobeležene 1889. godine. Uporedimo to sa 600-godišnjicom (1989) i dobićemo deo objašnjenja (veliki deo je vezan za drugačije međunarodne okolnosti) za naše nedaće tokom protekle tri decenije.

3. Etos martirstva je omogućio pobedu hrišćanstva a „ukrašavanje mučeničkim vencem“ izgradio je novi obrazac kulta i kulture srpskog identiteta, koji je bio odbrambeni duhovni sistem otpora turskoj najezdi. Jesmo li i danas, kada naš narod teško postradava na Kosovu od strane albanskih terorista uz prećutnu saglasnost velikih sila osvestili tu spremnost da rešenje za nepovoljne istorijske tokove tražimo u dubinama mističkog plana istorije?

*Treba da razdvojimo veru od politike. Politika koja nije zasnovana na veri nema vrednost ni budućnost. Politika koja je dogmatska i koja odgovore traži isključivo u verskim aksiomima nije više ni politika ni uspešna. Srpski narod nije nestao posle Kosovske bitke. Naši vladari su se hrabro borili ali i prihvatali bolne ustupke i gorke kompromise samo da bi sačuvali narod, veru i državu. Pored nepovoljnih međunarodnih okolnosti, ostaje činjenica da su mnogi Srbi našli račun da sarađuju sa albanskim separatistima, mnogi veliki nacionalisti su sa njima saučestvovali u švercu ili raznim drugim vidovima potkradanja srpskog budžeta…

Da je srpski narod iskreno i većinski prihvatio Kosovo kao zavetnu zemlju stvari bi verovatno išle drugačije. Mi danas treba da, poštujući Kosovski zavet i naše svetinje sagledamo istinske interese Srbije i, što je još važnije, spremnost našeg naroda da se za njih zaista založi. Trenutno živimo u svetu semantike – većini Srba nije važno kakva je stvarnost već im jenaprotiv bitno kako je ona formulisana u ustavu, zakonima i međunarodnimugovorima.

4. Srpsko srednjovekovno društvo i Bogu upodobljeni podvižnik Lazar svoj trijumf pronašli su u ostvarivanju eshatološkog plana istorije, koji je ostao ideal srpskog društva uopšte. U knjizi „Srpska estetika asketizma“ đakon dr Milorad Lazić piše da „Eshatologija otvara prostor za drugačiji kvalitet bivstvovanja, to jest za oboženje, pri čemu svetost postaje ontološki kvalitet konkretne ličnosti, a preobraženje predstavlja završni čin oboženja“. Kako su ovu tešku mističku perspektivu „krasote slave“ Srbi nosili tokom vekova sa radošću?

Srba ima različitih. Mnogi su je zaista nosili.

5. Svetost Kneza Lazara nikada na opštem fonu našeg narodnog i crkvenog pamćenja nije osporena kroz vekove. Predanje o Kosovu, knezu Lazaru i Carstvu nebeskom postavio je naš verski identitet iznad nacionalnog identiteta. „Umrećemo da uvek živi budemo“, bila je ideja i Karađorđeve generacije ustanika, heroja Živojina Mišića, majora Gavrilovića, kralja Petra i ostalim potonjim junacima. Da li je Vidovdan Golgota i Vaskrs Srbije do današnjeg dana?

Vidovdan je simbol žrtve i vaskrsa srpskog naroda. Naravno, čak i spomenute vođe i junaci imali su različite sudbine. Karađorđe je napustio svoju zemlju pred neprijateljem. Posle se vratio da bi pao kao žrtva dinastičkog ubistva koje je imalo opravdanje u nekakvom „državnomrazlogu“. Srbija je 1915. godine izabrala golgotu povlačenja (bega) umesto vidovanske gologote ponovljene Kosovske bitke – koju je predlagao vojvoda Živojin Mišić. Major Gavrilović nije poginuo sa svojim vojnicima,baš kao ni oba Petra iz dinastije Karađorđević koji su čak tri puta bežali iz svoje zemlje.

6. Da li u našem etosu i danas prevladava kosovski i lazarevski arhetip o „carstvu zemaljskom koje je zamalena, a nebesko uvek i do veka“ – da li je Kosovski zavet najjači izraz sveukupnog smisla naše istorije?  

* Naša savremena istorija (1944, 1991, 1995, 1999 i 2008) pokazuje da nije tako.

Izvor: Napredni klub

Vezane vijesti:

Zoran Vlašković: Povodom 627 godina od Kosovskog boja …

Kralj Tvrtko I Kotromanić branio je svoju kraljevinu na Kosovu Polju na Vidovdan 1389. godine