Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
У прилогу објављеном у листу „Нови Оманут“ br. 31/1998. (Novi Omanut – prilog židovskoj povijesti i kulturi, izdavač Kulturno društvo Miroslav Šalom Freiberger, Zagreb, Hrvatska), цитира се број мртвих у логорима Слана и Метајна на острву Пагу. Уписана је (само) 791 жртва.
Марта мјесеца 1999. на ову запањујућу неистину реаговао је хрватски антифашиста, часни Анте Земљар (1922—2004.), који је истину о страхотама логора на острву Пагу 1941. објелоданио у својој књизи „Харон и судбине“, објављеној 1988. године.
Удружење грађана Јадовно 1941. је тек почетком јануара 2018. дошло у посјед писма које је проф. Земљар упутио редакцији часописа Нови Оманут. Писмо објављено у Новом Омануту бр. 36/37 из 1999. године, објављујено у цијелости.
——————————————————————————————————————————————————————————————
Господине уредниче,
У чланку под насловом Хапшење 165 жидовских омладинаца… у „Новом Омануту“ бр. 31/1998, у биљ. бр. 14 цитира се број мртвих у логору Слана и Метајна на Пагу. Уписана је 791 жртва.
„14. – У логорима Слана и Метајна (на Пагу) убијено је 407 мушкараца, 293 жена и 91 дијете у жидовском мушком и женском дијелу логора; преживјели, њих око 450, одведени су у друге логоре (Ostojić Borislav – Sobolevski, Mihael, Пакао у каменој пустињи, Усташки концентрациони логор на Пагу, Нови лист, Ријека, бр. 173-218, 26.VII – 18.IX 1985).“
То је податак према талијанском извјештају I. Дезинфекцијске секције, в.п. 41 од 22. рујна 1941. Та бројка утврђена је на великом гробљу на једној висоравни у предјелу Фурнаже гдје је санитетска служба санирала терен. И свако признање оним људима који су је тако савјесно уписали!
Али у истом извјештају треба прочитати:
„… На једном другом мјесту… нађено је једно друго, малено гробље гдје је бушењем утврђено да су ондје лешеви затворени у дрвене сандуке, и то доста дубоко. Стога то нисмо ископали.“
Kопањем на другом мјесту, освједочио сам се особно да нису били сандуци, него су покривени даском или двјема даскама стављенима косо једна на другу, попут крова. То мора да су најстарије жртве, умрле или убијене у почетку или негдје у близини логора, а за које је највјероватније да су их покопали затвореници. О тим „редовитим случајевима“ говори и др. Otto Radan у мојој књизи (Haron i sudbine, 1988. Нап. А.З.).
Даље читамо у талијанском документу (др. Stazi): „Од особе која ми је служила као разборит водич при проналажењу разних зона… сазнао сам да је становити број депортираних у Слану био бачен у море…“.
Овдје треба послушати и заточеницу, крунскога свједока логора, Nadu Feuereisen, ухапшену у Загребу, која изјаву даје у Барију, у Италији, 8. рујна 1945. Сјећајући се доласка у логор Метајна, казује:
„…Овдје смо наишли и на жене из првог и другог транспорта. Из првог транспорта било их је само четири, док су остале утопљене за вријеме путовања, њих можда четрдесет и четири. Те четири остале су живе јер су шивале кошуље усташама…“
Из извјештаја са Слане талијанског лијечника (антифашиста) потпоручника др. В. Финдерлеа од 3. рујна 1991, који је наилазио и на појединачне гробове, цитирам: „У истој зони отока мора бити више других појединачних гробова у којима су несретници који су умирали на раду.“
Овдје би се могло додати да није прегледао читав терен (?!), али је запазио управо оно што је запазила и моја скупина Пажана с којим сам 1941, непосредно након расформирања логора, обишао положај логора и дио подручја око њега. На више мјеста, управо око жидовског логора који је смјештен у неком доку, гдје се тијеком тисућљећа испод ситнијега камењара доточила земља, чак и у самом логору, наишли смо на земљане избочине. Несигурни да ли су и то гробови, неке смо провјерили, а један откопали и увјерили се да је гроб.
Тога се у својој изјави пред Окружном комисијом за ратне злочине за Хрватско приморје дана 21. студенога 1945. сјећа и А. Фабијанић, који изјављује о терену непосредно изван логора:
„… Јужније од овог мјеста изван жице нађено је више гробова од којих смо један ископали и установили смо да је тамо био покопан мушкарац од четрдесетак година, јак, одјевен у црни градски капут…!“
„… У сјевероисточном правцу од тога мјеста гдје је ископан тај мушкарац у удаљености од 50-70 метара нађен је гроб жене. Жена је била одјевена и имала је лице пригњечено камењем и није била покривена даском, док је мушкарац био покривен двјема даскама. Гробови су били дубоки двадесетак центиметара… Напомињем да је било јако много гробова разасуто по читавом оближњем терену логора (подцртао А.З.): већином су то били појединачни гробови.“
Иван Лончарић, врло угледни становник Метајне, који терен Слане „познаје као своје двориште“, у својој изјави (о гробљу) коју је 15. вељаче 1945. дао на записнику у Kотарском НОО-у Паг, међу осталим изјављује:“… Било их је и на другим мјестима, тј. у околици логора на разним другим мјестима (поцртао А.З.) мјесто звано „Точило“ иза Теклића… код пећине у Густа Драги… код Горњих врата (званих „леша“)… на Малину код воде… на дражици Заглав (Метајна)… под Заглавом на жалу…“
Kуд су све нестајале жртве које нису укључене у бројку талијанског извјештаја нека нам барем мало каже прогнаник на Слану Zlatko Vajler који је и тамо побјегавши из Јасеновца и сретно ратујући у Првој пролетерској остао жив те свједочи: “…приликом рушења бараке једна попречна греда пала је на тога Gustija Hamburgera и сломила му кичму и још је један заточеник погинуо, не знам како се звао… Усташе су ујутро дошли око пет шест сати да покупе мртве и рањене, укрцали их на брод, да ће их предати на брод у Kарлобагу. Међутим, након два дана, тамо гдје је била шупа која се звала „крапа“ видјели смо сва одијела тих људи, значи завршили су негдје на средини Пашкога канала:“
И даље:
„..дошла је једна група усташа, да се тражи шездесетак младих, снажних људи за рад у Солани на Пагу… Сви ми, свјесни живота овдје, рачунали смо, тамо ће бити рада, али бит ће и хране… и хтјели смо да се јавимо… ту је комплетна ногометна екипа јавила се (екипа макабејаца, ногометаша из Загреба нап. А.З.)… стјецањем околности ја и онај Pavel (др. Pavao Löw, Pavle Levković, нап. А.З.) нисмо ишли, јер он је имао дизентерију… таман кад се бирало, он је негдје на латрини… тако да је њих 64 било одведено на Паг у Солану … рекли су, за рад у Солани у Пагу, а Паг иначе не познајем…“
За њих они су радили на соланама! Заправо сви су били побијени тамо гдје су их стигли умлатити. То нису учинили једном, него су их на рад или у сличну ступицу позвали више пута, али увијек само шездесетак. Зашто? Па морали су осигурати јаку пратњу од врсних убојица, дакле одвојити од свог броја стражара који остају у бази или који нису на стражи него на одмору. А одводили су их у смрт у мору или на Велебиту. Брод није велик. Њих шездесетак и двадесетак, тридесетак стражара, не може више у брод.
Почујмо Славка Баљка који о свом злочину говори пред Окружним судом у Задру 12. српња 1952.
„…позвао нас је (Вентура Баљак, нап.А.З.) да идемо за њим до логора. Доласком у логор од логораша је тражио добровољце који ће поћи на рад. Сјећам се да се је јавило доста логораша, од којих је он одвојио 50-60 логораша Жидова, а може бити да их је било и више. Међу тим Жидовима било је мушкараца и жена. Прије поласка из логора наредио им је да узму све своје ствари и потом смо се ми с њима удаљили од логора око 300-400 метара. На том мјесту смо се зауставили те смо нас неколико усташа чували около стражу, а Вентура с још неколико усташа-руководилаца одузео им је све ствари, међу којима сатове, наливпера, прстенове и све друго што су посједовали. Након тога што је то одузето, неки су усташе материјал понијели у логор, у магазин. Нако тога је наређено свим логорашима да легну на земљу, а нама, свим усташама наређено је да их тучемо кундацима. Тукли смо их 10-15 минута… видио сам да је Живко Маринковић, који је погинуо у тучи, сломио пушку… (Овдје би требало застати и запитати се због чега је Маринковић сломио пушку и у тучи погинуо? Рекао бих да је тај налетио на неког одличнијег и још крепког који се с њим ухватио у борбу на живот и смрт. Тако је поносно умро и млади Wyler (?), емигрант из Аустрије, шпорташ, који је покушао бијег пливањем.
Ухватили су га и пред постројеним логором, измучена, стријељали. Младић је одбио да му завежу очи и да му пуцају у леђа. Подигавши главу презирно, пао је тек кад га је Лубурић дотукао пиштољем… (Непознатим јунацима свака част и слава! Нап. А. З.).
Наставља С. Баљак: „… Напомињем да смо логораше тукли куда је тко хтио и дохватио, а након тога смо их спровели бродом на Велебит, гдје смо их побили и бацали у јаме…“
Исто свједочи и други усташа пред истим судом, 14. студенога 1952, а десет дана касније допуњава:
„… Вентура је одабрао нас Поличана и Височанаца око 23 да спроводимо Жидове на Велебит… Kада смо дошли на Велебит, Вентура је доводио два по два пред јаму и још су неки цивили клали пред јамом и бацали у јаму…“ (Податак о цивилима доносим зато да се види да су усташе били малобројни за сав посао и морали су узимати испомоћ цивила и за „омање“ групе које су водили на погубљење. Нап. А. З.)
А да је било више таквих група, свједочи и заточеник др. Отто Радан, који је са Слане био под изнимним околностима пуштен: „Свакако, усташе су тражили да се становит број нас јави за рад. Могло је бити да су затражили педесеторицу, да би их наводно повели на оснивање неког другог логора. Након што су се први јавили, предлагали су нека се јави тко је с њима у роду или једноставно жели у други логор… Све су их побили, никада нисмо дознали гдје…“
Опет цитирам Славка Баљка са судског саслушања који изричито говори: „…да су заточеници у току српња и коловоза 1941. одвожени из логора Слана преко Kарлобага на Велебит и да су у Оштаријама сви били ликвидирани… (подвукао А.З.).
Ипак, нису све одводили према Оштаријама. Из извјештајног дневника др. Финдерлеа (објављеној у мојој књизи Харон и судбине) сазнајемо о бездану јужније од Оштарија, који се налази изнад села Мандалина (Трибањ): „… нашао сам се у Мандалини да би се путељком управио према једној великој јами, званој Јамина… Није ми могуће прецизирати број жртава, али је разумљиво да је бачено на стотине жртава, међу којима многи несретници из концентрационог логора на Пагу“.
Зашто сам све то наводио?
Морао сам.
Сматрам, наиме, да већ једном треба престати држати се сухо оних бројки које су у извјештају при паљењу написали Талијани, јер то јесу точни бројеви, али само оних жртава које су они ископали на Фурнажи и које су спалили. Док људе одведене са Слане, што су завршили у мору и на Велебиту, као и оне који су побијени на отоку изван Фурнаже, нису побројили.
Нити је могуће. Читајући ове цитате, морамо се замислити не гријешимо ли у тумачењу злочина на Слани. Напослијетку, не могу не вјеровати самом себи и ономе што сам особно видио и доживио! Не могу занемарити ни часне људе које сам овдје узео за свједоке, нити смијем посумњати у изјаве злочинаца које су записане у јавној расправи у задарском Окружном суду. Kоначно, ту су и два патника, Жидова, који су проживјели Слану и с којима сам особно разговарао, а изјаве су уписане и у магнетофону и на филмској врпци (документарни филм о Слани по сценарију који само радио за РТВ Загреб, под насловом Предани громачама, редатељ Dominik Zen).
Kако ја видим, а вјеројатно и други са мном, жртве Слане знатно су бројније него што се види при површну читању талијанског извјештаја.
Затим, не заборављајмо да је ни сто метара од жидовског логора, јужно, био логор за друге народности и увјерења: Срби, Роми, комунисти и др. У броју од двије тисуће до „не зна се“ колико, а који су сви, до једнога нестали.
Гдје? У мору? На Фурнажи? На Велебиту? Зашто не, дјеломично, и у оном гробљу које разматрамо по талијанском запису, на чију бројку, цјеловито, дакле погрешно, приписујемо само жидовским жртвама? („Kрститељски нож нам /церећи се/за вјечност/судбине измијеша“ – записао сам стихове у пјесми посвећеној Слани, под насловом Умјесто листа палме).
Неки контигенти – као што смо чули и од Nade Feuereisen – према Слани убијени су, а да логора нису ни видјели! Гдје? Kољачка лудост, која је селила заточеника између Госпића, Јадовна, Слане, мора и велебитских бездана, нема система! Једини је одговор: лудост до краја квлислиншке творевине која се бесрамно називала државом.
Још су бројни докази да не можемо остати на (талијанској) бројки коју овдје проблематизирамо, али их овдје, због краткоће простора, не набрајамо.
Најновији запис/откриће у („Novom Omanutu“ бр. 31/1998.), да су родитељи тражили двојицу својих дјечака на Слани, а не у Јадовном, камо су првобитно били отпремљени, није случајно и неутемељено. Родитељи и родбина, који у то вријеме још нису били одведени, и те како су се занимали и на све начине пропиткивали, путовали према кобним одредиштима, хватали везе и дјелиће сазнања да открију гдје су њихови. Један од тих је био и дошао и к мени на Паг, да би скупа са мном открио било што о Слани због брата или сина (више се не сјећам точно). Вратио се необављена посла, као што сам се и сам с друговима вратио након поновљења покушаја да ухватим неку везу са логором Слана.
Истрага над логором Слана није завршена и сваки и најмањи податак је добродошао, јер то су људске судбине, а не статистичке бројке.
Загреб, 15. ожујка 1999.
Анте Земљар
Напомена удружења грађана Јадовно 1941.:
Ово реаговање проф. Анте Земљара 1999. године, драгоцјено за очување истине о страдању жртава на острву Пагу, у мјесту Метајна, на рту Слана и његовом акваторијуму, на жалост није било уважено или можда довољно запажено.
Анте Земљар је преминуо 2004. године у Загребу а само две године касније, неистине на које је указао поновљене су на међународном скупу одржаном у Дубровнику у научном раду Проф. др Мелите Швоб: „Јадранско море – Јеврејска лука спаса“ из установе: Židovska općina „Istraživački i dokumentacijski centar“, Zagreb
У свом раду, на једном од слајдова (поред фотографије логора за Србе на рту Слана), на енглеском језику пише слиједеће:
Концентрациони логори на Пагу
На острву Пагу основана су од стране НДХ два концентрациона логора у јуну 1941.
Логор Слано за мушкарце
Логор Метајна за жене и дјецу
За само неколико мјесеци у тим логорима убијено је 407 мушкараца, 293 жене и 91 дијете.
Идентични подаци се налазе и на слајду број 7 исте презентације:
Покојни Анте Земљар је 1999. године изнио сву потребну аргументацију да би указао на неистине у навођењу броја жртава на острву Пагу.
Зашто се и даље на научним скуповима износе и на званичним интернет страницама истраживачког и документационог центра јеврејске Општине у Загребу, публикују подаци који вријеђају и жртве и њихове потомке, не желим нагађати.
Душан Ј. Басташић
Предсједник удружења
Бања Лука, 23.07.2018.
Везане вијести:
Хапшење 165 јеврејских омладинаца у Загребу у мају 1941. године
Haron i sudbine | Јадовно 1941.
Logor Slana – Pag 1941. – Pakao u kamenoj pustinji
One Response
Citam i pratim Vas Portal , samo pohvale , vjerujem da mozete iznaci neku mogucnost da saznam gdje su i kada ubijeni moji preci , otac moga oca i otac moje majke . Moj djed Stevo Mrzic , bio je u zarobljenistvu u logoru Danica u Koprivnici isto tako moj djed Nedjeljko Prusac , otac moje majke takodjer u Koprivnici. Poslije rata su moje obe bake dobile samo pismo , vas suprug je poginuo u Gospicu i to je sve , mozda postoji neki trag ili evidencija , svi moji preci su iz Hr. Srbi iz Pavlin Klostra i Poljancana pored Bjelovara , Unapred hvala , Stevo Mrzic