Анђелко Анушић: Путовање према себи – најдужи и најтежи пут

Баниjа jе, као и цела Српска Краjина, и све наше Краjине расуте по свету, моj завичаj у jезику.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 8 . октобра 2015. године.

А од моjе родне куће у Градини, на Сувоj Међи, нема одавно ни трага, ни пухорне прашчице, као ни од многих других коjи деле прогнаничку судбину. Неки, немачки педантни људи постарали су се добро за то. Али, срећом у несрећи, завичаj се одавно преселио у моjе књиге.

Идем тамо, путуjем свакога дана и ноћи, из ретка у редак, речи у реч, у завичаjне даљине, и враћам му се све ближи са даровима коjима ме задужио, духовно све богатиjи“, рекао jе за „Независне новине“ књижевник Анђелко Анушић, чиjа ће књига „Епитаф за незнане“ бити представљена сутра на „Пролетњим Бранковим данима“ у Новом Саду.

НН: Након одласка из Загреба 1990. године скрасили сте се у Бањалуци. Приjе неколико година доселили сте у Нови Сад. Како осjећате нову промjену адресе?

АНУШИЋ: Милован Даноjлић изрекао jе, односно испевао дубоку онтолошку закономерност човековог кретања и странствовања стихом „увек се од некога и нечега бежати мора“, ако сам, по сећању, тачно цитирао. Управо у том знамену био jе и моj „одлазак“ из града одакле су моjи сународници ређе и веома ретко „одлазили“, поготово у време коjе спомињете. Па тако и те године, уколико jе већ нису поjели домаћи скакавци! Суштински поимано, човек, заправо, нигде и никуда не одлази (уколико своjом вољом то чини) – него само мења адресе. Права путовања и одласци су они према унутра, према себи, коjи су, парадоксално, и наjкраћи и наjдужи и наjтежи.

НН: У издању „Бранковог кола“ поjавила Вам се књига изабраних и нових пjесама „Епитаф за незнане“ у избору Ђорђа Нешића. Збирка jе посвећена двадесетоj годишњици егзодуса српског народа из Краjине. Колико jе бреме и одговорност бити пjесник и приповjедач оваквих тема?

АНУШИЋ: Увек jе лагано и весело песниково и пишчево бреме уколико jе, сразмерно дару, пронашао своjу тему и израз. Већ по своjоj тематско-мотивскоj подлози, по надахнућу, форми, jезику и молитвеном тону изабране песме из моjих, у минуле две и по децениjе обjављених збирки по самоj промисли биле су, ако ово ниjе грех рећи и потписати, већ предодређене да ова књига понесе наречени наслов. Уверио сам се у то лично колико jе прави издавачки подвиг „Бранковог кола“ обjавити књигу с овом посветом, у ово време велике амнезиjе од коjе се добро а jалово живи! Подвиг коjи и мене, као аутора, изнова, а родосно, подвизава!

НН: У београдском „Службеном гласнику“ поjавиће Вам се и књига приповjедака. Двиjе књиге у Србиjи за релативно кратко вриjеме?

АНУШИЋ: Да, изаћи ће збирка приповедака „Писмо Петру Кочићу и jош понекоме“. Са Кочићем се и о Кочићу увек, у свако доба, а поготово данас може разговарати и писати. Водити књижевни, али и диjалоге друге врсте. Јер, оваj писац jе жив (живљи од неких живућих!), бодар дух, пламтећи стуб самосвесности коjи се опире и не мири са самопорицањем и самоотуђењем. А баш jе оно, бандоглаво самопорицање, профитабилно изђикало на све стране!

НН: Шта мислите о књижевноj сцени у Републици Српскоj и овогодишњоj додjели награде Удружења књижевника РС, коjа jе у посљедње вриjеме била у центру књижевне jавности?

АНУШИЋ: Ах, сцена као и свака пеjоративно поимана сцена, данас и овде! Гледао сам телевизиjску емисиjу о томе. Било би добро да су у томе разговору учествовали и млади песници и приповедачи и из других делова Српске. Имамо их, одличних. Такође (уколико ми jе допуштено накнадно суфлирање из ове даљине!), у тоj емисиjи требало jе да буде места и за универзитетске професоре српске књижевности. И њих имамо, изванредних, како у Бањалуци, тако и у Источном Сараjеву.

Подразумевала се ту и столица за неког компетентног из Министарства културе! Јер, књижевност и уметност уопште нису острво! У таквоj констелациjи разговор jе могао да буде помакнут из ограниченог „ексцесног поља“, и (за)добиjе неке друге, недостаjуће поjмовне токове. „Догађаj награда“ (и не само ова, етикетирана, већ и неке друге) само jе симптом читавог ланца старих, „забашурених“ институционалних и еснафских спорова у културном и књиженом животу РС.

Политичарење у књижевности
НН: Шта озбиљан пjесник или писац данас може да уради за добро своjе културе а да то не буде у раљама дневне политике?

АНУШИЋ: Као и увек, његово jе да пише добре књиге, ако му дар то омогућава. Ако, нажалост, нема талента, онда jе он, у прелести таштине и тривиjалног, већ самим тим (уколико и даље пише по сваку цену) прећутно, свесно или несвесно потенциjални кандидат за политичарење у књижевности, блата од кога ће му обућа убрзо отежати! Видите ли колики гацаjу у томе глибу! Голени им се не виде!

Извор: NEZAVISNE NOVINE

Везане виjести:

културне активности у републици српскоj краjини у вриjеме …

НА ЧАСНЕ ВЕРИГЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ПЕТРА (О Киjуку, три …

КУЛТУРА У ИЗБЈЕГЛИШТВУ – Jadovno 1941.