Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
SpanishНисам срео – а срећем их свакодневно јер су мој народ, моји, браћа – Крајишника који је у негативном поменуо Србију. Међутим скоро свако од њих у негативном помиње тадашњу политичку врхушку са СДБ као продуженом батином исте.
Пише: Немања Зивлак
Баба Мара: „Ако о некој теми не знаш довољно, ако ниси упућен или ниси сигуран –питај и слушај! Није срамота не знати, срамота је не питати, срећо!“
Нисам случајно за увод у ову колумну искористио савјет жене која ме је својом мудрошћу васпитала за будући живот. А ево и зашто сам га искористио као увод.
Наиме, о серији „Тврђава“ која је ових дана изазвала буру емоција чули смо и чујемо ставове и мишљења људи који са догађајима и немају баш много додира, али имају став. Никакав ексклузивитет о томе не носим као Крајишник, напротив, волио бих да се дешавања из серије нису десила никада и никоме и то заиста мислим, а камоли мом народу, мојим земљацима, браћи, родитељима, мени лично!
Не дозволи, Свевишњи, никад више и никоме!
А сад да се вратимо на бит! In medias res – рекли би Латини. На првим вишестраначким изборима и Хрватској побједу је однијела ХДЗ и њен представник Фрањо Туђман. Након тих избора долазимо до Божићног устава којим се Срби проглашени националном мањином. Почињу прва убиства и прогони Срба. Слике вјерно дочаравају 1941. годину и звјерства усташа. Због осјећаја егзистенцијалне угрожености, слика које су пријетиле да васкрсну 1941. годину и подивљалог усташтва, Срби одлучују да овај пут животе бране оружјем.
И то су узроци и поводи рата у Хрватској. Нема ту великих непознаница.
Међутим, постоје непознанице о тамној страни рата. Страни рата која је недовољно освјетљена и која се по први пут помиње и приказује. А то је учешће СДБ и њена улога у тим догађајима. Да се разумијемо, политички Београд 1990. године био је све само не српски „Пијемонт“. Чистом инерцијом људских емоција Срби из остатка Југославије су у том Београду видјели свог волшебног заштитника. Остаци комунистичке партије и остале клике су размишљали шта и како да раде и евентуално да у распаду земље што боље и безболније прођу а о бризи за сународнике с тим људима није било ријечи.
Лик којег тумачи Љубомир Бандовић савршено је донио и приказао оно што се заиста десило. Али ја имам једно друго питање. Ако су већ знали – а није могуће да нису – да су Срби из залеђа Јадранског мора осуђени од великих сила да од истог морају бити одбачени, зашто онда нису иницирали рефрендум? Само једно једино питање! Да ли желите остати као национална мањина и живјети у Хрватској или својевољно преселити у Србију или већ гдје желите? Било би то хумано!
То се на крају, али уз огромне жртве и нимало хумано и десило. Зашто су охрабривали локалне шерифе да ће сва Хрватска нестати кад је свима било јасно да је тако нешто немогуће? Зашто је међународна сарадња, читај ратно профитерство, попримала обрисе чисте међународне трговине у вријеме када су купац и продавац начелно двије зараћене стране? Зашто су људи са маргине друштва добили шансу да предводе један народ, а једном интелектуалцу ко што је доктор Јован Рашковић није било дозвољено да направи договор са политичком елитом тадашње Хрватске али и међународном заједницом?
Договор који би ријешио српско питање у Хрватској без рата и жртава, па и по цијену да живимо у тој и таквој држави. Какав – такав, али само да не губимо главе узалуд. Зашто, зашто, зашто…
Хиљаду питања!
Али на сва та питања има један универзалан одговор. Нисам срео – а срећем их свакодневно јер су мој народ, моји, браћа – Крајишника који је у негативном поменуо Србију. Међутим скоро свако од њих у негативном помиње тадашњу политичку врхушку са СДБ као продуженом батином исте.
И ова колумна није упућена против Срба и Србије, напротив ово је обрачун са остацима ригидног система који није схватио да је једна држава пропала и да јој повратка нема, те је на гроб те државе сасвим свјесно жртвовао дио народа коме номинално припада али идеолошки смо били два свијета. На нашу велику жалост, мислим на Србе с обје стране Дрине, остаци тог система су живи и данас и као што видимо њихова идеја је још увијек жива. Но, како год било Србија ће Крајишницима бити мајка и ту нема двојбе!
Политичка елита која – као својевремно дахије – ведри и облачи у Београду понекад је српска а понекад не, зависи како се прохтије странцима, прије свега Енглезима, Американцима а и нашим вјековним „партнерима“ Швабама.
Додаћу и ово, ако су политичке елите све то унапријед знале, а просто је немогуће да нису, онда једна једина ријеч описује све те догађаје – издаја! И то не издаја од стране Србије, не издаја од стране народа који је истовјетно био напаћен и измучен несташицом и санкцијама, него издаја од стране људи који су на мјесто петокраке ставили двоглавог орла и тиме се одјенули патриотизмом и направили чудесан штит. Штит који их штити од било које критике, јер било ко ко се осмјели да нападне њих испод штита је аутоматски означен као противник српства.
Али, преварили сте се, господо! Ова колумна управо то ради, скида капе, јер у вријеме које памтим по мртвачким сандуцима и кукању матера, ви сте – посредно – ратним профитерством и сарадњом са душманима скидали главе. Српске главе!
Од истог аутора:
Немања Зивлак: Метастазирани аутизам елита
Везане вијести:
