Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Петар Трбојевић је из старог карабина пуцао на Францетића и погодио га у оквир аутомата. Онда је са секиром у рукама на Францетића полетео Миле Трбојевић.
Ове године се пуно говорило о Благоју Јововићу који је коначно почео да добија место које заслужује у српској историји. Ту ипак није крај приче о српским осветницима.
Један од водећих Павелићевих злочинаца и главни његов миљеник био је Јурај Францетић, звани Јуре и Јука. Францетић је био командант по злу чувене Црне легије која је углавном била састављена од муслимана из Источне Босне. Под Францетићевом командом, припадници Црне легије извршили су безбројне монструозне злочине над српским народом, нарочито у Источној Босни. Хрвати су у НДХ Францетића због његових монструозних злочина доживљавали као свог највећег националног јунака.
Францетић је 22. децембра 1942. пошао авионом из Загреба за Госпић. Услед квара на авиону, пилот је био принуђен да се спусти у село Мочила код Слуња на Кордуну. Слетање је приметила сеоска стража која је одмах потрчала ка авиону. Францетић је покушао да побегне, а када је видео потеру, отворио је ватру из свог аутомата, али није никог погодио.
Петар Трбојевић је из старог карабина пуцао на Францетића и погодио га у оквир аутомата. Онда је са секиром у рукама на Францетића полетео Миле Трбојевић звани Цар. Стигао је Францетића и ударио га секиром по глави. Францетић пада. Миле му прилази и још четири пута га удара секиром по глави. Смрскао му је потиљак и мали мозак.
Еуген Кватерник, Јуре Францетић и Рафеал Бобан на мосту у Зворнику
Када су га претресли, стражари су увидели на кога су налетели. Иако без свести, Францетић је још увек давао знаке живота. Зато су га натоварили на запрежна кола и одвезли у село Раковицу, одакле је камионом одвезен у Слуњ, где су партизански лекари покушали да му спасу живот да би га наводно заменили за сто логораша из Јасеновца. Лекари су му констатовали пет фрактура лобање и смрскан мали мозак.
Иако је неколико пута кратко долазио до свести и по речима сведока дозивао поглавника Павелића, Францетићу није било спаса и умро је 27. децембра, пет дана након рањавања.
НДХ је званично објавила вест о смрти Францетића тек 30. марта 1943. Проглашена је вишедневна жалост за „хрватским витезом Францетићем“.
Тако је скончао овај монструозни зликовац одговоран за геноцид над Србима и као народ смо дужни да не заборавимо осветника Милета Трбојевића. Да истражимо и сазнамо његов даљи животни пут и изнесемо га на светло историје. Толико је бар од нас заслужио.
Освета је била јуначки извршена!
Александар Стевановић (1978), економиста из Панчева. Аутор књига Бели вукови (Пале, 2017), Јунаци Солунског фронта (Београд – Нови Сад, 2018) и Војвода Бабунски (Београд – Нови Сад, 2019).
Извор: Стање ствари
4 Responses
Постоји још једно сведочење о овоме догађају. Налази се на 368-369.страни романа Драгана Гргића “Корана ко рана Трагедија Срба у бихаћком крају и јужном Кордуну 1941-1945.“.
Драган Гргић, писац ове књиге, рођен је 1917.г у Марин Мосту, засеоку села Мутник, општина и срез Цазин. Завршио је 4-годишњу школу у Раштелима и курс за авио-механичара у Земуну. Првоборац и учесник рата од првог до последњег дана. Рат је завршио као носилац “Споменице 1941.“ и ратни војни инвалид. У рату је изгубио оца, мајку и рођеног брата. У партију никад није примљен, па није био официр. Након рата одлази у Бачку Паланку где са супругом живи као подстанар. Ради као припадник службе ДБ, купује кућу у Врднику у којој живи до смрти 1985. Када је 1961.г завршио свој ратни дневник у облику ове књиге и предао је Музеју Авноја у Бихаћу, добија кривичну пријаву због нарушавања братства-јединства и ширења мржње на националној основи. Суд забрањује штампу књиге. Његова супруга Бојана Добројевић из Буковице, је такође носилац “Споменице 1941.г“. У рату је изгубила оца, мајку, брата и 6 сестара. Обоје су сахрањени у Врднику. Роман је 2023.г објавила Фондација “Заборављени коријени“.
У роману Гргић прича како је након ослобађања Бихаћа новембра 1942.г, прекомандован из Подгрмеча у рејон Раковица-Слуњ-Мочила. Након неколико недеља на том терену, смешта се у Раковици. Једнога дана тражи одобрење од командира да иде у Цазин који је такође ослобођен. Из Раковице одсуствује два дана и једну ноћ. Када се вратио, причају му о новости која се десила док је био одсутан: “Неђе између Раковице и Мочила, изнад слободне територије, појавио се један хрватски авион Брегејац. Авион је ишао доста ниско и све се спуштао наниже, док се није спустио и приликом спуштања лако ударио у земљу, посрнуо ја једно крило и оштетио се. У близини су се налазила два војника из команде мјеста наоружана војничким пушкама и са њима је био стражар народног одбора из једног оближњег села. Они су пошли у правцу авиона. Један од авијатичара је почео бјежати. Када су војници са упереним пушкама викнули да стане, онај што је бјежао отворио је на њих ватру из аутомата. Војници су хватали заклоне и опалили на њега пар метака из пушака. Бјегунац није хтио стати, стално је бјежао у правцу оближње шуме и повремено припуцавао на војнике. Војници су се донекле успјели приближити, али је бјегунац побјегао у шуму. Док се та ствар дешавала по пољани, из шуме оих је посматрао један сељак држећи сјекиру у руци, пошто је ту дошао да насјече дрва. Бјегунац је кроз шуму јурио као без главе баш у правцу сељака. Кад се бјегунац приближио, сељак га је иза жбуна ударио оштрицом сјекире по глави, расјекао и овај је пао у несвијест. Кад су војници дошли до заробљеника, по његовом изгледу, одјећи и ознакама закључили су да то мора бити нека одговорна личност Хрватске државе. Код њега је остао један да га чува, а остали су се вратили код авиона гдје их је спокојно чекао пилот, који од момента спуштања није покушао дати отпорнити бјежати, иако је имао прилику. Пилот је био млади усташа, по чину заставник. Он им је саопштио да је пошао из Загреба, а да је онај заробљеник усташки генерал Францетић Јура, командант Црне легије у Хрватској. Војници су спровели рањеног заробљеника у Раковицу ђе је превијен и отпремљен у Слуњ у болницу, а пилота су предали у команду мјеста Раковица. Неки су одлазили у Слуњ, навраћали у болницу ђе је смјештен заробљени Францетић, да га виде, а он се налазио у агонији и стално нешто бунцао неразумљивим ријечима. Једино се може разумјети кад дозива Павелића називајући га поглавником…“.
Samo jedan moj lični utisak. Po priči, Trbojevići nisu znali koga love i ubijaju. Tek kasnije su saznali da se radi o monstrumu Francetiću. Ok, monstrum je zaslužio takav kraj, ali veličati monstruma koji četiri puta udara sekirom u glavu a pritom ne znajući koga udara je takdje monstruozno. Trbojevići su izvršili monstruozno ubistvo i po meni su jednaki monstrumi kao i Francetić. Na kraju nazivati Trbojevića „Osvetnikom“ a to definitivno po priči nije je krajnje ogavno. Zločin je zločin ma ko ga počinio. Vi se ponosite “ Osvetnikom Monstrumom“ a ja ću za sada da se stidim što taj monstrum pripada mojoj naciji, a uskoro ću da zaboravim da sam pročitao ovu odvratnu, monstruoznu priču.
Jovica ne zna šta priča,ne razume težinu stradanja srpskog naroda… nije greh ubiti ustašu kalibra Francetića,da se avion nije pokvario ko zna koliko bi Srba pobio taj krvolok Jure,da ne dužim Jovice, to što si ti mekušac ne menja stvari koje su se dešavale tada.Da si samo video ono šta su potomci ustaša devedesetih radili od srpske nejači po RS Krajini BiH ne bi tako govorio.
Кретенчино!