Aleksandar Lambros: Ćirilica – lakmus test za našminkane fašiste i antisrbizam

Kada je pri kraju Drugog svetskog rata, prilikom povlačenja iz Grčke kroz Jugoslaviju, uhvaćen Aleksandar Ler, general Četvrte vazduhoplovne flote nacističke Nemačke, kasnije komandant celog jugoistoka Evrope, ispitivan je o detaljima šestoaprilskog bombardovanja Beograda. Naime, upravo je general Ler rukovodio akcijom vazdušnog napada na Beograd, pošto je prethodno sa zemljom sravnio Varšavu, što je u Hitlerovim očima bila odlična preporuka za misiju bombardovanja Beograda.

„Zašto Narodna biblioteka Srbije?“, upitali su ga islednici. Vrlo je hladnokrvno objasnio  da je uništenje Narodne biblioteke Srbije bilo jedno od prioriteta bombardovanja Beograda, po izričitom Hitlerovom zahtevu koji je Srbima želeo da se osveti za „izdaju“ (odbacivanje pakta) tako što će im uništiti viševekovni identitetski kod.

Uništenje NBS smatra se najvećim pojedinačnim zločinom učinjenim nad kulturnom baštinom u čitavom periodu Drugog svetskog rata. Uništeno je oko pola miliona bibliotičkih jedinica, zbirka srednjovekovnih i orijentalnih rukopisa, kompletna kartografska i grafička zbirka, lične biblioteke Vuka Karadžića, Dositeja Obradovića, Đure Daničića, Janka Šafarika, Lukijana Mušickog …

Najdragoceniji deo uništenog fonda predstavlja zbirka od 1.424 ćirilična rukopisa i povelje u periodu od 12. do 17. veka.

Mada je nacističko uništenje srpske narodne biblioteke verovatno čin bez presedana u istoriji imperijalističkog satiranja slobodarskih naroda koji su se drznuli da brane svoju slobodu, ono u slučaju Srbije svakako nije usamljeni slučaj. Turci su vekovima temeljno uništavali materijalne ostatke srpske kulture. Nije to bio tek tako nasumični varvarski čin motivisan željom za pljačkom i otimačinom već smišljeni pokušaj brisanja sećanja na slobodu i državnost iz kolektivne srpske svesti. Srbi su se odupirali kroz svoju epsku poeziju koju je stvarao i s kolena na kolena prenosio nepismeni narod. Međutim, čak ni Turci ne odolevaju izvesnim aspektima zatečene srpske kulture, u ono vreme golim okom vidljivo naprednije i više u odnosu na njihovu – srpski jezik i ćirilično pismo bili su zvanični jezik i pismo u prepisci između turske carevine i Dubrovačke republike. Ostalo je sačuvano na desetine pisama i akata sultana Murata I, Mehmeda II, Bajazita II, Selima I i Sulejmana II, izdatih na srpskom i ćirilici. Na srpskoj ćirilici dubrovačkim vlastima se obraćao i Skender beg.

Ćirilica je, dakle, istorijski potpuno opravdano, prepoznata kao deo srpskog identitetskog koda. Na njoj su, uostalom, živopisane sve srednjevekovne srpske zadužbine od kojih se nekolicina njih danas nalazi na UNESCO listi svetske kulturne baštine.

U predturskoj Bosni na primer, katolik Pribislav Pohvalić piše ćirilicom a svoj jezik na više mesta naziva srpskim. U turskom periodu Muhamed Hevajia, piše arapskim pismom ali srpskim jezikom, pa svoje pesme naziva „Ilahije na srpskom jeziku“ i „Poziv na veru na srpskom jeziku“.

Vatroslav Jagić, hrvatski filolog i slavista u knjizi „Historija književnosti naroda hrvatskoga i srbskoga“ (Zagreb, 1867.) kaže da „nije moguće verovati da ne bi bili u Bosni, Zahumlju, Diokleciji itd. već davna pre Kulina bana počeli pisati ćirilicom, a narodniem jezikom srbskim“.

O srpskom jeziku i ćirilici u Bosni pišu i mnogi drugi katolici i domaći muslimani (od kojih se većina smatra Srbima, izuzetan je primer katolika Andrija Torkvata Brlića koji se protivio hrvatizaciji Slavonije i nudio svoje agentske usluge Kneževini Srbiji i Iliji Garašaninu).

Da ne nabrajam dalje, osvanuo bih … poenta je da kad je o ćirilici reč, zapravo nije reč o samoj ćirilici. Nije potrebno biti politički genije pa shvatiti da kad se potegne ćirilica, zapravo se poteže pitanje deligitimizacije inače savršeno legitimnih srpskih nacionalnih interesa. Elegantna lingvistička formulacija o „raspadu jedinstvene jezičke norme devedesetih prošlog veka, iz koje je nastao srpsko-hrvatski jezik“, ne znači ništa drugo do sledeće – ne postoje ni hrvatski ni bosanski/bošnjački, već samo srpski jezik i njegovi dijalekti. Drugim rečima, okupatori i domaći izdajnici rade na legitimizaciji krađe srpskog nematerijalnog kulturnog blaga.

Proglašenje ćirilice stranim telom iako je autohtono, i osvajačkim i remetilačkim faktorom, legimitizuje kulturološki genocid nad Srbima, koji je neophodan kako bi se zaokružio onaj fizički oličen u hrvatsko-muslimanskom Pokolju.

Imperijalne sile su toga bile savršeno svesne i mnogo pre nego što je po izričitom Hitlerovom zahtevu bombardovana Narodna biblioteka Srbije kako bi se uništio srpski identitetski kod.

Zakonsku odredbu protiv ćirilice u Austrijskom carstvu donosi još polovinom osamnaestog veka carica Marija Tereza. Po naredbi iz Beča u srpskim školama samo je latinica bila dozvoljena. Uredba je ubrzo morala biti povučena zbog snažnog otpora Srba i Srpske pravoslavne crkve. Sličnu uredbu uvodi i njen sin, car Franc Jozef, ali je i on ubrzo bio primoran da je povuče zbog otpora Srba.

Tokom Prvog svetskog rata austrougarske okupacione vlasti zabranjuju ćirilicu na prostoru današnje Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Srbije a u škole su dovođeni učitelji iz Austrougarske, mahom Hrvati, da srpskoj deci predaju isključivo na latinici.

Hrvatski sabor 13. oktobra 1914. godine donosi odluku o zabrani ćirilice u Hrvatskoj i Slavoniji. Taj primer prati bosanskohercegovački sabor koji ćirilicu zabranjuje 11. novembra 1915. godine. Tom prilikom Stjepan Sarkotić, guverner Bosne i Hercegovine, izjavljuje – „Srbi u BiH sa svojim ćiriličnim pismom predstavljaju neprijateljsko tijelo istoka u borbenoj zoni zapada“, u prevodu, zamišljenim granicama NDH.

U Drugom svetskom ratu jedna od prvih uredbi ustaškog režima Nezavisne države Hrvatske (od 21. aprila 1941.) odnosi se na zabranu ćirilice koja ostaje na snazi sve do kraja rata.

U svetlu ovih istorijskih činjenica, kakva bi morala biti vaša reakcija, ne kao Srbina, već kao slobodoljubivog i pravdoljubivog čoveka, u odnosu na ćirilicu? Po mom viđenju stvari, morali biste insistirati na njoj. Štaviše, morali biste odbaciti latinicu kad god je to moguće kao imperijalistički alat duhovnog genocida nad Srbima. Morali biste favorizovati ćirilicu, svuda i u svakoj prilici, kao deo srpskog identitetskog koda koga neprijatelj već vekovima nastoji da uništi. To bi morao biti vaš refleks pobune i otpora. I opet, ne kao Srbina, već kao humaniste, slobodoljubivog i pravdoljubivog čoveka. Imam prijatelja Grka koji odlično govori i piše srpski. Jednom sam ga upitao kako ga nije mrzelo da utroši toliko vremena i truda da bi naučio jezik koji nije „svetski“, dakle ne očigledno koristan. Odgovorio mi je da nije znao šta drugo da uradi u znak pobune kad je NATO bombardovao Srbiju.

O tome vam pričam.

Gde je u tom smislu, srpska intelektualna „elita“ koja bi, po prirodi stvari, morala biti u prvim borbenim redovima odbrane ćirilice? Ona je, kao prava prostituciona elita okupacionih vlasti, ustaški alergična na ćiriicu i ne propušta priliku da je unizi i oblati povezivanjem za primitivizam, nacionalizam, niži kulturološki nivo, mrak, despotiju i zaostalost.

Spremite se za naredne redove, jer paralelu za ovo što sledi nećete naći nigde na svetu. Od 2001. do 20. januara 2012. godine, Sreten Ugričić bio je direktor Narodne biblioteke Srbije. Iste one u kojoj su nacisti aprila 1941. spalili 1.424 ćirilična rukopisa i povelje iz perioda između 12. i 17. veka, u pokušaju da se uništi srpski identitetski kod.

Njen direktor u periodu od 2001. do 2012. godine je autor romana „Neznanom junaku“ u kom se radi o Srbiji 2014. godine kojom vlada nekakav nacionalistički direktor. Knjiga je, naravno, na latinici a ćirilica kao zaostalo i nacionalističko pismo korišćena je samo da označi samo ono što je loše, glupo i primitivno. Tako ju je čitalac mogao naći samo u ovim rečima – diktator, Putin i Srbija.

Sreten Ugričić, poznat i po izjavi da Republika Srpska kao genocidna tvorevina nema budućnost, bio bi idealan kadar u vladi Ante Pavelića. Na stranu to što Narodna biblioteka nikada nije, a morala je i još uvek mora, biti obnovljena na istom onom mestu na kom su je sravnile nacističke bombe, već je na njeno čelo došao čovek koji bi se mnogo dopao Hitleru.

Drugosrbijanci, kojih je Sreten Ugričić primer par ekselans, narodski je naziv za okupacionu intelektulanu elitu koja je ustaštvo usvojila kao svoj ideološki narativ. Ona se neprestano bavi deligitimizacijom srpskih nacionalnih interesa služeći se pri tom svim mogućim metodama, od kojih je laž najčešća, kao i legalizacijom imperijalističkog zlostavljanja Srba (jerbo smo primitivni i neciviliziovani, dakle treba nas dovoditi u red).

Ćirilica je, da stvari postavimo najjasnije i najprostije što je to moguće, lakmus test za antisrbizam i legitimizaciju ustaške genocidne ideologije. Radi se isključivo o tome, prosto da prostije ne može biti.

Kad srpska intelektualna elita drži tribine tipa „čiji je naš jezik“, glumeći šatro nove jugohipike dirnute veštačkim političkim podelama, od kojih je jezička jedna od njih, među bivšim jugoslovenskim narodima, ona daje legitimitet krađi nematerijalne srpske kulturne baštine. Ne postoji naš jezik. Postoji samo srpski. I to nije nikakva politička ili ideološka, već čisto naučna ili, ako vam je tako draže, znanstvena činjenica.

Srpsko ministarstvo kulture je najavilo izmenu Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, kojim bi se ohrabrila upotreba ćirilice. Gradski menadžer srpske prestonice najavljuje poreske olakšice za firme koje svoje poslovno ime ističu na ćirilici. Ovde treba napomenuti da je reč o pozitivnoj diskriminaciji (dakle, firme koje svoje ime ističu na latinici ne plaćaju veći porez) kao i to da je u pitanju mera koja je ispod svakog mogućeg neophodnog minimuma, imajući u vidu prethodno iznetu sažetu istoriju nastojanja za uništenjem srpskog identitetskog koda. I šta se dešava, drugosrbijanska okupaciona elita kreće u trku pljuvačine po srpskom identitetskom kodu.

Teofil Pančić tim povodom kaže – „Ja tu prepoznajem jednu zakonitost, od tih vremena do danas uvek kada bi na vlasti ili blizu vlasti bila ta ideologija koja bi govorila o ugroženosti srpskog identiteta i ćirilice, uvek je to bilo blizu nekih ratova, blizu nekih sukoba, blizu nekih stvari koje pamtimo samo po najgorem.“

Debela zla baba laže (do đavola s političkom korektnošću, većina drugosrbijanskih čudovišta reklamira svoju odvratnu ideologiju na njušci). Teofil Pančić je lažov. Upravo je suprotno. Ideološki rat protiv srpske državotvorne kulture, iza grčke druge najstarije na Balkanu, (a u konkurenciji Grčke to nešto govori) uvek je bio uvod u genocid nad Srbima višeg ili nižeg intenziteta. Ne postoji ta mera dovoljne svedenosti srpstva koja bi umirila imperijalističke i ustaške apetite čudesno saglasne u ciljevima danas ko i četrdeset i prve, a u slučaju „Bošnjaka“ genocidno satiranje Srpstva je kljuno pitanje za samo postojanje ovog laboratorijsko-toponimskog identiteta – dokle postoji srpstvo dotle „bošnjaštvo“ nije ništa drugo do vic. I oni to znaju.A zna to i Pančić. Što otvoreno stavljanje u službu antisrpske ustašoidne ideologije od njega pored lažova čini još i fašistom. Nek vas ne zavaraju tu i tamo izrečena zabrinutost za položaj Roma i srpskih gejeva. Sve je to lepo oslikana levičarska kulisa s koje likovi poput Pančića daju oduška svom ustašizmu.Da mentalna perverzija prevaziđe sve do sad u istoriji viđeno, ne samo da se žrtve genocida proglašavaju za genocoide, jedini nosioci državotvornosti i autentične kulture na širokom prostoru bivše Jugoslavije (danas tkz Zapadni Balkan) proglašavaju za primitivce, već se i fašisti proglašavaju za levičare i velike borce za ljudska prava. Debela zla baba Teofil je jedan od tih likova.

Do ujedinjenja! Živelo Srpstvo!

Autor:Aleksandar Lambros

Izvor: Novosti

Vezane vijesti:

Okrugli sto „Srpski jezik i ćirilica“: Za srpski jezik mora se boriti institucionalno

Država kreće u boj za spas ćirilice

Srpski jezik potpun tek sa ćirilicom