Albahari: Strepim od velikog sukoba

Pisac David Albahari o podeljenoj Srbiji, ravnodušnosti koja caruje, tenzijama i opstanku. Religija u osnovi razdora Istoka i Zapada. Pripajanje EU jedina naša šansa. 

„Kada gledam iz Kanade, ništa u Srbiji mi ne deluje toliko opasno ili strašno. Ali, kada dođem ovde, vidim da me daljina vara – kriza je mnogo veća nego što se čini preko okeana.“

Ovako književnik David Albahari, od 1994. sa trajnom adresom u Kalgariju, ali i sa redovnim posetama domovini, svom Zemunu, slika razliku između novinskih vesti i zbilje kada se oceni sopstvenim očima.

„Iz daljine se možda situacija čistije sagledava, vidite jasno tablu po kojoj se kreću figure, ali taj pogled je očišćen od dnevnog života. A u igri su i desetine manjih figura, situacija i skandala, koje tamo ne mogu da primetim. Kao kada u šahu igraju kralj protiv kralja i bacaju u senku gomile piona i lovaca, a baš oni pletu igru i utiču na konačan ishod.“

Ljudima ceo život ovde prolazi u krizama u nizu. Da li je to neki usud, da li je kriv geografski položaj, mentalitet ili, možda, loše vođe?

Od svega pomalo. To je čudna mešavina, koja kao da samu sebe hrani. Taman kada se učini da je kriza prestala u jednom aspektu, ona se prebacuje na drugi. Kada se taj drugi malo zatvori, onda se ponovo javlja ono prvo.

I tenzije su stalne…

Osim tih stalnih tenzija u raznim sferama, postoji i neka sudbonosna podeljenost među ljudima. Podeljenost gotovo u svemu. Podeljenost koja je svugde blizu ravnomernoj deobi na dva dela, raspolućenosti. Ili sa nekom neutralnom masom ljudi između, na sredini.

Kako mislite – ravnomerna podeljenost?

Kao da je neki usud učinio da je u svemu narod podeljen, oko svakog pitanja. Taj balans je nekako uvek izjednačen i niko se ne usuđuje da se malo pomeri, na jednu ili drugu stranu. A jedino tako stvari mogu da se pokrenu. Kao da smo zaglibljeni u močvari.

I, kako će se onda “partija” koju ste pomenuli završiti?

Nekada pomislim da se sve ovde završava patom. Svaka priča vodi u pat poziciju. Caruje nekretanje koje je pogubno. A sada je sudbonosan trenutak za Srbiju. Trenutak odluke šta i kako dalje.

Ovde je običaj da se patovi završavaju dramatičnim događajima. Valjda smo to prevazišli.

Ja se nadam isto, mada neka dešavanja na ulicama bude neugodne asocijacije. Divljanja na ulicama mogu da budu uvod u šta god hoćete.

Ipak ne stojimo u mestu, krećemo se ka Evropskoj uniji…

Zaista mislite da je postignut konsenzus oko toga?

Čini se da jeste.

Da, ali okleva se da se direktno pita narod, da se time stvari pokrenu. To što se rešava na konferencijama, zasedanjima ili u kancelarijama – to nije narod. A u narodu, koliko čujem, stvarno je haotično… Ne znam da li je uopšte moguće predvideti svaku opciju koja bi mogla da nastane. Meni sve deluje otvoreno.

Nije valjda baš sve…

Verovatno nije, ali, kada istorijski pogledate, bilo je i najneočekivanijih događaja. Srbija ima tu nesreću da se često nalazila u takvim situacijama.

Poslednjih deset godina u Srbiji su, ipak, postavljene osnove demokratije, makar što se izbora vlasti putem izbora tiče… Valjda je to garancija da više neće biti novih šokova?

Ljudi često ne koriste ono što demokratija nudi. Malo toga imamo u našoj istoriji što nas uči kako da iskoristimo demokratiju. I u Kanadi, recimo, pojavljuje se nešto što se naziva bolest demokratije – mala izlaznost na izborima. Ljudima je izgleda postalo nevažno da raspolažu demokratijom. Jedina dilema tamo, kada su izbori u pitanju, jeste da li će biti smanjeni porezi.

Znači, tamo je poreznik figura broj jedan…

Da, on može da radi šta hoće, može da kontroliše račune u banci, svaki dolar koji potrošite… Imate ljude koji to zloupotrebljavaju, cinkare, dešava se da žena prijavljuje muža ako su u sukobu, ili da komšija prijavi komšiju jer ima luksuzna kola.

A mi smo mislili da smo najveći cinkaroši.

Ma ne, ima toga tamo koliko hoćete. Kada bi ovde neko to uradio, odmah bi se reklo, kao sada za ovu komunalnu policiju – država uvodi diktaturu. Nije to diktatura. To je mehanizam koji mora da funkcioniše. Ako uvedete zakon, prividno banalan kao što je zakon o pušenju, a ne sprovodite ga, onda nećete sprovesti nijedan drugi zakon.

Ima li ga i u Kanadi?

Reakcije tamo na zakon o pušenju, koji je donet pre nekoliko godina, bile su potpuno identične kao u Srbiji. Prvo se govorilo – propašće svi restorani, pa će propasti sami pušači… Sada je to prošlo. Smirilo se. S tim što su oni prepustili gradovima da to regulišu. I radili su to postepeno. Prvo su zabranili u parkovima, pa privikavali ljude… U Kanadi je sada druga opasnost, da antipušački lobi, pošto je osvojio sve što je hteo, želi da prodre u kuću, u porodicu, u ono što se tamo smatra nedodirljivim – lični prostor, ličnu svojinu. Da se i tamo zabrani pušenje. To je već Orvelova država.

Da se vratimo u Srbiju. Šta je sprečava da se brže integriše u razvijeni svet?

Ljude možete da navedete da veruju u šta god hoćete, pa i da je Evropa nešto loše. Kad dolazim iz Kanade preko Frankfurta avioni su sada puni naših ljudi, pa opet čujem priče kako su protiv te Evrope. Oduvek sam zastupao ideju pripajanja Evropi, jer mi se to čini kao jedini put koji Srbiji može da obezbedi ekonomski razvoj. Srbija ima fantastičan prirodni položaj, na mestu koje je Evropi potrebno…

Otkud onda skepsa prema Uniji kod mnogih u Srbiji?

Rekoh već da ljude možete da ubedite u bilo šta. Mnogi ljudi su antisemiti iako nikada nisu videli Jevreje. Primer može biti Japan, gde ima dosta antisemitizma iako nema Jevreja. Ima, međutim, antisemitskog mehanizma.

Možda bi bilo drugačije da nam se perspektiva ulaska u Evropsku uniju stalno ne udaljava, gubi u magli, što kod naroda stvara nervozu, nevericu.

Verovatno postoji i uverenje da ulazak u Evropu znači dalje siromašenje. Ali, zar vam se ne čini da popuštanje u samoj regiji, u odnosima sa našim bivšim sugrađanima, da je i to neka vrsta kretanja prema Evropi?

U Srbiji stalno osećamo da nismo ni Istok ni Zapad, da smo na razmeđi. Šta smo mi – Istok, Zapad, mešavina?

Zbog prisustva Otomanskog carstva prvi odgovor bi bio da smo Istok, ali ne bih prihvatio Istok kao opciju kojoj ovaj narod pripada. Jesmo bili na granici. Meni kao piscu je ta granična situacija zanimljiva, u umetničkom smislu podsticajna, ali može da bude kobna u životu.

Jevrejski narod, kojem pripadate, uz sve nedaće, uvek je nalazio snage da opstane. Rasut je po svetu, ali ima snage da se održi. Srbi, čini se, nemaju tu snagu, brzo se asimiluju…

Najbolje poznajem ljude prve generacije, koji su došli u Kanadu poslednjih godina. Još je rano da se tu nešto zaključi, tek od druge generacije može da se vidi koliko deluje sredina. Čini mi se, ipak, da Srbi ne gube tako lako identitet. Ono što se prvo primeti kada su u pitanju Srbi napolju jeste da nema dovoljno organizovanosti. Postoji samo crkva kao mesto okupljanja, ali u crkvu idu vernici.

Vaš sin se vratio u Srbiju…

Moj sin je u Kanadi završio studije i vratio se u Beograd. Studirao je političke nauke i, kad ih je završio, rekao mi je: Kanada mi je dosadna kao politička zemlja i idem tamo gde se nešto zbiva. A iz Srbije je otišao kao dečak od sedam godina! Sada se potpuno vratio, preselio, zaposlio i vidi svoj život kao pripadnost ovom mestu i Evropi. Evropsko oseća mnogo vrednijim od američkog. Znam još nekoliko takvih primera.

A oaza mira, kako ste govorili o Kanadi?

Mi ovde smo navikli da nam je svaki mir sumnjiv. Mislimo da se nešto sprema, da treba biti na oprezu.

Da li ste vi srpski, jugoslovenski, kanadski ili jevrejski pisac?

Zemunski.

To objedinjava sve. Ili ste možda kosovski, jer ste rođeni u Peći?

Čak sam i čuo da sam stavljen u neki leksikon kosovskih pisaca, što mi je bilo čudno, pa mi je rečeno: tamo si se rodio. Ja moj književni identitet prihvatam u svim tim vidovima, svaki čovek ima više identiteta.

Rekli ste jednom da dobar svet mogu da naprave samo dobri ljudi. Vidite li te dobre ljude, u Srbiji, u Kanadi, bilo gde u svetu?

Ima dobrih ljudi, ali, što se kaže, treba sa nekim da živiš da bi video kakav je čovek. Ima dobrih ljudi, ali strašno je što ima mnogo ravnodušnih ljudi. Ravnodušnost, nezainteresovanost za drugog, nespremnost da se drugome pomogne, u bilo kom vidu, sprečava dobre ljude da postanu još bolji. A ravnodušni niču kao korov.

Bojite li se zbog toga za budućnost sveta?

Strepim od religijskog sukoba. Nekako mi se čini da pred svetom stoji velika mogućnost sukoba Istoka i Zapada, zasnovana baš na religijskim osnovama. S tim što Istok nije jedinstven, podeljen je. I ne znam kakva bi išla linija podele u tom sukobu. Uzmite Izrael kao primer, kao moguću liniju spajanja i razdvajanja. Nepopustljivost dovodi do toga da je stalno sve na ivici pucanja.

MRŽNjA I TOLERANCIJA

Ima li antisemitizma u Kanadi, u toj multikulturnoj, multietničkoj zemlji?

Ako na antisemitizam gledate kao na zbir događaja u jednoj godini, onda postoji u Kanadi. Svake godine jevrejska zajednica zabeleži 200-300 antisemitskih izgreda, od rušenja spomenika, skrnavljenja sinagoga, pretnji preko telefona ili interneta… Znači, ima ga i u Kanadi, iako je multikulturna u najboljem smislu te reči, dok je Evropa sada počeli multi-kulti da smatra nekim ružnim izrazom.

JUGONOSTALGIJA

Bili ste nedavno i u Hrvatskoj, promovisali ste vaš roman “Ćerka”. Ima li tamo još uvek nekih tragova jugo-sfere?

Ima, ali sa nekom svešću da nema povratka na staro. Bio sam nedavno i u Beču, na nekoj konferenciji. Došli su pisci iz svih delova bivše Jugoslavije. Na prvim takvim konferencijama posle rata bilo je puno nesporazuma, optuživanja i tako dalje, sad sam prvi put bio na konferenciji gde niko nikog nije optuživao, gde je svako, naprotiv, govorio o svojim problemima. Pitanje sukoba nije više u prvom planu. Niko od prisutnih nije krio svoja pomalo nostalgična osećanja, pa čak i mlađi autori, od tridesetak godina, kojima ta Jugoslavija ne bi trebalo ništa da znači.

Izvor: B92