Овдје је земан учинио своје. Занавијек изгубљени са видика, ћутали су прекривени травом, темељи римских насеобина.
Као да је јуче ту, крај Via Romana, стајала у својој љепоти конзулска инсула са пространим, вијенцима окићеним, атријумом, насред којег су плутале наложнице у имплувијуму, засуте миришљавим биљем.
А одмах крај раскошне куће, вријеме је прекрило врт начичкан тујама и чемпресима, куда су лампадари носили фењере и буктиње, пратећи своје господаре у ноћним шетњама.
Тек нема трага од лараријума испуњених киповима домаћих, римских богова, естетски обликованих рукама вјештих скулптора, који су долазили, чак из Рима, да испуне вољу Цезаревих намјесника.
Давно су варвари закуцали мачевима на конзулске остијуме и угазили дрвеним табанима у таблинум римски, рушећи перистил и атријум, све што су сабљама, маљевима и буздованима могли закучити.
За њима је остајао само прах и пепео римских грађевина, помијешан са крвљу јанитора, вигила, лампадара и самих конзула, чију је иститрану кожу, умјесто уља у унктуаријуму, прекрила сопствена крв.
Никога није остало да свједочи о раскоши њихових дворова, вртова и базена, нити о љепоти њихових тога, туника, ланених бисова и пинакотека, осим звијери ослобођених из виваријума, да се насладе крвљу својих господара, римских патриција.
А цинични и лицемјерни Рим, сасвим огољен у бестиђу и простаклуку, грозиле су вијести о прекланим патрицијима и обешћашћеним Весталкама, толико да су хтјели заборавити то дивље и каменом засуто, залеђе Дубровника.
На путу који је ваљало осигурати свим силама, гинули су поносни центуриони, у варварским засједама; дуж кланаца, вртача и увала, падаху рањени, просутих дробова и пребијених удова.
Држећи молитве Асклепију до посљедњег часа, нијесу могли вјеровати поносни римски ратници да ће њихова тијела, далеко од несуђених хипогеума, развући звијери, а кости прекрити, дивља, бујајућа, трава. Једино су могли, умирући на чудној, каменитој земљи, осјетити смрад ништавила који је допирао с оне стране Стикса.
Нико то не може памтити, осим оне која види два метра испод земље, а то је ова, згуснута и необуздана, Прича. Будући да има неограничену моћ сељења из епохе у епоху, она је видјела долазак епископа Тита, и покрштавање Далмације, а затим и Херцеговине, на простору гдје ће се установити усудна граница између Истока и Запада.
И баш ту се угнијездила: на просторима Високе Херцеговине, на узвишеном Гату, да посматра све војске које су пролазиле Гатачким пољем, од искона до потоњих времена.
Након пада сјајношлемих римских ратника, почињала је нова, занимљива, повијест, коју је Прича испратила са нарочитом пажњом. Међутим, будући да се згуснути херцеговачки догађаји таложе у њеној глави као устајало вино у заборављеној чаши, она се усмјерила само на неке, судње, тренутке херцеговачке повијести. Упамтила је, дакле, принца српскога и војводу хумскога, Растка Немањиног, како је прошао Гатачким пољем и отишао из Херцеговине на Свету Гору, а затим у Свету Земљу, да донесе буктињу аутокефалије, саборности и братољубивости, својој браћи и синовима своје државе.
Сјећа се тренутка када је у гатачкој површи краља Уроша убила кап након изгубљене битке против сопственог сина Драгутина. Добро је упамтила великог војводу Сандаља Хранића и његову супругу благовјерну госпођу Лену, ћерку Лазара Косовског.
И још: херцега Стефана Вукчића Косачу, војводу од Светога Саве, који јој остави трајну двоумицу, јер не може разријешити да ли је био већи војсковођа, дипломата или заводник.
И након њега, памти његовог потурченог сина, и пад Херцеговине, и отимање моштију Светога Саве из Милешеве, и мирис његовог праха над српском земљом, и још, устанак никшићког војводе Грдана, три године доцније, када је турска војска, у знак одмазде, спалила све цркве од Оногошта до Гацка, лише оне Јелине црквице на ободу Гатачког поља, у Добрељима, коју је народ затрпао земљом и сачувао од похаре. Сјећа се данка и харача, Ченгићевих двора пред којима висише лешеви на вјешалима и главе на кољима.
И похаре његових двора, када је Новица, крвник Ченгићев, одбио књажеву понуду да раскопа Смаил-агин гроб на којем писаше: „Овдје лежи шехид гази-Смаил-ага, погубљен на превару од пасијег накота Новице Церовића. Да Алах даде да се крвнику Новици хљеб претвара у камен, а жена умјесто синова рађа погане кучиће.“
Прича је уплела у своје ткање тренутак када су стигли телали, носећи вијест из Берлина, да се одлуком великог конгреса, Херцеговина, заједно са Босном, ставља под аустроугарску окупацију.
Само тада и никада више, чланови црногорске делегације у Берлину, усред Конгреса, спарног љета 1878. видјели су ћелавог Бизмарка, који је, не мичући дебелим брковима, изустио: Што вам да гроф Андраши, ја ћу одобрити.
Ћесарева међа установљена је посред Херцеговине линијом од Илијиног брда, сјеверно од Клобука, спушта се Требишњици према Великом Кареву које остаје у саставу Босне и Херцеговине, а потом се пење до тачке која лежи километар испод ушћа Чепелице, и одатле се најкраћим путем спаја са висовима који граниче Требишњицу, па одатле, према Пилатову, остављајући ово село Црној Гори, потом продужава висовима у сјеверном правцу – удаљујући се колико је то могуће на шест километара растојања од друма Билећа-Корита-Гацко до кланца који лежи између Сомине планине и брда Ћурила, одатле иде у источном правцу до Вратковића, остављајући их Босни и Херцеговини до брда Орлине, и одатле до села Равно које остаје Црној Гори….
И ту Прича стаје, јер мора поближе објаснити да ћесарева међа пролази тик поред Боботовог Гробља, гдје се двије године раније, водила страшна крстачка битка, када је хиљаду Црногораца у окршају са царским низамима, изгубило своје животе у чараћким долинама, а командант војске велики војвода Петар Вукотић, оставивши војводу Пека Павловића у позадини, иза једног брда, стекао прилику да га оптужи пред војним судом и протјера из Црне Горе.
Тек што је ћесарева војска окупирала Херцеговину, почела је градити низ фортификација као велики прстен утврђених постаја од Орјен седла до Шћепан поља.
Године хиљаду осамсто осамдесет друге, ради успостављања контроле над Гатачким пољем и широким кланцем који улази у црногорску територију и преко Дуге крваве замиче према пет година раније ослобођеном Никшићу, аустријски инжењери сачинише пројекат града-тврђаве, чија изградња поче на брду званом Гат.
Са Гата се поглед пружа на питомо Гатачко поље са једне, и на цијели процјеп између Сомине и Добрељице до Равних Крстаца са друге стране.
Народна поука „ко држи Гат, држи цијело Гацко“ поклапала се са пројектима аустријских окупационих трупа, тако да су исте године почели изградњу града-тврђаве (Kordon Posten Gat) . Утврђење се састојало од велике тврђаве опремљене топовима различитих калибара, траншејама, истуреним шанцима и чатрњом на врху Гата, у којој је текла жива вода.
Тек што је тврђава изграђена, чешки путописац, Лудвиг Куба, забиљежиће, током боравка на тврђави, исповијест бечког натпоручника, заљубљеног у најмлађу ћерку гатачког војводе Богдана Зимоњића. „Ја, војник који у љубав никад није вјеровао и који се као Наполеон смијао Гетеовој глупости и бесмислу – што је пустио свога Вертера да се без разлога устријели – баш ја сам морао бити погођен стријелом, за коју сам увијек вјеровао – да сам од ње нерањив.
И несрећа је морала да ме задеси баш овдје, у земљи коју мрзим и која мене мрзи“. Но, прича зна више од чешког пустолова, јер ни исповијест није утишала рањену душу аустријског натпоручника, који се четири мјесеца касније, отиснуо са литице Гата, у смрт.
И тако даље. И тако даље.
Аутор:Раде Црногорац
Извор:Слободна Херцеговина
Везане вијести:
СПКД ,,Просвјета“ Гацко: Повеља „Владимир Ћоровић“ додјељује се Милану Мицићу