Ако сте пропустили – О Дверима и изборима

Десило се и то. Двери су рекле да политици. Унутар наших редова (тако се ваљда каже у политичком жаргону), истовремено осећај скинутог терета и набацивања новог. Унутар редова јавности, реакције су подељење.

Медији

Медији, које већ годинама безбројним акцијама, темама, часописима, књигама, трибинама, покушавамо да заинтересујемо макар да из природне новинарске радозналости загребу испод пресуђеног екстремизма и десничарске клерофашистичке парацрквене површине којом су нас обавили као велом незаслужене тајне, врло пристојно су известили са конференције њима у част.

Притом, томе су заслужне пре свих новинске агенције које су се потрудиле да известе тачно, тако да ни другима није остављено превише простора да то ураде погрешно. Толико о штампаним медијима. Електронски су овај догађај углавном прећутали, вероватно, као и раније, придајући себи и својим дневним редакцијским распоредима већи значај умањујући наш. Сви, осим две куће.

Прва, такозвана српска телевизија, тенденциозно је конференцију Двери повезала са активностима једне друге организације, чак стављајући нам логое један до другога. Она малопређашња површност, која нија била у стању да зарони испод предрасуда своје новинарске површине, толико је неусталасала, да новинарка није била у стању ни да исправно потпише представника Двери кога је невољно пустила у свом и Првином прилогу.

Друга кућа, Б92, до краја „професионална“, није пропустила да извести о овом догађају, као ни да ту помене сијасет епитета којима би, ма колико се трудила да нам обезбеди место у инсајдеру, Двери поново вратила на аутсајдерску позицију посматрача друштвених догађаја како је то одувек чинила.

Људи

Питање које себи често постављам јесте: зашто они који се не слажу са нашим радом и не деле наше мишљење, већ годинама покушавају да нас сврстају, премда несврстане, у један клише из кога нас, онда, по потреби извлаче у својим јаловим расправама за које нити су стекли, нити им је ко осим њих самих и медија дао легитимитет да учествују.

Неки људи воле да друге људе и појаве спакују у фиоке своје малограђанске свести, узимајући по потреби уредно поређане појаве, људе и идеје. Малаграђанин је, како кажу, скоројевић из прве руке. Карактерише га везивање за материјално благостање, егоистички индивидуализам и за њега је истина опасна, заморна и оптерећујућа јер обавезјује на промену. Њему је радикално све што би могло да усталаса бонацу његовог лажног поретка. Ето, у тим фиокама смо смештени и ми, јер, по природи смо сувише узбудљиви за једног малограђанина. За њихову неслободу, фрустрирајуће делује слободно изречена мисао.

Има ту и оних који недосегнуту шупљину називају некаквим урбаним идентитетом (премда се гнушају ове речи), велеградским знамењем ничим заслуженим.

С друге стране, постоје људи који би нас можда подржали када би им бесконфликтни начин живота и њихова пасивна егзистенција то дозволили. „Конформизам је лице и наличје слободе. Надмоћ поретка над личношћу“. У тој својој неслободи, они нам замерају слободу да будемо оно што јесмо.

И да се не бавим више онима за које се питам зашто, већ онима који су као и ми рекли „зато“.

Двери су у политици „зато“ што ћемо уз све друге неоптерећене малограђанским стегама, квазиурбаном паракултуром, наметнутим конформизмом зими зимовања а лети летовања као статусног симбола свог животног опредељења, зато што ћемо, дакле, са свима којима медијска стварност заиста јесте симулакрум а не пут до сопствене истине, указати на бројне рупе на ручном раду садашњег режима који се већ пара.

То смо сви ми који бисмо желели да коначно гласамо ЗА а не само ПРОТИВ, или који излазимо на изборе да бисмо поништили листић да нам га неко не би искористио уместо нас.

Такође смо ми и они који схватају да опозиције у Србији готово да нема. Можда некадашња позиција, која сада глуми опозицију без обзира под којим страначким именом то чинила, заиста мисли да нам је сећање толико кратко да не досеже до свих министарских и осталих функција с којима су тако лагано упливали у свет богатих и повлашћених, постајући преко ноћи љубитељи врхунских вина и власници немерљивих некретнина. Понекад се питам не мисле ли можда да смо се „ресетовали“, или су то учинили они, па се сада, наново „инсталирани“ новим програмима, прикрадају овом мучном народу као вирус против кога је тешко наћи одговарајућу антивирус заштиту. Нико више не верује да у политици има места за честите и поштене јер су ови други зацарили. Или су паре или интереси, а најчешће и једно и друго. И тако деценијама.

Ипак, ако прихватимо да трулу нит досадашњег политиканства у Србији која ће до краја опарати непостојеће царево одело нема ко да повуче осим свих нас заједно, јасно је откуда договор међу нама и откуда ми међу њима.

Време нека покаже да наш „преступ“ није био узалудан.

Извор: Српски сабор „Двери“