Ако Срби морају да прихвате Косово — зашто нису прихватили Хитлера

Задатак државника који жели да остави позитиван историјски траг управо је да не прихвата реалност. Да се са њом не мири. Да је непрекидно мења. Да све чини да та реалност буде свакодневно све боља за његов народ где год он живео.

Ако је реалност да је Косово независно, како тврде евроатлантисти који све агресивније убеђују Србе да признају јужну српску покрајину, зар није реалност и да је Босна и Херцеговина развалина од државе која више не функционише?

По ком то принципу реалности, дакле Косово и Метохија припадају Албанцима, а Република Српска не припада Србима, када се и на њу може применити банално цинични аргумент који се признаје косовским сепаратистима — „чије су овце, његова је и ливада“?

Зашто Сарајево и западне силе не признају реалност да Срби у РС не желе да постану део НАТО-а, већ противправно окупирају војне објекте по Српској како би целу БиХ насилно угурали у северноатлантску алијансу?

Хајде и да обрнемо: зашто нико не убеђује Албанце да је реалност да Срби никада неће признати независно Косово и да због тога мора да се седне за преговарачки сто и да се нађе „реално решење“?

А може и овако: Зашто нико не саопшти Бакиру Изетбеговићу — немаш никакву власт у Републици Српској, унитарна Босна и Херцеговина је само пусти сан, Бањалука је политички фактор који мора да се уважи, прихвати ту реалност!

Шта је уопште реалност?

Ако је улога модерних политичара у Србији да „прихвате реалност“, онда би требало да прихвате и да реално постоје криминал, корупција, сиромаштво, дубока социјална неправда, хаос у бирократском систему, незапосленост, насиље у породици, непотизам, урнисана култура, растурен систем вредности… И да скрштених руку никад ништа не ураде да би то променили.

Да доведемо ствар до апсурда — зашто не бисмо прихватили да смо бедна балканска држава, сиромашна и без достојанства, заглављени у брлогу сопствених пораза, па да тако живимо вечно?

Хајде да сви колективно одустанемо. Да се покријемо по глави. Уважимо да смо инфериорни, беспомоћни и да реално — не можемо ништа да мењамо набоље.

Долазимо полако до поенте.

Задатак државника који жели да остави позитиван историјски траг управо је да не прихвата реалност. Да се са њом не мири. Да је непрекидно мења. Да све чини да та реалност буде свакодневно све боља за његов народ где год он живео.

Задатак државника је да ствара нову реалност. Да повуче некад и потпуно нереалан потез који би отворио врата слободе, развоја и среће за народ. Задатак државника је да уништи сваку реалност која је против његовог народа.

Зашто Срби нису прихватили као реалност да је турска окупација вечна, задата као неминовност и непомерљива?

Зашто Срби нису подржали да је аустроугарска чизма толико јака и реална, да се никада неће подићи?

Зашто нисмо прихватили елементарну реалност да смо окупирани од небројено снажније Хитлерове нацистичке империје, него смо као потпуно нереални — пружили отпор?

Баш све тако може са појмом реалности да се изврне, обесмисли и изрелативизује до у бескрај.

Зато, једина реалност коју Срби данас морају да прихвате је да нас, у новом геополитичком и историјском вихору, чека нова велика борба за опстанак и јачање државе и народа.

Свим расположивим средствима само не ратом.

То више није реално.

Аутор: Предраг Васиљевић

Извор: СПУТЊИК