Академски округли сто у Јерусалиму: Истина о страдању Срба и Јевреја у НДХ

У Јерусалиму је отворен Српско-јеврејском центру Свети Сава и Јехуда Алкалај и приређено је више академских предавања и трибина.

Међународна група, састављена од представника институција, научника, новинара, истакнутих уметника и три преживела заточеника концентрационог логора уништења Јасеновац, боравила је у Јерусалиму од 18. до 21. новембра како би реализовала изузетно значајне циљеве које су успоставили и на чијем су испуњењу дугорочно и истрајно радили Министарство спољних послова Србије, у оквиру којег велике заслуге припадају координатору српско-јеврејске академске сарадње, амбасадорки др Љиљани Никшић, и Министарство просвете, односно посебно помоћник за високо образовање проф. др Бојан Тубић, а све у сарадњи с Филолошким факултетом у Београду, ОНО колеџом из Израела и међународном експертском групом ГХ7 СТОП РЕВИЗИОНИЗМУ у историји, с проф. др Гидеоном Грајфом на челу.

Професор Грајф, главни историчар Института „Шем Олам“, стручњак за Аушвиц, Мајданек и Јасеновац, оснивач и директор поменуте експертске групе ГХ7 и редовни професор више светских универзитета, иако због болести спречен да учествује, био је у директној комуникацији с учесницима у свим сегментима њиховог боравка у Јерусалиму.

Реч на академском округлом столу посвећеном односима Израела и Србије, а приређеном у организацији Института за студије антитероризма из Херцлије (Израел), Института за националну и међународну безбедност из Београда, Центра за друштвену стабилност и Архива Војводине из Новог Сада, узело је преко 30 еминентних стручњака из Србије, Израела, Сједињених Америчких Држава, Немачке, Италије и Холандије.

На самом почетку скупа доајен српске дипломатије проф. др Дарко Танасковић указао је на улогу људи с нашег подручја у развоју ционистичке идеје и, последично, стварању модерне јеврејске државе, придодајући томе своја веома драгоцена искуства стечена на местима амбасадора Србије у Турској, при Светој столици и у Унеску, док је о савременим српско-израелским односима излагао проф. др Шаул Шај, који је заједно с Немањом Старовићем модерирао округлим столом.

Дубоко ситуирана у целу причу била је тема страдања у Јасеновцу – на шта су указали учесници академског округлог стола – које у јавности такозване цивилизоване Европе и света никада није равномерно сврстано са осталим нацистичким концлогорима. Тој чињеници пажњу је посветио Шаул Шај, бивши пуковник у Израелским одбрамбеним снагама, и директор истраживања Института за политику и стратегију и виши истраживач Института за међународну политику за борбу против тероризма (ИЦТ) у Интердисциплинарном центру Херцлија (Herzeliya) у Израелу.

Он је истакао да младе генерације не знају да се холокауст десио у Хрватској, да је неопходно неговати културу сећања код младих људи и да је у том циљу неопходно снимати филмове, објављивати књиге, користити интернет и све доступне платформе како би та сазнања постала историјско сећање и била релевантна у животима људи.

Феномен колективне кривице

На феномен колективне кривице, са чијим наметањем су се Јевреји носили вековима а чему је данас изложен српски народ, указао је на првом од два панела проф. др Драган Симеуновић.

„У свету је политика колективне кривице и уопште окривљавања целог народа за неки ’грех’ стара и распрострањена пракса. Овај реликт тоталитарне политичке свести протезао се кроз историју политичке свести свих континената, али се нарочито утемељио у Европи, о чему сведочи историја прогона целих колективитета било да је реч о религији, нацији или класним разликама кроз протекле векове.“

Данас су, истиче Симеуновић, Срби ушли у круг колективних криваца због изражене непријатељске пропаганде 90-их, започетих и изгубљених ратова и лоше политичке слике о народу коју су стварали медији кампањама у корист оних који су се отцепили од ондашње Југославије. Но закључује да има наде за колективне кривце.

„Ако су Јевреји успели да постану такорећи недодирљиви, буржоазија поново влада светом, а Немци су поново најјачи у Европи, онда и за Србе постоји пут ослобођења терета колективне кривице.“

У околностима када трају агресивни покушаји стварања нове историјске мапе Балкана са циљем да се насиље претвори у одрживи мир, борба против нове парадигме у тумачењима не само узрока великих ратова већ и умањења српских жртава у време Другог светског рата, страдалих од стране усташа, задатак је, сложили су се учесници, пре свих српске интелектуалне елите.

Отуда је, с овог места, предочено и међународној јавности и дипломатским службама најважнијих фактора светске политике да је немогуће причати о колективној кривици док се онај највећи, јасеновачки злочин не осуди.

И кључно, не уочи унутрашња веза злочина, она која повезује 1941. и 1991. годину. Своја потресна сведочења на округлом столу изнело је троје преживелих јасеновачких логораша, Смиља Тишма, Гојко Рончевић Мраовић и Јелена Бухач Радојчић након чега се отворила дебата о карактеру Независне Државе Хрватске и логорима смрти на њеној територији. Посебно је истакнута улога кардинала Алојзија Степинца, о чијем саучесништву у злочиначком систему НДХ је нове доказе недавно објавио Архив Војводине.

Фабрика смрти

Постављајући питање да ли о овом концентрационом логору – који је био атавистичка фабрика смрти, где није убијано у језиво ефикасним гасним коморама већ ножем, секиром, пиком, чекићем, кундаком пушке, дрвеним палицама, опекотинама, утапањем, пребијањем до смрти, гладовањем и болестима – заиста ништа није знао кардинал Алојзије Степинац, на чему инсистира Римокатоличка црква у Хрватској, др Владимир Умељић је понудио нове прилоге за разматрање овог питања, којим се бавила и мешовита православно-католичка комисија.

Хрватски католички кругови покушали су (у Меморијалном центру „Јад Вашем“) да Степинца у два наврата прогласе „праведном особом нејеврејских народа“ (Часид Умот ха-Олам), тј. особом која је „ризиковала свој живот у време Холокауста како би спасла Јевреје од прогона“. Оба покушаја су одбијена „због озбиљности Степинчеве кривице“.

Да је викар усташке војске угаони камен пројекта ретуширања одговорности усташке елите и хрватског народа у истребљењу Срба, Јевреја и Рома у логору Јасеновац, сведочи и постављање меморијалне плоче у Јерусалиму априла ове године. У том контексту Саво Манојловић из београдског Института за упоредно право је изнео неколико праваца за размишљање: „Како је могуће да нечија биографија продукује материјал и за злочинца и за свеца, те да ли су његове присталице и опоненти толико ушанчени у својим рововима мишљења да је било какав дијалог беспредметан или га неки чак и славе управо због злочина који му се приписује?“

Поред стручњака из Србије истакнута излагања на овом панелу имали су Маркус Голдбах, немачки адвокат који заступа преживеле логораше, грофица Џин Висконти из Италије, директорка израелског центра за Холокауст „Машмаут“ Лин Ганор, као и проф. др Роберт Макормик са Универзитета Јужне Каролине (САД).

Запажен реферат имао је професор Бери Литучи, који је пре 27 година започео прикупљање сведочанстава преживелих у Јасеновцу, али и с других места. Организовао је 1997. прву међународну конференцију у Њујорку с Антуном Милетићем, Владимиром Умељићем и другима, када је и формиран Институт за проучавање и представљање геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима који мора да уђе у историју Холокауста. Излагање је започео с три питања: шта не знамо, шта знамо, и шта је забрањено да знамо о концентрационом логору уништења Јасеновац.

„Шта не знамо? Никада нећемо сазнати тачан број јасеновачких жртава. То никада нећемо сазнати и као што је Конфучије рекао – оно што не знамо препустимо празним странама историје. Шта знамо? Имамо изјаве многих фашистичких и нацистичких колаборатора од Фон Лира преко Глезе Хостенауа до команданата СС-а у Београду, који су изјавили да је, упркос томе што су усташе уништиле комплетну документацију 1943. а потом 1945, крајем 1942. било јасно да се до тог времена радило о 200.000 жртава – 120.000 у Јасеновцу и 80.000 у Старој Градишки.

Оглушити се о ова сведочанства колаборатора представљало би злочин против историје; то би значило – не узимати у обзир примарне историјске изворе, а писања нацистичких колаборатора представљају управо такву врсту документације. Шта смо спречени да знамо: у Музеју Холокауста у Вашингтону, који је отворен 1993. године, страдања Срба су релативизована и поништена, али је управо из тог музеја покренута прича о српском геноциду над Бошњацима у Сребреници. Слично је и с Центром „Симон Визентал“ у Лос Анђелесу, Калифорнија. Све што можете да замислите о Холокаусту представљено је у тим музејима укључујући и хомосексуализам у Холокаусту. Једноставно – замислите било шта што се тиче Холокауста – и ту ћете наћи податке. Али запањујуће је да је мапа света на којој је некадашња Југославија – бела. Као да земља није ни постојала.“

Прећутана тема

О прећутаној теми Јасеновца говорила је грофица Висконти. На почетку излагања апострофирала је чињеницу да иако се опсесивно бавила темом концентрационих логора, за концентрациони логор уништења Јасеновац сазнала је недавно.

„Интервјуисала сам Симона Визентала у Бечу 1993. године. Након тога срела сам се с Марком Аурелијем Ривелијем, који је постао мој веома добар пријатељ. Будући да се при крају живота разболео, ја сам бележила неке од његових последњих текстова. Ривели је, када је имао 40 година, одлучио да стекне универзитетску диплому из политичких наука.

Пошто је био син припадника фашистичке партије из Ђенове, одлучио је да се оријентише на проучавање Другог светског рата на Балкану и отишао је у Ватикански архив, у одсек који је покривао документа Краљевске армије, где је открио постојање овог невероватно ужасног логора и открио је сву свирепост, али и на који је начин Ватикан био у то умешан.

Ривели је био ужаснут и своју тезу је објавио у издавачкој кући L’Age d’Homme под називом Le genocide occulte: Etat independant de Croatie, 1941–1945. Књига је потом објављена у италијанском и српском преводу под називом Надбискуп геноцида. Књига је јединствена и на документован начин – користећи архивску грађу из свих релевантних извора (Ватикан, Италија, Хрватска, САД, Велика Британија, Немачка, Југославија), приказује улогу Ватикана и Католичке цркве у Хрватској у геноциду над Србима за време НДХ и Другог светског рата. Била сам шокирана овом књигом коју сам читала када је Ватикан, односно папа Јован Павле II прогласио Степинца блаженим. Било је то потпуно апсурдно благосиљање злочина.“

О томе да Американци ништа не знају о Јасеновцу ни данас, 80 година од почетка Другог светског рата, говорио је Роберт Макормик, историчар специјализован за период Другог светског рата у Источној Европи, професор Универзитета Јужна Каролина и аутор књиге Хрватска под Анте Павелићем: Америка, усташе и хрватски геноцид у Другом светском рату: „Анте Павелић је био вођа фашистичке странке у Хрватској (усташе) која је, по налогу Адолфа Хитлера, постала водећа у Хрватској након нацистичке инвазије 1941 – екстремни хрватски националиста који је веровао да је српски народ инфериорна раса, под чијим је руководством извршен геноцид над најмање 390.000 Срба током Другог светског рата.

Он никада није одговарао за овај злочин захваљујући ’пацовским каналима’. Ослањајући се на раније необјављена документа, увидео сам да су приоритети Хладног рата председника Харија С. Трумана били да Павелић никада не одговара за геноцид. Данас су усташе и даље тешко наслеђе унутар хрватског друштва, делом захваљујући Павелићевом политичким животом у егзилу у Јужној Америци.“

Јерусалимска декларација

„Оснивање центара Српско-јеврејског пријатељства пружа велику прилику да се много тога уради, те да све то покрене неке драгоцене процесе. Матица српска ће помоћи делатност оба ова центра, и у Београду и у Јерусалиму, па ћемо им на располагање ставити сва наша издања важна за њихов рад. После овог свечаног чина треба да започне занимљивији део овог посла, а то је сама делатност тих центара: образовни, научноистраживачки, културни, медијски, политички и други послови.

После годину-две оваквих делатности треба подвући црту, па видети јесмо ли искористили пружену прилику или нисмо? Радује ме овај почетак, али стрепим од наше дезорганизованости, лењости и трапавости. Надам се да ћемо успети да превазиђемо сопствене слабости.“

Феноменолошки, и ова посета и сам скуп били су изузетно значајни за разумевање како раде дугачки прсти дубоке државе која на глобалном нивоу Јасеновац ставља у оквире идиличне слике терена за голф, предвиђене политиком геноцида глобалног поретка по којој се број жртава у НДХ мора налазити у опсегу који не сме прелазити 100.000, при чему број убијених Срба треба да буде симболичан или да их уопште и не буде.

Овај скуп био је од немерљиве важности за разумевања процеса организације велике лажи. Отуда је с њега послата порука да треба осудити растући тренд релативизације злочина, који свој крајњи израз добија у све отворенијој историјској ревизији и рехабилитацији злочинаца.

Поводом 80 година од почетка Другог светског рата (1939–2019), као допринос борби против антисемитизма, ксенофобије, неофашизма и свих облика дискриминације, а у знак сећања на све жртве фашизма, Холокауста и геноцида, посебно жртава логора за истребљење „Јасеновац“ и забрињавајућег тренда ревизионизма и рехабилитације усташтва, потписана је Јерусалимска декларација.

Отварање центра који одавно постоји

Другог дана посете, на ОНО колеџу, најпрестижнијем приватном Универзитету у Израелу, отворен је Српско-јеврејски центар „Свети Сава и Јехуда Алкалај“ на којем ће се, између осталог, изучавати српски језик, култура, историја Јевреја у Србији као и геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у Јасеновцу и НДХ а оствариваће се сарадња и са другим факултетима у Србији попут Правног, Медицинског, Факултета за спорт и уметничких факултета.

Професор др Дарко Танасковић, указујући на историјске везе два народа, истакао је значај Српско-јеврејског центра у Београду, који с новоотвореним центром у Израелу наставља традицију веома дубоких веза између Србије и Израела.

„Материјалистичка, обездуховљена глобализација показује своје ружно, тоталитарно лице. А сваки тоталитаризам мора се сукобити с отпором народа који, попут Јевреја и Срба, држе до свог националног идентитета и поштују свете предачке завете. Није, стога, вероватно ни случајно то што овај центар, који одавно носимо у уму и у срцу, отварамо баш сада, како бисмо се још боље упознали и препознали као сапутници на истом историјском путу.“

Посебан утисак на домаћине оставило је предавање проф. др Мила Ломпара, који је изванредно и прецизно представио богату историју српске традиције, културе и духовности, говорећи, између осталог, о немањићкој заоставштини и значају Светог Саве и Косова и Метохије за српски народ и државу, као и константним напорима да се Срби и српска држава униште у процесима који остају без одјека и казне.

Траг у азуру изнад неба Свете земље

Током церемоније свечаног отварања Српско-јеврејског центра на ОНО академском колеџу, пресецањм врпце које су извели деканка ОНО колеџа проф.др Това Хартман и председник Матице српске др Драган Станић, откривена је спомен-плоча у част првог ходочашћа Светог Саве у Свету земљу, пре 790 година.

На плочи, коју је идејно осмислила и на три језика (српски, хебрејски и енглески) реализовала академска вајарка Катарина Трипковић-Панчић, уписане су речи: „Оставио је траг у азуру неба изнад Свете земље пре 790 година, и ова меморијална плоча остаје поколењима да се сећају његове очинске љубави која је уистину подједнако обухватала све његове мисије ’светосавског пацифизма’ у години када се обележава осам векова аутокефалности Српске православне цркве.

Свети Сава је трајно повезао Србе са синовима Израела куповином куће Светог Јована Богослова, оставивши иза себе огроман број задужбина и метоха.” Плочу је поклонила СПЦ, о Аранђеловдану, Лета господњег 2019 – пише у потпису на плочи.

Сарадња Архива Војводине и Јад Вашема

Директор Архива Војводине др Небојша Кузмановић договорио је с директором Архива „Јад Вашем“ др Хаимом Гертнером потписивање споразума о сарадњи ове две институције на истраживању архивске грађе везане за страдање у Другом светском рату. Сарадња би подразумевала дигитализацију грађе, размену истраживача и организацију заједничких изложби на тему културе сећања Срба и Јевреја. Сусрету су присуствовали амбасадор Србије у Израелу Милутин Станојевић, почасни конзул Александар Николић, председник Матице српске др Драган Станић и Никола Бањац, генерални секретар Скупштине Војводине.

Ја, преживели дечји логораш

У име преживеле деце усташких концентрационих логора смрти „Јадовно – Јасеновац“ присутнима се обратио Гојко Рончевић Мраовић.

„Ја сам Гојко Рончевић Мраовић, преживели дечји логораш из Јастребарског, специјализованог дечјег логора смрти. Усташе су ми брутално убиле 30 чланова ближе и даље породице. Све куће у мом месту, које се налази 50 километара од Загреба, биле су спаљене, а мештани масакрирани. Остао сам без два брата, сестре, родитеља. Мене су одвели у логор за децу Јастребарско где је сваки дан умирало по 10–12 деце, међу њима и бебе…

Дозволите ми да се овде, на овом месту, у светом граду Јерусалиму заложим за право јасеновачких и свих жртава усташког режима, да их се сећамо, а не да дозволимо да им се број умањује.“

Наташа Јовановић и Биљана Ђоровић

Наслов и опрема: Стање ствари