Afera Valdhajm u Jugoslaviji (5): Krvave serenade

Simon Vizental je, seća se Danko Vasović priče ovog glasovitog Jevreja, sledeći jednu posleratnu jugoslovensku listu ratnih zločinaca, 1956. godine u Parizu otkrio i uhvatio El Huseinija, velikog muftiju jerusalimskog, za Jevreje jednog od najvećih ratnih zločinaca.

Pljevlja sa poznatom Husein pašinom džamijom

On je, pored ostalog, bio duhovni inspirator svih zločina zloglasne „Handžar divizije“:

– Ja sam ga otkrio, uhvatio i kad sam hteo da ga predam Jugoslovenima, iz Beograda mi je stigao odgovor: ne, hvala, taj za nas nije ratni zločinac! Vi ste dakle sakrili i pomilovali tog zločinca i zataškali njegova zlodela – rekao je srdito Vizental meni, skamenjenom od čuda, pošto ja o tome do tada, naravno, nisam pojma imao jer je i to do tada očigledno bila velika i strogo čuvana tajna. Može se samo zamisliti kakav je to bio šok za mene koji sam živeo u uverenju da je Jugoslavija jedna moćna i pravedna država i koji sam odrastao i vaspitavan na lovorikama jugoslovenstva – koji sam se i otvoreno deklarisao kao Jugosloven, a i potičem iz porodice koja je sve dala i podredila tim idealima.

Mutna biografija 

Ja jednostavno u tom trenutku u to nisam mogao da poverujem, ko velim: Vizental preteruje, nije moguće da je Jugoslavija krila one koji su nam toliko zla naneli.

I tokom tog drugog susreta i razgovora sa Valdhajmom, kada me obasuo komplimentima da sam jedan od retkih novinara koji je korektno preneo njegovu priču, odnosno da su „Večernje novosti“ jedine od svih jugoslovenskih glasila korektno pisale o njemu, on se svim silama upinjao da negira bilo kakvu svoju umešanost i vezu sa bilo kojim zločinom:

– Duboko osećam ratnu tragediju Jugoslovena – rekao mi je Valdhajm dok smo 30. marta 1986. godine, uz doručak razgovarali u Nusdorfu, pedesetak kilometara od Salcburga – i ako sam nekome dužan da pričam o tome, onda su to Jugosloveni i, molim vas, još jednom prenesite da sam spreman da u svako vreme sednem sa komisijom jugoslovenskih istoričara da razgovaramo, da zajednički raščistimo sve dileme. Ja sam nevin, nema krvi na mojim rukama…

Kunem se da nisam znao za deportacije Jevreja i kunem se da nikada nisam video niti jednog jedinog partizana… Napravio sam grešku kad sam rekao da sam bio na Kozari. Analizirajući

sa svojim sinom, došao sam do zaključka da sam tada bio u Pljevljima i tek kasnije sam video da je to mesto geografski prilično udaljeno od Banjaluke i Kozare gde je bila velika bitka u leto 1942…

Tom prilikom mi je, pored ostalog, detaljno ispričao i o svom boravku u Pljevljima, predstavljajući to kao jednu lepu, gotovo romantičnu epizodu u njegovoj mutnoj ratnoj biografiji.

– Pljevalja se najradije sećam. Tamo sam proveo najmanje dva meseca. Verovatno i više, nije se lako setiti svega posle 43 godine. Sada se sećam da sam par dana bio i u Banjaluci, ali sam se opet vratio u Pljevlja…

U kući gde smo bili smešteni bio sam veoma blizak sa mladom devojkom iz porodice Rabrenović. Ne sećam se njenog imena, bila je lepa i bili smo mladi… Samo, molim vas, nadam se da to nećete staviti u novine, jer, shvatate da to sada ne bi bilo prijatno (neki stariji Pljevljaci tvrde da se ta devojka nikada kasnije nije udala, a umrla je petnaestak dana pošto je Valdhajm izabran za predsednika Austrije, prim. B.S).

Valdhajm je tih dana Pljevlja spominjao i u nekim drugim izjavama, sećao se lepih trenutaka provedenih u toj varoši, pričao i o serenadama i noćima koje je uz pesmu i gitaru provodio sa svojim italijanskim kolegom. Pokušavao je tako, valjda, da se što više udalji od Kozare i predstavi da je u vreme te krvave nemačko-ustaške ofanzive bio u gradu pod Ljubišnjom.

A upravo Pljevlja će biti jedan od prvih i najtvrđih oslonaca onih koji su dokazivali da je kontroverzni Austrijanac u uniformi poručnika Vermahta tokom Drugog svetskog rata okrvavio ruke.

Stalno letele glave 

Naspram Valdhajma, koji je isticao da u lepim uspomenama čuva i pamti dane provedene u Pljevljima, te dane nikada nisu zaboravili ni mnogi Pljevljaci, ali za njih to nije bilo vreme pesme i ljubavi no zla i pogibija.

Bila je to krvava 1942. godina kada su letele glave i svakodnevno padale nevine žrtve, a za to je, kako tvrde Pljevljaci, dobrane zasluge imao i Kurt Valdhajm, tada jedini nemački oficir u ovom mestu, koje su pod okupacijom držali Italijani:

– Kada je 21. decembra 1971. godine – ispričao je svojevremeno potpisniku ovih redaka Pljevljak Mile Dragašević – televizija objavila vest da je za generalnog sekretara Ujedinjenih nacija izabran Austrijanac Kurt Valdhajm, moj tada osamdesetdvogodišnji otac Relja je uzviknuo:

– A đe, za ime boga, nađoše ovoga Švabu da ga izaberu za prvog čovjeka svijeta, a pamtim ga dobro kad se po Pljevljima šetao i šepurio u uniformi nacističkog oficira. Stanovao je u vizitnoj sobi kuma Nika Rabrenovića…

Štrkljastog i ružnog, zloćudnog i opasnog esesovca, prisetio se onda i sin Relje Dragaševića, Mile, koji je te 1942, kada se Kurt Valdhaj pojavio u Pljevljima i odmah skrenuo pažnju na sebe i svojim izgledom i svojim držanjem, imao šesnaest godina: – Koliko mi se čini, u Pljevljima se pojavio negđe krajem marta ili početkom aprila 1942. Bio je ružan, ali uvijek elegantan i utegnut, u čizmama i jahačkim pantalonama, nikad bez opasača i pištolja. Stigao je u specijalnom vozilu sa antenama i radio stanicom i desetak, možda i petnaest vojnika u pratnji…

Izvor: VESTI

Vezane vijesti:

Afera Valdhajm u Jugoslaviji (4): Krvave serenade

Afera Valdhajm u Jugoslaviji (3): Zločinac sa šifrom

Afera Valdhajm u Jugoslaviji (2): Ponoćni sastanak

Afera Valdhajm u Jugoslaviji (1): Prljava igra iz Beča