Afera Valdhajm u Jugoslaviji (8): Mojsov vuče konce

Sprovođenje zarobljenih Kozarčana

NIŠTA NIJE SLUČAJNO

A kad su mi na moguće opasnosti pažnju skrenuli najpre Simon Vizental, a potom i moj prijatelj, revolucionar, publicista i predsednik Raselovog suda Vlado Dedijer, ja sam počeo da uviđam da u ovoj vrućoj priči nema mesta za nezvane ili samozvane, ali se nisam zaustavljao u nameri da prodrem u najdublje tajne tog skandala stoleća.

Tek kasnije ću definitivno shvatiti i saznati da u celoj toj aferi ništa nije bilo slučajno, da je sve bila vrlo smišljena i suptilna akcija čiji je cilj bio da me na svaki način zaustave i prisile da zaćutim o Valdhajmu i pero zabodem u bunjak, odnosno da tog zločinca odbrane i oslobode nepobitnih optužbi, bez obzira na cenu i posledice. A to što se ja tada nisam mnogo obazirao ni uzbuđivao zbog tih pritisaka mnogi su tumačili kao da iza mene stoji neko moćan, da ja imam neka tvrda leđa i oslonac.

Iza mene su, međutim, bili postrojeni samo mrtvi, žrtve ratnih zločina Valdhajma i Valdhajmovih pred kojima sam osećao odgovornost i obavezu da, uprkos svemu, uprkos pritiscima i pretnjama koje su se nazirale, otkrijem i razgolitim istinu, da raskrinkam zločinca koji se tako dugo i uspešno skrivao, koji je, iako krvavih ruku, deset godina sedeo na svetskom tronu…

Ilija Borovnjak će se dvadeset i pet godina kasnije pohvaliti kako je njegov list prvi u svetu objavio da je Kurt Valdhajm još 1947. godine u Jugoslaviji proglašen zločincem, odnosno da je kao nacistički oficir učestvovao u progonima i deportaciji stanovništva. Svi vodeći svetski listovi i agencije, sve važnije radio i televizijske stanice su tada prenele napis „Večernjih novosti“, a svemoćni Si-En-En je u najudarnijoj informativnoj emisiji kao ilustraciju objavio i naslovnu stranu „Novosti“.
Borovnjak, ipak, ni u ovoj priči, objavljenoj u „Novostima“ 7. aprila 2011. godine, ne kaže ko je najzaslužniji za takav uspeh i popularnost ovih novina, ne spominje ime svog novinara Danka Vasovića.

On u ovom tekstu, međutim, po prvi put otkriva i kakvim je pritiscima tada bio izložen, a iz toga se može naslutiti i ko je sve bio umešan u ujdurmu spasavanja Kurta Valdhajma:

– Kad sam uveče došao kući – seća se Borovnjak tog slavnog dana u istoriji „Novosti“ – javila mi se sekretarica Lazara Mojsova, tadašnjeg predsednika Predsedništva SFRJ, i usplahireno mi saopštila da me „celo popodne tražio drug predsednik“. Znao sam odmah da se ni „Novostima“ ni meni ne piše dobro. Znao sam takođe da je Valdhajm svojevremeno snažno lobirao kada je Lazar Mojsov biran za predsednika Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Očigledno ljut, Mojsov je, doduše pomalo diplomatski, rekao da smo napravili ozbiljnu političku grešku, da će to loše odjeknuti u Ujedinjenim nacijama, da može uticati na odnose sa susednom Austrijom, da će negativne posledice pasti na celu zemlju i njenugled u svetu i tako dalje i tome slično. Zaključak: nemojte više na tu temu ni redak!

Valdhajm iz vremena kad je kao domaćin u palati UN bio u zenitu slave

Odbio sam da mu to obećam, rekao sam da imamo dokumenta i fotografije kao nepobitne dokaze i da ćemo verovatno već sutra nastaviti: – Poslušajte me kao bivšeg direktora „Borbe“ ako nećete kao predsednika – rekao je (Mojsov, prim. B. S.) na kraju. Nije prošlo ni pola sata, a javio se tadašnji generalni sekretar Predsedništva SFRJ Muhamed Berberović – kazuje dalje Borovnjak – i bez imalo diplomatskog šlifa osuo paljbu: – Pa, čoveče, jeste li vi normalni?! Odmah prekinite dalje objavljivanje, inače… – Šta inače?! – pitao sam već istanjenih nerava. – „Novosti“ će biti zabranjene, a ti kao neodgovorni glavni urednik – bićeš uhapšen! – Vest o Valdhajmovoj tamnoj prošlosti objavilo je 326 svetskih listova, a ako me uhapsite ili, ne daj bože, zabranite „Novosti“, objaviće najmanje 500 medija u svetu – izrecitovao sam bez daha. On zalupi slušalicu, a mi sutradan nastavismo – zaključuje svoje sećanje Borovnjak…

A da bi se danas sasvim shvatila sva ozbiljnost „vatre“ u koju je ugazio Danko Vasović, da bi se shvatila moć tog „Valdhajm lobija“ i dokle sežu njegovi koreni, dovoljno je zaviriti u jedan strogo poverljivi dokumenat do kojeg je Vasović u međuvremenu došao. Zaveden je pod brojem 415662, a sročen 11. aprila 1986. godine u Saveznom sekretarijatu za inostrane poslove, odnosno u kabinetu tadašnjeg zamenika saveznog sekretara Budimira Lončara. Reč je o službenoj zabelešci sa dan ranije održanog sastanka posvećenog „slučaju Valdhajm“ (pored Lončara, sastanku su, kako piše u zabelešci, prisustvovali: D. Krajger, M. Vereš, N. Pribićević, A. Stanič, B. Tintor, B. Bohte, Z. Kikić, P. Pjanić, P. Živković i Smilja Simonović).

Lončar je prisutne najpre upoznao da se ovim pomno bavio i najviši organ u državi, Predsedništvo SFRJ, i analiziralo sve aspekte „slučaja Valdhajm“, „koji – kako se naglašava – sa dosadašnjim razvojem za našu zemlju predstavlja izuzetno složenu i delikatnu temu“. Prenoseći stavove Predsedništva SFRJ, Lončar je kazao „da ne odgovara našim interesima da Valdhajm bude izabran na predsedničkim izborima u Austriji 4. maja, ali da, u skladu sa dosadašnjim stavom, takođe ne možemo dozvoliti da budemo involvirani i da kao vanjski faktor utičemo na njihov ishod“.
„Za Jugoslaviju je vrlo važno – kazao je dalje Lončar – da očuva dobre i prijateljske odnose sa Austrijom i treba nastojati da se izbjegnu negativne posljedice ovog slučaja. Pri tom treba imati na umu i eventualnost da Valdhajm bude izabran za predsednika Republike, što bi u narednom šestogodišnjem razdoblju predstavljalo nepovoljnu okolnost u bilateralnoj suradnji. Naročito bi bilo poteškoća moralno-političke prirode kod razmene poseta“.

B. Simonović.

Izvor: VESTI

Vezane vijesti: