Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Сачувале га комшиjе: Данко Васовић са италиjанским песником Дантеом Мафиjом током изгнанства у Италиjи
Једног дана, добро сам упамтио, било jе то 5. децембра 1991. године, зове ме Вук Браjовић, син Радета Браjовића, да идемо да играмо кошарку. Срели смо се у редакциjи, он се као случаjно задесио код тате. Никада раниjе ме ниjе звао нити смо ми били неки другови, али jе он очигледно знао шта jа волим, да позив на кошарку jедноставно не могу да одбиjем.
Фамозни Чилеанац
Било jе, сећам се, неко хладно време, рат букти, гори Вуковар. Идемо Македонском улицом и jа видим на асвалту jедног згаженог голуба. Чуо сам и знао да jе то рђав знак, да ће ми то бити лош дан, али сам свеjедно продужио. Дођемо у халу, скинемо се, хоћемо да играмо оно: три на три. Видим ту jош неколико момака.
Питам Браjовића ко ће нам бити трећи. Он ми каже да ћемо узети некога од тих момака и предложи ми да jа одаберем. Ма, мислим се, како jа да га одаберем кад немам поjма ни ко су момци, ни како играjу кошарку, а он jе сваки дан са њима. Браjовић ми рече да су то неки Чилеанци и jа одабрах jедног високог, нешто ми се учини природно да за кошарку буде висок. Тек што смо почели, већ у првоj акциjи, таj суну на мене: како то играш, немоj тако да идеш на мене!
За час се створи свађа, поjави се и неки човек коjи jе ту нешто био задужен за ред – после сам сазнао да jе то био неки Рус, Бондаров се, чини ми се, звао. Каже: овде нема свађе. – Ја уопште не знам шта хоће оваj човек, први пут га видим – обjашњавам му jа.
У jеку расправе, у jедном тренутку сам приметио да jе томе коjи jе насрнуо на мене jедан од оних момака из његовог друштва додао нешто. Како jе то било ратно време, прво сам посумњао на пиштољ или евентуално нож, а после се испоставило да jе у питању био неки тврди предмет, можда метални бокс.
И док нас jе таj Рус нешто као баjаги развађао и мене задржавао, онаj jе одjедном скочио и кренуо некако мало с леђа на мене. Ниjе ме изненадио, реаговао сам, срећом, муњевито и избегао његов директни ударац у слепочницу од коjег бих несумњиво на месту био мртав или би ме у наjбољем случаjу осакатио и оставио без ока.
Успео jе само мало да ме окрзне по jагодици, али jе и то имало за последицу имало озбиљну повреду, поломљену jагодичну кост, односно повреду пода орбите десног ока, што jе подразумевало ризичну хируршку интервенциjу – требало jе сачувати око. Готово две недеље сам због тога остао у болници на Воjномедицинскоj академиjи.
Учинило ми се да jе таj Чилеанац, а у питању jе, како ће се испоставити, био неки регистровани хитмен, професионални каратиста, плаћеник са дебелим досиjеом у полициjи, остао скамењен како сам успео да избегнем његов ударац и останем на ногама.
Како jе ВМА по службеноj дужности обавестио полициjу о моjоj повреди, исте вечери су код мене дошла два полицаjца да ме испитаjу шта се десило.
Све сам им казао, истакао да сам новинар, а не криминалац, и затражио да помно испитаjу о чему се ради пошто jе у питању страни држављанин, коjег и не познаjем нити сам с њим икада имао икаквог сукоба. Обећали су ми да ће учинити све да се та ствар истера начистац, да ће сутрадан поново доћи двоjица њихових колега на разговор.
Нити су долазили, нити сам jа по изласку из болнице у надлежноj полициjскоj станици на Палилули нашао икаквог трага о том инциденту. О свему поjма нису имали – тако су ми барем казали – ни у градском СУП-у где jе тада главни човек био Раде Марковић.
А да све буде теже и чудовишниjе постарали су се у моjоj редакциjи, у „Вечерњим новостима“. Уместо да неко дође и посети ме у болници, да види и распита се шта ми се десило, jа 15. jануара 1992. године, дакле тек што сам изашао из болнице и jош био на боловању, добиjам отказ!
Прошла су потом jош три месеца мог трагања за човеком коjи jе, у то сам сада апсолутно сигуран, канио да ме убиjе, а стога што ме никада у животу, да jа знам, раниjе ниjе видео, то jе очигледно покушао по нечиjем наговору, за нечиjи мрачни и подмукли интерес. Онда сам некако успео да допрем до Рада Марковића, како рекох тадашњег шефа градске полициjе, и све му испричам. Отворено сам му рекао да сумњам да jе неко те ноћи покушао да ме ликвидира (нашем разговору jе, иначе, све време присуствовао и Марко Ницовић).
Како jе обећао Марковић, већ сутрадан ми се jавио инспектор Драган Радишић коjи се, на моjе велико изненађење, заиста своjски заложио да истера на чистину шта се, како и зашто десило те децембарске ноћи у спортскоj хали, односно да откриjе и руци правде приведе нападача. Био сам просто задивљен професионалношћу и стрпљењем тог човека, коjи ми jе сатима показивао неброjене фотографиjе регистрованих криминалаца и других коjи су могли да ме нападну и повреде све док нисам упро прстом и препознао стварног силеџиjу – тог фамозног Чилеанца.
Проћи ће потом месеци и месеци чекања правде све док jедног jутра нисам чуо да jе инспектор Радишић убиjен – изрешетан jе на кућном прагу у класичноj сачекуши, а да нико ни до данас ниjе утврдио зашто jе, по чиjем налогу и из коjих разлога убиjен таj вредни, поштени и упорни човек, да ли jе то он, можда, баш у мом случаjу дирнуо у неки опаки осињак и своjу знатижељу и професионалност главом платио.
Спас у Италиjи
А кад су онда уследила три безуспешна судска рочишта на коjима се ниjе поjавио ни оптужени, ни државни тужилац, ни сведоци, чак ни моj адвокат – на jедном рочишту чак ни судиjа – jа сам схватио да jе у питању ћорави посао и да се ова правда не може задовољити. Зато сам почетком 1993. године, по савету неких приjатеља, првенствено мог друга, Андриjевчанина Драшка Драговића, затим Никшићанина Златка Радоњића и jош неких, дигао сидра и отишао у иностранство.
Тачниjе, колега Вук Јовановић ме просто узео за руку и каже: хаjде, друже, морамо да идемо и склонимо се одавде ако мислиш да останеш жив… Одвео ме у Италиjу за коjу тада ниjе потребна виза. Склонио сам се тако испред лавине, jер сем већ описаног покушаjа моjе ликвидациjе било jе jош неколико провокациjа и напада од коjих jе био наjозбиљниjи jедан на Бановом брду кад сам пуким случаjем и само захваљуjући великоj опрезности избегао два аутомобила коjа су jурила да ме покосе.
Фотографиjе злочина – Уз списак ратних страдалника са Козаре, обjављено jе више од 200 фотографиjа и докумената, броjне изjаве и сведочења преживелих, коjе jасно показуjу о каквим се стравичним, монструозним злочинима радило: – Желели смо да покажемо шта се догодило на Козари па нека људи виде зашто jе одликован Валдхаjм – прокоментарисао jе jедан од аутора публикациjе, новинар Јован Кесар. Све то, ипак, ниjе много помогло новинару Данку Васовићу на коjег jе, након обjављивања оног подметнутог, фалсификованог документа кренула и ала и врана и случаj Валдхаjм потпуно стављен у други план.
Редни броj смрти – Дан по обjављивању извештаjа међународне комисиjе историчара и своjеврсне „аболициjе“ Курта Валдхаjма, „Борба“ jе обjавила специjално издање под насловом „Редни броj смрти“ у коjем историчар Драгоjе Лукић и новинар Јован Кесар на 56 страна обjављуjу потресна сведочанства о козарачкоj трагедиjи. Поред осталог, први пут jе обjављен потпуни списак 11.219 убиjане козарачке деце (неспорно jе, иначе, доказано да jе током офанзиве на Козари заробљено и у концентрационе логоре одведено 23.858 деце од коjих jе готово половина, тачно 11.219 имало између шест и седам година; од њих jе 5.683 уморено у Јасеновцу, око 600 у Сиску, 304 у Јастребарском, 234 у Земуну…)
Извор: ВЕСТИ
Везане виjести:
Афера Валдхаjм у Југославиjи (12): Кукавичjе jаjе
Афера Валдхаjм у Југославиjи (11): Брзоjав шокирао свет
Афера Валдхаjм у Југославиjи (10): Велика пљачка „Новости“
Афера Валдхаjм у Југославиjи (9): Комунисти штите нацисту
Афера Валдхаjм у Југославиjи (8): Моjсов вуче конце
Афера Валдхаjм у Југославиjи (7): Усташе га одликовале
Афера Валдхаjм у Југославиjи (6): Сви памте злог поручника
Афера Валдхаjм у Југославиjи (5): Крваве серенаде
Афера Валдхаjм у Југославиjи (4): Крваве серенаде
Афера Валдхаjм у Југославиjи (3): Злочинац са шифром
Афера Валдхаjм у Југославиjи (2): Поноћни састанак
Афера Валдхаjм у Југославиjи (1): Прљава игра из Беча
