Адмирал херој „ратује“ за животно сидриште

Слободан Рајчевић, један од најхрабријих официра наше морнарице, двадесет пет година од рата води битку

Живот се поново игра са адмиралом Слободаном Рајчевићем. Ових септембарских дана, док су у Хрвати обележавали 25 година од „битке за Шибеник“ коју славе као дан ратне морнарице, истински херој из 1991. исељавао се из стана војне солидарности у Улици браће Јерковић 117 у Београду, и носио је оно мало ствари у Кљајићево где је пронашао нову луку.

Адмирал Рајчевић, носилац Ордена за храброст Ратне морнарице, до 2005. године помоћник начелника Генералштаба Војске Србије, у жижу јавности доспео је прошле године када су његову деложацију из привременог стана пратиле многе камере и медији. Срамоту, избацивање хероја на улицу, тада је спречио начелник Генералштаба, генерал Љубиша Диковић, који је на годину дана зауставио „спровођење закона“.

Када су „Новости“ пре неколико дана затражиле од адмирала да исприча српску верзију догађања у Шибенику и осврне се на „рађање“ хрватске морнарице, пристао је уз услов да му физички помогнемо код селидбе. Рече, дао је реч Диковићу да ће се иселити за годину и баш је тада водио ту „битку“. Док је Рајчевић уз колеге генерала Божу Делића, Мирослава Лазовића, адмирала Бошка Антића, који су помагали, износио у камион скромне ствари у паузама се присећао:

– У Шибенику септембра 1991. све наше касарне су се нашле у потпуном окружењу, а онима који су нас држали на нишану командовале су колеге које су до јуче носиле исту униформу као и ми – причао нам адмирал Рајчевић. – Сви војни објекти 16. септембра у Шибенику били су опкољени и под ватром. Гореле су касарне на Кулинама, затим касарна „Анте Јонић“, „Пећине“… нападачи су засули ватром Команду војнопоморског сектора, зграду Војне полиције, моју луку.

Рајчевић се кисело смејао на садашње вести из Шибеника и то како је представљено да „су припадници ЗНГ уз велику храброст успели да отму касарне“.

– Ничег јуначког са хрватске стране није било у тим борбама – наставља Рајчевић. – Неколико месеци пре општег напада „бојовници“ су ишли по официрским становима и злостављали њихове породице. Капетан фрегате Мика Олтеан убијен је испред стана, баш као што је и тражио Мартин Шпегељ. На сидришту у луци морали смо да направимо камп за породице официра које су само ту могле да избегну и спасу главе, а одатле смо их бродовима селили на Вис. Када је 16. почео општи напад ја сам против себе имао и „свог“ старешину, капетана бојног брода Анту Будимира. Тада су погинули командат касарне Анте Јонић, капетан фрегате Бошко Трифуновић ратовао је против свог „класића“ у униформи ЗНГ Хасана Дервишевића. Тих дана издао је и адмирал ЈНА Божидар Грубишић, а контраадмирал Ђуро Појер који је требао да командује одбраном, поднео је захтев за пензију. Капетан бојног брода Марко Сунарић стигао је са Виса да преузме команду усред пакла.

Адмирал Рајчевић истиче да је највећи јунак био водник Веселин Даковић који је са неколико војника минирао складиште експлозива, мина и торпеда и претио да ће разнети пола Шибеника. Он је, истиче Рајчевић, био „морална вертикала“, а Хрватима огроман „камен у ципели“.

– Када се сетим 1991, прво што ми падне на памет је да је то било време издаје домовине, али и време части – каже Рајичевић. – Било је још великих хероја. Сећам се колеге, потоњег генерала, који се пред мојим очима, испред капије касарне, „развео“ од жене Хрватице, оставивши два дивна детета, анђела. Када му је она изнела ултиматум да се преда – само је чвршће зграбио пушку, окренуо се, и отишао. Јунак је био и поручник бојног брода Зоран Голубовић, који је узвраћао ватру са прамачног митраљеза свог брода све док га снајпер није пронашао… Војника из Новог Пазара, муслимана, сам лично одвео у затвор пре почетка напада због националистичког испада, да би он, пошто су старешине Хрвати, командири затвора побегли, закључао притвор, сишао код мене на брод, и уз речи: „Другове не остављам“, дограбио митраљез на броду.

Сам Рајчевић, тада командат бродског граничног дивизиона, са два брода бранио је луку и сидриште. Других седам својих бродова претходно је изместио на Вис. Маневрисао је пловилима у луци пуна два дана, 16. и 17.септембра и жестоко се „тукао“ са нападачима. Увече, 17. један брод је погођен гранатом, а подофицир на топу је тешко рањен. Оставши без муниције упловио је у Ремонтни завод у Шибенику у намери да организује његову одбрану.

– Имао сам извештаје да је Кнински корпус на улазу у град, и то је уплашило ЗНГ – наставља Рајчевић. – Уследила је пауза од неколико сати у борбама, а ја сам на свом броду имао већ тело мртвог поручника Голубовића и рањеног водника. Нисам хтео да чекам Кнински корпус, који нас је извлачио већ сам се одлучио да покушам пробој са једним бродом кроз Шибенски канал чију су једну обалу већ заузели Хрвати.

Прича о пробоју Рајчевића кроз Шибенски канал подсећа на бег подморнице „Небојша“ из Боке 1941. Многи морнари са неисправних бродова у ремонтном заводу молили су га да се укрцају са њим, али им није дозвољено да ризикују. Покушао је тада Рајчевић да закачи и шлепује покварену ракетну топовњачу, али није успео да оствари овај наум. Свој погођени брод тада је потопио у дубине, а са другим кренуо је у Шибенски канал.

– Кренули смо увече, око 21 часа без светала и убрзо се нашли у каналу – наставља он. – На моје изненађење, канал је био преграђен челичном мрежом у облику чешља, тако да смо морали да пловимо уз њу. Хрвати су нас „напипали“ одмах и скоро сат времена трајала је жестока борба док нисмо нашли рупу у мрежи. Усмерио сам брод на Корнатске хриди и, пловећи међу стенама нашли смо се на отворено мору.

На Вис су стигли после четири ујутру. Када је „брод 173“ приспео у луку на њему је избројано више од 50 рупа калибара од 12,7 до 40 милиметара.

ВОЈНИЧКУ РЕЧ НИСАМ ПОГАЗИО

Адмирал Рајчевић, доласком у Боку деведесетих година добио је привремени стан од 40 квадрата, а када је постављен у Генералштаб почетком овог века, привремени смештај од 60 квадрата, где је живео са женом и братом инвалидом без обе ноге. Ћерка му је остала у Бару. Стамбено питање није решио док је био на положају јер станова у Београду није било, а 2008. на суду, у процесу „Србија против адмирала Рајчевића“, пресуђено је да стан солидарности мора да врати без обзира на то што му војска није обезбедила припадајуће квадрате.

Тада је добио шећерну болест. Скоро осам година траје његова агонија.

– Генералу Диковићу сам јавио да сам одржао војничку реч и да сам напустио стан – причао нам Рајчевић. – То ми је најважније. У поруци сам га замолио само да убрза предају квадрата војно-стамбеном јер више немам ни снаге ни средстава да се борим.

ЛАЖИ О АДМИРАЛУ БАРОВИЋУ

Адмирал Бошко Антић (на слици), упозорава да лажи око „Битке за Шибеник“, нису најгоре које су се појавиле о припадницима РМ у последње време. Прича о самоубиству адмирала Владимира Баровића на Вису 1991. и црногорско-хрватско одликовање које му је додељено у јулу ове године гнуснији случај.

– Када је председник Црне Горе Вујановић у јулу постхумно одликовао Баровића јер адмирал са Цетиња „није хтео да учествује у неразумној агресији ЈНА и црногорских резервиста на Хрватску“, очекивао сам да реагује наша војска, и да каже да никаквог опроштајног писма није било већ да се Баровић на тај чин одлучио из других разлога – прича Антић. – Опроштајно писмо Баровића са овим наводима су измишљени у „Слободној Далмацији“, и то смо сви знали. Овај часни официр подигао је руку на себе, између осталог, јер му је у Генералштабу замерено што није, како треба, уништио обалске топове у Пули, већ их је само гурнуо у море и та критика га је изједала и отерала у смрт. Уосталом, како се нико није сетио да пита породицу Баровић да ли су примили орден који им је наменио Вујановић и Хрватска.

Аутор: Д. Вујичић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Од ратног хероја постао бескућник | Јадовно 1941.

 Бошко Антић: Ђукић, талац Хрватске