Адам Прибићевић (Костајница, 1880 – Windsor, 1957) је био српски политичар и публициста, бавио се у емиграцији са истраживањем наше политичке прошлости, где је објавио и овај студиозни чланак.
Приредио: Душан Буковић
Уредништво „Гласа Канадских Срба“ прештампавало је извесне студиозне и запажене чланке Адама Прибићевића из својих ранијих издања (у бр. од 20 и 27 маја 1971).Чланак је важан из два разлога: он ће освежити наша сећања и поштовање према милионским и невиним жртвама нових српских мученика у трагичном ХХ столећу, у исто време чланак ће упозорити родољубиве Србе на нове опасности, које нам прете од полтронског београдског интернационлистичког и извесног западно-европског и америчког естаблишмента, који је у извесној мери под командом америчког председника Била Клинтона остварио Старчевићеве геноцидне идеје. Чланак сам припремио у скраћеном обиму за све читаоце Стања ствари, и он гласи…
Адам Прибићевић: Старчевићанска параноја – први учитељ геноцида у Европи
Др Анте Старчевић био је најпре Илир и Југословен. Писао је и у српским новинама у Војводини. Године 1851. тражио је место професора на Лицеју у Београду. Нажалост, нису га примили. Да су, не би било старчевићанства ни усташтва. Односно, данас би било на животу бар милион и по више Срба и Хрвата, а у земљи не би данас владао комунизам. А, што је, у првом реду, за жртве значајно, не би на хрватском народу било грозне мрље колективног злочинства извршеног над Србима…
Он се нагло пребацио из Илирства и Југословенства у тесногрудо, нетрпељиво самохрватство. Не би ни то морало довести до великог зла, да он томе самохрватском осећању није дао несравњену динамику, услед своје способности да патолошки, бестијално мрзи, у чему ће му после постати равни само Лењин и Хитлер. Спадао је дакле у ону врсту несрећних и опасних личности које воле своје мрзећи туђе, јер им љубав према своме није отсјај безмерне козмичке љубави према универзалном, Богу, васељени и човечанству…
Имао је успеха, јер није тешко распаљивати људске страсти. Требало је само двоје: преувеличавати значење и врлине Хрвата, а унижавати Србе. Он је ту упро и успео. Нарочито кад се има на уму да је све оно што је међу Хрватима било ограниченог духа морало бити увређено илирисањем и југословенством, питајући се: „Па ваљда и ми Хрвати нешто вредимо?“ И појурило зато јатомице за оним који је говорио: „Вредите далеко више од других а нарочито више од ‘влашких свиња’…“. Старчевић је своје антисрпско учење изградио између 1860-70, г. Већ 1868 он пише у својим „Разговорима“:
„Напокон о Славосербих које мислите придобити. Они су сужањска пасмина, скот гњуснији од икојег другога. Узмимо у човјеку три ступња савршенства: ступањ животиње ступањ разбора, ступањ ума, душевности, Славосерби нису подпуно достигнули ни најнижи ступањ и из њега не могу се дигнути…
Ово је смеће сужањах Еуропе, Азије и Африке. Но сви су Славосерби за сужањство, за свако зло, за сваку херђу, по нарави, онако како н. пр. све свиње за блато…
Да се зброје све опачине свих злочинаца Лепоглаве, оне не би дале три постотка опачинах што их у потаји снује или у згоди чини најбољи, најпоштенији Славосерб…
Другом ником не би образ поднио ни приподабљати а камоли упоређивати Хервате са Серби, примеравати ову пасмину с народом који своје име ухађањем, невером, издајом, подлошћу не бијаше још укаљао…
Вешала за ову пасмину бијаху најстраховитија врста смрти. Било да Хервати нису то знали, било да их је знао гњев преузети, они нису кривце вешали: Сењани у Перушићу набише ин на ражањ па ти их испекоше…“
Старчевић је био и антисемита, што је природно кад је хрватски расиста, па пише: „Обичаји и обреди те вере (православне) приближнији су жидоштини него крестианству. Крађе и прељубе нису им ништа…“
Сву ту мржњу на српски народ збио је Старчевић у геноцидну изреку да су Срби „накот зрео за сјекиру“, па су духовна деца Анте Старчевића усташе, доиста, од 1941-5 убиле огроман број Срба, као свиње, ударцем секире или чекића у главу или измислиле специјални нож за брзо клање Срба…
ПОЛИТИЧКА ПАРАНОЈА И ПОЛИТИЧКО ЗЛОЧИНСТВО
Овај Старчевићев став према Србима био је логичан закључак из Старчевићеве идеје о хрватској држави. Та држава имала је да обухвати све до града Земуна под Београдом, па уз Саву, Дрину до Бојане, јер су и у Црној Гори, по Старчевићу, живели „Црвени Хрвати“. Крњевић, генерални секретар Хрватске сељачке странке, додаје данас томе и Новопазарски Санџак до Косовске Митровице, у ком нема једног јединог Хрвата, као ни у Црној Гори.
На том простору било је, пре покоља, самих Срба више него Хрвата. А, осим Срба, ту су били Муслимани из Босне, који великом већином неће да буду ни Срби ни Хрвати, већ Југословени, па мањине: мађарска, немачка, чешка, словачка, русинска, талијанска.
Таква хрватска држава је, дакле, немогућност. Била би (то немогућност), све кад иза границе те државе и Срба у њој не би стајали Срби у Србији, који ће доцније разорити моћну Аустро-Угарску, да се уједине са својом браћом из тих крајева, које Старчевић тражи за своју Хрватску државу…
Ипак, ако би ти Срби хтели похрватити се, они би, као под додиром Христове руке од губе, чистили се од свраба и претварали се у симпатичне „православне Хрвате“.
То би за те сварбљивце било нечувено одликовање, јер би ушли у племениту хрватску, вишу, расу, обдарену свима узвишеним врлинама: поштењем, искреношћу, племенитошћу, витештвом, храброшћу и својим пореклом, потичући од Римљана и Гота, а не од „Склава“ или робова словенских. А зашто говоре словенски, а не римски и готски, није објашњено.
Али, ако не би помогло ово непризнавање Срба, ако они не би пристали на то да не постоје и да требају преседлати у Хрвате, Старчевић је имао друго средство: истребљење. Зато је он Србе прогласио људским свињама, руљом злочинаца: убица, крадљиваца, ухода, сплеткароша, развратника; и као што свако има право клати свиње, убијати злочинце, тако и племенита хрватска раса, која је у погибељи од Славосерба, како је Старчевић 1868 г. написао у својим „Разговорима“, има право да истреби Србе и оствари на њихову гробљу Велику Хрватску.
Ово учење завршило је са Старчевићевом лозинком да су Срби „накот зрео за сјекиру“.
Тако је Старчевић од Срба начинио језовиту утвару, лишену свих бољих људских особина, и замахнуо на њих секиром, као што би сваки параноик на страшне привиди које ствара његова лудачка машта, те види оно чега нема, а не види онога што постоји. Услед његова учења, његова Велика Хрватска била би једина држава на свету којој је претпоставка колективно уморство.
Као што ће после лудачко учење Хитлерова о хиљадугодишњем царству племените, изабране немачке расе повући за собом скоро половину немачког народа, тако је и ова криминална доктрина, постепено, освајала Хрвате.
ПРВЕ ПОСЛЕДИЦЕ СТАРЧЕВИЋАНСКЕ ПАРАНОЈЕ
Поткрај деветнаестог века старчевићанска параноја захватила је била већину хрватског народа. У Хрватском сабору то се није могло изразити, јер је бирача било свега 45.000, а од тога 15.000 чиновника; а сви Срби били су против старчевићанаца, чинећи сами 26% становништва Хрватске. Кад се узму и други елементи који су морали рачунати с наклоношћу власти, јасно је да старчевићанци нису могли имати већине посланика.
Омладина, хрватска била је скоро сва сттарчевићанска. Још 1876, год. честитала је та омладина турском генералу Абдул-Керим паши победу над Србијом и купила прилоге за златну сабљу која ће му се послати на дар. Велики хрватски научењак Ватрослав Јагић, слависта, професор на Универзитету у Бечу, био је овим толико огорчен, те је није хтео прећи на Универзитет у Загребу.
Ово је имало за Србе тешких последица. Хајка је вођена на Србе педесет година, из дана у дан, у штампи, у Хрватском сабору, на политичким зборовима, на националним манифестацијама. Вођена је без обзира на историју, на стварност, простачки и сурово, као да су Срби створени без части. Никад ни на један народ у свету није дневно сипано толико погрда, колико их је сипало старчевићанство на Србе. Ово би се могло испоредити само с погрдама с којима је Хитлеров „штурмер“ набацивао на Јевреје. „Влашка свиња“ био је обичан епитет за Србе, у устима ових деградираних људских створења.
Где год је у државној канцеларији био старчевићанац чиновник, он је Србе грађане, нарочито сељаке, шиканирао и изигравао њихова права.
С тога разлога српски крајеви Хрватске били су злочиначки занемарени културно и економски. У њима се нису дизале основне школе у довољном броју, нису грађени путеви, није давано за унапређење пољопривреде.
У покрајини Банији чинили су Срби већину, негде више но 90%, у четири среза; а у петом, петрињском, близу 50%. А у њој је била само једна средња школа, нижа реална, и то на крају покрајине, у скоро сасвим хрватском месту Петрињи.
У покрајини Лици Срби су онда чинили већину; али обе гимназије биле су у хрватским местима Госпићу и Сењу. Тако су Срби били приморани да из својих средстава издржавају у Хрватској две гимназије, две учитељске школе, и више основних школа. Иако су плаћали просветни намет од 20% на државни порез…
За Србе није постојала равноправност ни у приватном животу…
Године 1902. у септембру, вршена су у Загребу прогони Срба. Два дана паљене су и пљачкане српске трговачке радње, демолирани српски станови. А зашто? Зато што је један Србин интелектуалац из Босне у загребачком српском листу „Србобран“ написао да старчевићанство води у рат са Србима, од кога Срби неће бежати.
Године 1908-10 вођена је страшна хајка проти Срба, поводом Велеиздајничке парнице.
После Сарајевског атентата 1914 г. придружио се бесној старчевићанској хајци проти Срба и Стјепан Радић, Срби су денунцирани на хиљаде њих бачени су у тамнице и логоре, разорена је у Босни-Херцеговини једна српска црква: у Сарајеву, Мостару и другде, уништаване или пљачкане српске трговачке радње, а негде Срби живи печени, ка је изнео у Бечком парламенту Хрват посланик Тресић-Павичић.
Тада би се догодило Србима оно што их је снашло 1941-5, али је то спречила Мађарска влада.
А у Мачви, код провале аустро-угарске војске у Србију 1914 г. починили су хрватски војници, залуђени од старчевићанаца и Стјепана Радића, на грађанском српском становништву нечувена недела, која не изостају иза Павелићевић 1941-5, иако тада није Београд био престоница нити је било Југославије, па Срби нису ни с чим били могли изазвати Хрвате.
ЈОЗЕФ ХОЛЕЧЕК О А. СТАРЧЕВИЋУ 1901. ГОДИНЕ
Холочек је био чешки новинар, књижевник и социолог, уредник главног листа моћне младочешке странке „Народни Листи“. Био је код Чеха стручњак за Југословенско питање. Добро је проучио и старчевићанску расистичку, ултранационалистичку доктрину, па је својим визионарским духом предвидео да ће се она једаред у згодној прилици завршити покољем Срба, и то секиром, како је учио Старчевић.
Ту своју пророчку визију обрадио је у чланку „Анте Старчевић и Момзен“. Објавио га је 1901. године. Дакле, на 17 године пре стварања Југославије 1918 и годину дана пре споменутих прогона Срба у Загребу 1902 г. – за којих су Срби били изложени бесу старчевићанске руље. Тај чланак гласи:
„Момзек је познати пруски историчар. Кад су Чеси, пре неколико година, после упорне и дуге парламентарне борбе, успели у Бечу да им се призна равноправност језика у границама Чешке, Момзен је јавно одрицао Чесима право на равноправност с Немцима. У својим изјавама служио се најпогрднијим изразима, називајући чешки народ инфериорним, коме треба разбити лобању кад само помисли да се изједначи са супериорним немачким народом.
Хрвати су пре нас Чеха имали свог Момзена, Анту Старчевића. Обојица су проповедници грубог насиља према непријатним суседима који ремете њихове шовинистичке снове. Обојица су у служби „Drang nach Osten“ (немачког „продирања на Исток“), коме служе свим дозвољеним и недозвољеним средствима. Али, чешки Момзен је туђин; он је син онога народа с којим Чеси воде већ хиљаду година непрекидну борбу. Хрватски Момзен не претходника у прошлости српско-хрватског народа…
Пре се словенска љубав заснивала на узајамном непознавању. Па ни сви Словени нису волели све Словене. Они који су волели неке Словене, усвајали су њихове предрасуде о другима (русофили о Пољацима, а и обратно на пример).
Обадве некритичне једностраности наишле су најпре на отпор код Чеха, код којих се развитак словенске мисли заснивао на студији и тежњи да се увек пронађе истина. Ми морамо своје осећаје распрострети на све Словене; али они не смеју слепо пригрлити и оно што у Словенству није добро и што заслужује презир.
Све се мора просејати кроз решето здраве памети и провејати на ветрењаче немилосрдне, али правилне и искрене критике.
Ако станемо на гледиште словенске мисли, онда ће нам се Старчевић појавити не само као зло; већ као апсолутно зло, које нема на себи ниједне добре црте. Старчевићанство не наноси зло само Србима, већ нарочито Хрватима, чију је душу отровало својим проповедима. Много ће требати напрезања великог дела хрватског народа, да се Хрвати излече од те заразе.
Мржња и само мржња, то је био принцип старчевићанства. А мржња још никад није стекла љубави, а у љубави је највећа сила.
Ни најмоћније државе нису се одржале, ако су код својих суседних народа изазивале мржњу и непријатељство. Утолико мање може имати добрих последица мржња мале земље и малог народа.
Сваки Хрват треба да дође до уверења да политика искорењивања Срба нема смисла. Искоренити се они не могу, премда Анте Старчевић ни пред том мишљу није застајао.
Кад би наследници Анте Старчевића били расположени да секирама дотуку Србе, ипак не треба се бојати да ће то учинити. Немају толико секира, колико је у Хрватској српских вратова; немају толико средстава ни толико снаге, колико имају воље. У самом објављивању тако моћне девизе лежи признање своје слабости.
Захтеви Срба у Хрватској састоје се у тражењу равноправности. Године 1873. дошао је за бана Иван Мажуранић. За време његова бановања до 1880. и после тога, за бановања Владислава Пејачевића све до 1884. на Хрватском сабору није се смело ни споменути српско име. Ко га је изговорио, био је оглашен за „издајника“.
Ничега нема чиме би се хрватско србождерство могло правдати. Оно је неморално, одвратно и злочиначко, иако се „Старчевићанска странка“ крстила „Странка права“.
Догма Анте Старчевића је јединствена у животу Словенства. Она нема ничег сродног.
Има случајева да је један словенски народ угњетавао други, али му није грозио истребљењем; напротив, обећавао му је ослобођење и напредак и није исказивао да мрзи народ, већ његову Владу и династију. Код Анте Старчевића видимо, напротив, да он мрзи српски народ у маси, сравњујући га са Циганима. Српско народно име он уопште није признавао да постоји, Срби су Серви (Servus), робови, Sclavvi: Склаво-Серби.
Он је гледао на Србе као Момзен на Чехе, с висине супериорног народа, господског, изабраног. За такав народ сматрао је он Хрвате, као Момзен Немце.
Да би показао „Сербима“ сву меру свога презирања, спојио је „Слав“ и „серб“ у једно име – „Славо-Серб“. „Славосерби“ нису за њега народ, већ пасмина. Пољаке воли, Русе и Чехе не цени.
Што је било добро, народу српском, то је Старчевић присвајао за „Хрвате“. Тако да је присвојио и самог цара Душана и Краљевића Марка.
Хрвати, по Старчевићу, нису Словени, већ потомци Римљана.
Све одвратне особине наследили су „Славосерби“ од Грка, а свеколике врлине Римљана прешле су на Хрвате…
Већ је крајње време да се овако, у правој боји, изнесе слика Анте Старчевића и политичке радње оне странке која непрестано уздиже заставу мржње, – коју је он први подигао а у наслеђе јој оставио…“
Дакле, Холичек је ово писао 1901. а 1902 дошло је до пљачкања и рушења српских трговачких радњи у Загребу, до прогона Срба, који ће бити вршени и 1914. а 1941-5 узети на се грозни облик покушаја потпуног истребљења Срба. Из старчевићанске доктрине он је извео логичан закључак, који су догађаји потврдили.
Да ли је потребно других доказа да је српско-хрватски спор постојао давно, пре 1918. године, да га је изазвало страчевићанство давно, скоро шездесет година пре стварања Југославије, и да га нису изазвале српске неправде чињене Хрватима, бајаги у Југославији.
СТАРИ ГОСПОДАРИ
Овакав је био старчевићански одгој кроз осамдесет година, од 1860. до 1941. г. или: кроз педест осам година пре стварања Југославије. А дејству тога одгоја (кад је створена заједничка држава Срба, Хрвата и Словенаца) придружио се и појачао га још један чинилац.
Хрвати су били у Хрватској владајући народ, а у свима другим јужним покрајинама Аустро-Угараке, као римокатолици, привилегисани према Србима. Године 1918, та српска раја изједначила се с њима. Они су, осим убеђених Југословена, морали то тешко примити, као и остали народи-господари: Мађари, Немци, Арнаути, Турци. Једнако би аристократа тешко примио друштвено изједњачење свога кмета са собом.
Ово је чињеница огромне политичке и социолошке замашности кад је реч о државама са састављеним од елемената који су некад владали и над којима се владало, као кад је реч о изједначењу потлачених класа са владајућим, које су их тлачиле. А ту чињеницу (многи) обично превиђају и стога нису способни да разумеју збивања у извесним друштвима…
Мађари су Србина звали „Вардац“ (дивљи Србин). Обични мађарски кондуктер железнички држао се вишим бићем од претседника Академије у Загребу. Ови кондуктери избацивали су Стјепана Радића, као врећу, из железничких возова кад се не би хтео одазвати на њихове мађарске речи, у Хрватској званично непризнате, онако како су Гандија у Јушној Африци избацивали из кола за белце.
Није тешко замислити колико се такав Мађар осећао униженим, а с колико је мржње реагирао, кад је тога презреног „Вардаца“ видео на власти у држави. Баш зато су Мађари, од 1941 до краја јануара 1942 г. убили у заузетој Бачкој 30.000 Срба или 15% српског становништва, – док Срби 1918. г. нису у целој Војводини убили ниједног Мађара.
Исто вреди за већину Хрвата пре 1941. године.
Ми смо видели какав је комплекс супериорности развило старчевићанство у односу према Србима. Србин није више само дивљи. Он је „свиња зрела за сјекиру“, нешто што још није ни „на степену животиње“. Уз то долази старо осећање верске супериорности услед припадности моћној Римокатоличкој цркви.
Сад долази образовање југословенске државе у којој старчевићанац, лишен залеђа Беча, не може Србе ни гонити ни вређати; мора заборавити на речи „Влах“ и „влашка свиња“ , односно не сме се њима служити јавно. На крају, место Апостолског римокатоличког цара и краља, долази за краља презрени Влах „шизматик“.
То је за старчевићанце насиље, неправда, повреда старих хрватских „правица“, ограничење њихове слободе, српска хегемонија и империјализам.
Старчевићанци су се научили пљувати Србима у лице кад год их засврби у грлу, као у пљуваонице. И како то више није било могуће, они су постали незадовољни и несрећни, па их не би било могло задовољити, да се Југославија у рај претворила. Тада би је још више мрзели, јер је, у таквом друштвеном стању, човекова лозинка „Што горе, то боље“. Па он и ради, колико год може, да и буде што горе.
Зато су Срби били криви за сваку невољу, па и за све последице рата 1914-18, иако је Аустро-Угарска изазвала рат.
И зато су неумесни сви приговори: Срби су требали поступити овако или онако. Никакав поступак није могао ничега исправити. Могло је само време и мир. Ваљало је да изумре генерација с менталитетом старих господара. Ни стара аристрокрација не сматра „скоројевиће“ за себи равне.
То најбоље објашњава став оних народности у Југославији које су биле потлачене, као и Срби, за Аустро-Угарске: Словенаца, Чеха, Словака, Румуња и Рушњака. Сви су они били за Југославију и без мржње према Србима. Чак су и Немци у Војводини били према Југославији боље расположени него према Мађарској. Југославија им је дала школе, слободу , културне, привредне и политичке организације, Срби их нису хтели србизирати, док ничега тога нису имали под Мађарима, који су безобзирно радили да мађаризирају све народности…
Адам Прибићевић, Старчевићанска параноја, „Глас Канадских Срба“, бр. од 20 и 27 маја 1971, Windsor, Ontario, Canada; Адам Прибићевић, Старчевићанска параноја, „Американски Србобран“, 14 јун 1971, Pittsburgh, Pa., U.S.A.
Извор: Стање ствари
Везане вијести:
Адам Прибићевић : Насељавање Срба по Хрватској и Далмацији …