Живомир Дугић се родио око 1909. у селу Саранову, среза Лепеничког, у крају чији су се синови дичили што су потекли из Карађорђевог завичаја. Син сиротињског села, Дугић је 1928. са успехом завршио коњичку подофицирску школу и добио службу у Белој Цркви. Отуд је, из службе у коњици, и добио надимак по којем је остао упамћен у завичају: Хусар.
Године 1933. био је одликован Сребрном, а 1939. и Златном медаљом за ревносну службу, што је била реткост за једног подофицира – то је било одличје обично предвиђено за официре. Али то говори и са колико је жара и умешности наредник-водник Хусар обављао свој посао. Пред рат, 1940. године, он се у банатској варошици и оженио и добио сина.
Светски рат се ускоро пренео и преко југословенских граница и, након муњевитог војног пораза, држава се нашла у агонији. Пошто је територија распарчана од Хитлера и његових савезника, а власт у Банату преузели домаћи Немци – фолксдојчери, заводећи прилично строг режим, Хусар се склонио у родно село и, убрзо, укључио у покрет отпора. У његовом Саранову, где је читаву акцију повео земљак му, капетан Александар Милошевић, он је постао командир чете у Лепеничком четничком одреду. Овај одред није дуго постојао: 12. октобра 1941. комунисти су их на превару разоружали, бојећи се да ће их четници потпуно истиснути из Лепенице. Било је то далеко пре четничког напада на “Ужичку републику“, када ће они од својих ривала бити и оптужени за отпочињање грађанског рата у Србији… али тог дела нема у филму.
Када су пак поново покушали да се окупе, нашли су се пред немачким потерама. Зиму 1941/1942. Хусар проводи уз свог команданта капетана Милошевића, стално корак испред агената Гестапоа. Кад је Равногорски покрет ојачао и у овом делу Шумадије створио неку врсту слободне територије, Хусар, већ у чину потпоручника, постао је и командант летеће бригаде “Вожд Карађорђе“, која је упућивана на специјалне задатке и у најтеже окршаје. У септембру 1944, приликом продора партизана у Србију, Хусар се борио на Јеловој гори – и тада је постављен за команданта Лепеничке бригаде. Постао је, дакле, командант свим својим земљацима, међу којима је био омиљен. Тада је, испред своје јединице, и предао корпус генералу Дражи у Прањанима…
Са својим војницима, Хусар се у јесен 1944. нашао у одступању према Босни. Ноћу 15/16. октобра лично је водио групу војника која је порушила пругу Краљево-Косовска Митровица и тако пресекла кретање немачким трупама. У Босни, предводио је своје војнике у свим борбама, а водећи јуриш на Калиновик 14. децембра, у селу Мосоровићи, потпоручник Хусар пао је смртно погођен. Његови војници су га тих ледених дана на рукама, на смену, носили до Фоче – и тамо га сахранили на гробљу крај православне цркве. Постхумно је добио чин поручника и Обилића медаљу.
Његова удовица, као болесна и самохрана мајка, са сином је у првим послератним годинама живела у беди; радила је тешке физичке послове, али је успевала једва да заради да их прехрани, а недостајало им је огрева и ствари за зиму. Међутим, највише је убијала неизвесност – је ли јој супруг можда у животу, негде у емиграцији. Поврх свега, локални комунисти су је прогонили, па се ратном команданту свог супруга, тада настањеном у Канади, јадала кроз писма да „за две године среће које сам била у браку и сувише дуго испаштамо ја и дете“. Колико су те несрећне породице живеле у уверењу да њихови „нестали“ можда лагодно живе у емиграцији, оставивши нејач на милост и немилост комунистима, говори и женино следеће писмо, где каже: „Волела бих да је жив, па ма и инвалид, јер моје би место тада било поред њега и имала бих бар заштиту, а овако се осећам као дрво у пустињи, а са дететом је још теже“.
Од овако раширених гласина комунисти су имали двоструку корист: лишавали су себе одговорности за смрт толиких својих непријатеља, а уједно и ударали клин мржње између равногораца и њихове деце, која су себе неретко сматрала напуштеном и изневереном. Да би спречио таква осећања у породици свог палог официра, Александар Милошевић је удовици саопштио, као да војнички реферише, о месту смрти и укопа њеног супруга. На крају овог писма, несрећној жени упутио је и кратке речи саучешћа: „Бурна времена садашњице ће проћи. Једнога дана захвална отаџбина ће рећи своје хвала и Хусару и многим другим херојима“.
И прошле су године и деценије, док санте леда нису почеле да се топе, а о војницима генерала Михаиловића да се говори и пише другачије. А баш тада, усред деловања идеолошке анестезије, у јавности се појавио млади уметник, који је са својом фрулом учинио да се у успаваној Србији буде и нежна и елегична, али и осећања поноса и пркоса. На тако префињен начин, он је носио и приказивао све оно изворно лепо, шумадијско. Локалним моћницима можда се није милила његова свирка, јер и он је био Дугић, сродник покојног и, надали су се, заувек заборављеног команданта Хусара… Но, његова “чаробна фрула“ остала је до данас један од симбола који нас буде и поново чине поносним. А мене вечерас, и сваки пут кад је слушам, она сећа и на оног другог Дугића, јер су се и један и други, сваки у свом добу и сваки са својом сабљом, борили за једну другачију Србију… и док слушам Борин “Трен“, мени пред очима искрсне и слика Живомира Дугића, команданта Хусара…