28. август – још један Дан заборава

У сјећање ми се урезало једно јутро. Тмурно, сиво јутро.

Пише: Ања Петровић

Као неко ко је одгајан у православном духу, имала сам ту срећу да живим прекопута Српске православне цркве у Блажују. Одласци у цркву сваке недеље, зборови, рецитације за Светог Саву, снимање емисија за Православни радио у црквеном дому, сватови које ми као дјеца идемо да гледамо… Морам признати да се мој однос према Цркви и схватање вјере промијенило током година, али сјећање на те дане враћа ми неки осјећај топлине.
Онда је почео рат. Живјети прекопута Цркве тада попримило друго значење. Сватова све мање, погребних колона све више. Свакодневна, уобичајена сцена.

У сјећање ми се урезало једно јутро. Тмурно, сиво јутро. Мук такав да тишина одзвања. Стојим код црквене ограде, а читавом дужином ограде поредани вијенци. Онда, једна за другом, погребне колоне. Из ове перспективе те ми сцене изгледају надреално, али тај мук још одзвања. Нисам сањала, са својих невиних осам, девет година то сам посматрала.

Онда је освануо 28. август 1995. Године. Живот је текао нормално. Кажем нормално, јер тада је било сасвим океј бити без струје и воде. Сасвим нормално мјесец дана раније преживјети удружени муслиманско-хрватски напад и чути да је погинуо овај, онај… све позната имена. Сасвим нормално не знати гдје ти је тата у том моменту и да ли ће доћи његови другови оборених погледа да јаве. Значи, и тај 28. август је био један сасвим нормалан дан. Штавише лијеп, јер је умјесто сахране тај дан у цркви је била свадба. Умјесто кукњаве и плача, чула се музика. Са двије другарице сам сјела на бицикло, дјевојчице као дјевојчице отишле смо да видимо младу и онда да се возамо кроз насеље. Одвезле смо се мало даље низ цесту, довикивале се, смијале и онда… читав свијет се затресао. Буквално. У дијелићу секунде свијет се тресе, оборена сам на земљу, устајем и трчим. Кажу инстинкт за преживљавањем је најјачи. У рату се тај инстинкт посебно изоштри. Још научиш шта да радиш у опасним ситуацијама. Није битно што ти је десет година, то знаш.

Потпуно несвјесне тога шта се десило, само смо устале и почеле трчати у насеље, међу куће. Док слушаш звук експлозија, размишљаш гдје се сакрити. Врло брзо видимо неког доброг човјека, стоји испред своје куће, маше нам и говори „Дјецо, долазите овамо“. Ушле смо, слушале звук граната и чекале. У једном моменту кроз прозор угледале смо једног јединог човјека како трчи кроз насеље и осврће се око себе. Био је то мој стриц који је пошао да ме тражи. Послије су ми испричали како је кренула мама, потпуно изгубљена, успаничена у свом том метежу, вриштећи гдје јој је дијете. Зауставио је кум тражећи да му помогне. И сам рањен, вукао је за собом двије тешко рањене жене. Како је мама скупила снагу да у свему томе брине о рањенима, комуницира са базом Осмог одреда Специјалне бригаде полиције Републике Српске, иначе татином јединицом, никада ми неће бити јасно.

Након што смо се увјерили да је гранатирање стало, кроз неке ливаде смо отрчали до куће. А тамо ме дочека други пакао. Трагови крви свуда. Рањеници. У једном ћошку сједе моји друг и другарица из разреда, обоје рањени. Долазе аута, одвозе једно по једно у болницу. На мотороли која је тати остала мама јавља у базу шта се дешава. У једном моменту се чује неки непознат глас, говори: „Ћетници, како вам је било на свадби?“ и бахато се смије. Не сјећам се више шта се до краја дана дешавало. Касније када смо отишли на мјесто пада прве гранате између три дјечија бицикла нашли смо рупу од експолозије. Ни дан данас ми није јасно како нас ниједан гелер није окрзнуо. Неко каже да смо имали среће што је пала близу, а гелери одлетили у висину, а неко да нас је само чудо спасило на Велику Госпојину.

Навече смо на малом телевизору прикаченом на агрегат гледали Дневнике. Свуда вијести о агресорском пиру на Маркалама. У ћошку се виде ознаке CNN, BBC. Осим на СРТ, нигдје ни ријечи о ономе што се догодило на Илиџи. Чак и разумијем медије, испред цркве се нису баш у том моменту затекле камере да снимају крвопролиће. Ако је неко и снимао свадбу, вјероватно је бацио бјежећи да се спаси. Биланс жртава је био – 1 погинуло, око 40 рањених. Кажем око 40, јер ме тако сјећање служи. Покушала сам, али нигдје, баш нигдје на интернету нисам могла наћи податке, нити једну ријеч, једно свједочанство о крвавој свадби на Илиџи 28.августа 1995. Рекли су ми да је погинула жена чији је муж раније убијен у логору Тарчин. Иза њих су остала дјеца. Двадесетједну годину слушам о 28.августу 1995. у Сарајеву. О четничкој агресији, невиним жртвама.

Ово пишем без икакве жеље да умањим жртве тих људи. Они су остали да леже у крви на Маркалама, за њима је остао неко да жали. Пишем и без икакве жеље да спекулишем о томе са чијих положаја је пала граната на Маркале. Пишем, јер треба да знамо да се у исто вријеме на мјесту неколико километара удаљеном десио други масакр који више ни Срби не памте, нити спомињу. Овај дан се ни на који начин код нас не обиљежава. Нема делегација са цвијећем, нема помпезних наслова, као што сам рекла нигдје ниједног трага. На овај дан покушавамо да игноришемо или да објаснимо да ми нисмо криви за Маркале. Били смо и остали шампиони заборава.

Али 28.август негдје сигурно памте дјеца оне несрећне жене. Памте младенци којима је то требао бити један од најсретнијих дана у животу (ми Срби баш немамо среће са тим свадбама). Памте оне моје двије другарице које су се са мном криле, памте сви они који су своју крв оставили око цркве у Блажују. Памтим и ја, која сам годинама касније сањала авионе и бомбардовање које је услиједило као посљедица 28.августа, у оквиру НАТО акције „Намјерна сила“. Већина не памти и заслужује златну медаљу у нашоју омиљеној дисциплини – забораву.

Извор: Фронтал

Везане вијести:

Животна исповјест Саше Радуловића: Како су ми убили оца официра у Сарајеву

Не заборави Добровољачку или традиционални годишњи сусрет жртве и џелата