Срби у Хрватској – Ни на небу ни на земљи

БЕОГРАД – У послједње вријеме свједоци смо немилих догађаја и “повампирених идеја усташтва“ у Републици Хрватској. До тога је дошло послије одлуке Жупанијског суда у Загребу који је у цјелости поништио пресуду хрватском кардиналу из Другог свјетског рата Алојзију Степинцу. Послије тога Врховни суд Хрватске прихватио је жалбу Бранимира Главаша и у цјелости укинуо првостепену пресуду којом је био осуђен на затворску казну због ратних злочина над Србима у Осјеку. Услиједило је затим подизање споменика Миру Баришићу атентатору на југославенског амбасадора у Шветској Владимира Роловића у његовом родном мјесту Драге у близини Пакоштана у Далмацији.

Дневне изјаве политичких званичника послије ових догађаја биле су само у функцији дестабилизације стања у региону а политичке тензије пред обилјежавање 21 годишњице од злочиначке акције „Олуја“ достигле су свој врхунац. И док су избјегли и прогнани Срби палили свијеће и оплакивали своје најмилије који су настрадали у тој акцији, Хрватска је у Книну славила. Није усташке пјесме пјевао само Марко Перковић Томпсон него и припадници Девете бојне који су марширали улицама Книна уз поздрав „За дом спремни“. Уз сав тај фолклор чула се и порука хрватске предсједнице Колинде Грабар Китаровић „да је Олуја била брилјантна и етнички чиста“.

И поред свих ових немилих дешавања послије обилјежавања 21. годишњице „Олује“ посјетио сам завичај. Иначе то је вријеме када неки од оних који су прогнани у акцији „Олуја“ одлази да обиђу мјесто из кога су прогнани и огњиште са ког су потекли. Завичај је чудан магнет који вас стално изнова привлачи без обзира са сва политичка дешавања и понашања званичних представника власти. То су иначе дани када се обилјежавају већи црквени празници у појединим мјестима на простору гдје су Срби вјековима живјели. Најача кохезиона снага остала је у нашој православној цркви која часно врши своју улогу и у овим „смутним“ временима. Посебан допринос у томе има далматински владика Фотије и свештенство далматинске епархије а слична је ситуација и у другим епархијама на подручју Хрватске.

Готово да нема мјеста и цркве до којег не стиже далматинскли владике Фотије. За крсну славу Светог Стефана водио је архијерејску литурнију у мјесту Голубићу код Книна. Црква Светог Стефана из 1462. године, била је претјесна за све оне који су тога дана дошли из разних мјеста у којима сада живе. У својој бесједи владика је подсјетио на сва страдања кроз која је прошао и пролази српски народ али и нагласио да је ово његова землја и ако се они не врате да ће на те предјеле доћи неки други лјуди алудирајући на Европлјане јер је Хрватска однедавно постала чланица Европске уније. „Ту су ваша станишта и гробишта, ту су ваше светиње старе више вјекова“ нагласио је владика и позвао прогнани народ да изнова обнови своје куће и очисти коров који несметано расте већ више од двије деценије.

У општини Грачац још увијек има села у којима нико не живи а у послједње вријеме и не долази. Путеви зарасли па се кровови кућа које нису срушене једино могу видјети из ваздуха. То је случај и са засеоком Мрачај који се налази изнад извора ријеке Зрмање. Иначе из овог мјеста потиче и познати бизисмен Борис Вукобрат који сада живи у Паризу, а чија је родителјска кућа претворена у рушевину зарасла у густо шитражје. Ништа болја ситуација није и у неким другим мјестима у којима углавном живе ријетки повратници у поодмаклим годинама. Обновлјене куће и уређена дворишта су углавном заклјучане јер повратак није одржив. Воћке око кућа родиле али нема више ко да их обере. Углавном служе као посластица дивлјим свињама које несметано у ноћним сатима уживају све благодети који им је донијело ново вријеме. Уз дивлје свиње, срне и лисице постале су готово домаће животиње.

Нема више дозивања комшија у рану зору приликом изгона блага на пашу. Сеоски путеви зарасли у трње и шипражје јер годинама туда нико не пролази. Шума полако али сигурно осваја некад обрадиве њиве јер давно су отишли они који су их обрађивали. Једини оркестар који се чује је цвркут птица и лагани повјетарац који доноси мирис цвијећа са оближњег пашњака. Природа се враћа у неко прошло вријеме када су наши преци са напором и трудом крчили пусту землју и претворили је у обрадиве њиве. Око ограда обрушили су се камени зидови и не представлјају више никакву препреку за дрвокрадице. Моторне пиле обарају вјековна стабла које нема више ко да штити. О њиховој старости свједоче годови на пањевима.

Једина мјеста окуплјања повратника у овим лјетним мјесецима су цркве код којих се обилјежавају црквени празници. Ради остарјелог становништва морталитет је годинама већи од природног прирештаја којег више и нема. Присуствовао сам једној таквој сахрани у мјесту Прибудићу код цркве Свете Петке. Нема више ни мјештана да изврше укоп покојника него то чини Погребно предузеће из Книна. Једини свештеник из општине Грачац која је иначе територијално највећа општина у Хрватској више не крсти нити вјенчава него углавном сахрањује.

Да ли ово треба прихватити као свршен чин или нешто подузети?! Када смо били млади на тим пропланцима сањали смо о будућности. Да ли је ово будућност о којој смо маштали. Ово подсјећа на неки ружан сан. Има ли нада да се из тога сна пробудимо сачувамо себе и завичај.

У Београду, 1. септембра 2016. Милојко Будимир
Генерални секретар Удружења Срба из Хрватске

Извор: Банија онлине

Везане вијести:

Срби из Хрватске траже састанак са Вучићем | Јадовно 1941.

Срби у Хрватској без елементарних права | Јадовно 1941.

Линта: Срби у Хрватској и ФБиХ грађани другог реда | Јадовно …

Положај Срба биће и даље лош | Јадовно 1941.