Сивомаслинаста униформа војске краља Петра I Карађорђевића створила је такав култ непобедивости у народу да и дан-данас, век касније, нико не може ни да замисли бранитеља државе без препознатљиве боје панталона, блузе, шињела и капе.
Победе у оба балканска и херојске борбе у Првом светском рату нераскидиво су повезале војску са становништвом те да је ратна униформа постала народна ношња. Мало ко зна да су боја и модел војничке одеће, па чак и чувена шајкача, увезени у Србију из иностранства још у 19 веку.
УТИЦАЈ АУСТРИЈЕ
– У то време највећи утицај на униформу наше војске имали су Аустрија и Русија, а у мањој мери Немачка и Француска. Пре увођења једнообразне сивомаслинасте коришћене су се зелена, плава, тамноплава и смеђа боја униформе. Рецимо, зелену боју носили смо по угледу на Русију, а преузимали смо и униформу немачке државе Виртемберг и Белгије. Узор су нам биле државе које су нам одговарале или по величини или по снази. Крајем 19. века, нарочито у доба српско-турских ратова, доминира код нас аустријски модел који је био препознатљив по преклопцима на џеповима блузе у виду ластиног репа. Популарна шајкача је аустријска капа, и то пореклом још из 16. века – прича професор Чедомир Васић, приређивач изложбе „Војска краља Петра“, која је у Кући краља Петра I отворена до 30. августа поводом обележавања 95 година од краљеве смрти.
РАЗЛИКЕ ПО РОДОВИМА
Без обзира на спољашње утицаје, војничка униформа у Србији никада није одударала од друштвених прилика.
– Увек је био присутан рационални моменат, који је проистицао из објективних материјалних могућности земље. Дакле, није било претеривања у декорацији. На тај начин војска се повезивала са народом. У време доласка краља Петра на престо 1903. године била су присутна два основна типа војне одеће: свечани или парадни и службени, односно ратни – истиче Васић.
Прописом из 1900. године тада се боја униформе разликовала по родовима војске.
– Мундир или капут за генералштабне и санитетске официре био је црн, за инжењерске затворенозелене боје, за коњичке отвореноплав, а за све остале као и питомце Војне академије угаситоплав. Само за пешадијске официре уведен је мундир голубије боје како би им се подигао углед, по узору на аустроугарске генерале, док су војници задржали угаситоплаву боју копорана или горњег дела војне одеће – објашњава Васић.
УОЧИ РАТОВА
Уредбом о одећи српске војске од 4. фебруара 1911. године и Изменама и допунама од 5. маја те године установљен је изглед српске униформе уочи Балканских и Првог светског рата.
– Свечана одећа била је прописана само за официре, док је за редове и подофицире био прописан исти облик униформе и за свечано и за службено одело. Главне измене у односу на Пропис из 1900. године огледале су се у боји мундира, јер је већина родова добила црн, а само је коњица добила светлоплави и поједине струке тамноплав. По угледу на гарду, капа или калпак је постао виши, а спреда је добио златне плетенице – каже Васић и наглашава да је уредбом из 1908. године уведена једнобојна сивомаслинаста ратна униформа.
ИСПРАВКЕ
Да је краљ Петар I имао слуха за традицију и мишљење својих потчињених и у погледу ратне униформе, показује и чињеница да је био спреман да мења већ донете прописе.
– По Уредби из марта 1911. године коју је потписао престолонаследник Александар, требало је да генерали имају светлоплаве лампазе на панталонама. Али су по жељи генерали носили црвене лампазе још од времена кнеза Милоша. Краљ Петар I је то кориговао и уз друге исправке учинио униформу економичнијом – истиче Васић и додаје да се због великих успеха војске Краља Петра у ратовима сивомаслинаста боја задржала до дана данашњег.
Пошто је до тада униформа била велики издатак за официре, дешавало се да одећа буде разнобојна.
– Официри су сами куповали и шили себи одећу, што је нарочито за ниже чинове био огромни залогај док је војнике држава снабдевала војницима униформом. Због тога је било дозвољено да се поједини модел униформе носи све док не буде изношен – наглашава Васић.
НАКОН ГОЛГОТЕ
Након албанске голготе у Првом светском рату и искрцавања српске војске на Крфу униформа је махом била француска и енглеска.
– Боја француске униформе је била плава и жућкастозелена. Чакшире су биле сличне нашим, шињели углавном са два реда дугмади, а карактеристичан је био шлем, који ће остати обележје наших униформи до Другог светског рата. С друге стране, енглеска војничка блуза имала је истурене џепове, два на грудима, два на пешевима и нараменицама – каже Васић. н
Невидљиве боје у складу с природом
Боја ратне униформе у складу са природом појављује се први пут са појавом бездимног барута средином 19 века.
– Да би се на ратишту распознавале трупе које је било тешко видети због дима барута, носиле су се униформе наглашеног колорита па није ни било битно да униформа буде у складу с природом. Међутим, са појавом бездимног барута, као и променом ратне доктрине долази до усвајања мање уочљиве одеће – каже Васић.
Аутор: Марко Ташковић
Извор: БЛИЦ