Како је Степинац подржао усташку НДХ (II)

Пратећи противнародно деловање ових бискупа видимо да су они доследно, одлучно и свесно до краја хтели да повежу ствар цркве и вере с усташком “државом” и да је за њих усташка “држава” била она држава коју је сам бог дао хрватском народу

Став и деловање неких бискупа на челу са надбискупом Степинцем дају јаку подршку окупаторима и усташама у преузимању и одржању на власти.

Учешће великог броја католичког свештенства и католичких организација, као и читаве католичке штампе у помагању и активној сарадњи с усташким и окупаторским режимом имало је кобних последица за наше народе у току рата.

Усташама не би успело да спроведу у онаквим размерама своју издајничку политику, да највиши црквени кругови, на челу с председником бискупских конференција, надбискупом Степинцем, нису заступали и помагали такву политику.

Да је тако видели смо од првог дана НДХ, кад су се сви бискупи, на челу с надбискупом Степинцем, појединачно и у колективној службеној функцији, преко службених посета усташким функционерима, преко јавних говора, конференција и посланица ставили на страну усташког режима, ког је окупатор својим оружаним снагама подржавао. Пратећи противнародно деловање ових бискупа видимо да су они доследно, одлучно и свесно до краја хтели да повежу ствар цркве и вере с усташком “државом” и да је за њих усташка “држава” била она држава коју је сам бог дао хрватском народу.

Кад су се наши народи у својој ослободилачкој борби ближили коначном ослобођењу и уништењу усташке и окупаторске владавине, надбискуп Степинац, с још неким бискупима, преко посланице од 24. марта 1945. године и других аката чини последње напоре да спасе усташку “државу”.

Из свега што је изложено у ранијим поглављима и што ће се даље навести произлази да је својим великим учествовањем католичко свештенство постало јак ослонац окупаторско-усташког режима и да је оно у томе било нарочито подржавано политиком својих бискупа, на челу с надбискупом Степинцем.

Из курса такве противнародне политике бискупа следи:

1. Да су се бискупи на челу с надбискупом Степинцем од првог дана окупације са свим својим снагама заложили за активно учествовање клера у усташкој организацији, у признавању Павелића као “државног поглавара” и у одбрани такозване НДХ;

2. Да су будућност католицизма и цркве у Хрватској хтели да вежу за опстанак тзв. НДХ, а тако исто да су се служили вером и Богом како би доказали да је НДХ дао бог хрватском народу као остварење његове вековне тежње за самосталном државом;

3. Да су, поставши ослонац усташке власти, постали и саодговорни за небројене злочине које су починиле усташе и окупатори над српским и хрватским народом; да нису приликом масовних покоља и покрштавања Срба никад јавно устали у одбрану невиних жртава, док су, напротив, јавно кроз небројене изјаве, кроз штампу и конференције подржавали и бранили режим који је починио страховите злочине….

….

Позив свештенству на очување НДХ

“Католички лист” бр. 16 од 1941. године доноси исцрпан преглед догађаја који су следили од Великог четвртка 10. ИВ 1941. до 15. ИВ, односно до првог говора Анте Павелића. Чланак се зове “Независна Држава Хрватска”.

У њему се исцрпно реферише, као у каквом политичком листу, ток догађаја који су увелико и убрзаним темпом претходили слому Југославије, уз саучесништво усташа и њихових помагача, а уз помоћ Мусолинија и Хитлера. Изјаве и телеграми Павелића, Хитлера и Мусолинија нашли су место у црквено-пасторалном и службеном органу надбискупа Степинца. Ту се доноси листа нових министара, а тај се чланак, написан несумњиво у пуној сагласности, а свакако под цензуром самог надбискупа, завршава овим констатацијама:

“Држава Хрватска је, дакле, чињеница. Њу су као идеал вековима носили у својим душама наши преци, док је свемогућа Провидност није остварила у години великог народног јубилеја… Католичка црква… се моли Богу да сви чланови хрватског народа у међусобној слози нађу у држави Хрватској испуњење својих оправданих аспирација. Да цели народ са својим одговорним вођством буде истински божји народ. Она је уверена да постоје и објективни и субјективни предуслови да се на њему испуне божје речи: ‘Благо народу, коме је Бог господин.’ С тим жељама и молитвама улазимо у НДХ.”

Тако се “Католички лист”, у име Католичке цркве у Хрватској, у потпуности сагласио с новом усташком “државом”.

У следећем броју “Католичког листа” објављује надбискуп Степинац свој проглас, датиран 28. априла, на страни 197-198. У њему надбискуп службено позива своје свештенство да се спремно одазове његовом позиву на узвишени рад око чувања и унапређења НДХ, а одмах иза тога подвлачи:

“… Познавајући мужеве који данас управљају судбином хрватског народа, ми смо дубоко уверени да ће наш рад наићи на пуно разумевање и помоћ. Ми верујемо и очекујемо да ће црква у ускрслој држави Хрватској моћи у пуној слободи показати необориве принципе вечне истине и правде.”

Степинчева наредба преко радија

Нарочиту везу између усташтва и највишег органа Католичке цркве у Хрватској показује чињеница што се одмах после овог надбискуповог прогласа доносе и “Начела владе НДХ”, као и усташка начела, или како каже сам “Католички лист”, да наши читаоци упознају основне линије по којима се равна цео живот НДХ.

Надбискупов проглас читан је идуће недеље па и осталих празника у свим хрватским жупама, па је тако дато широким народним масама до знања да је надбискуп Степинац признао НДХ и усташки режим. Ова окружница била је објављена и преко радија. Како су широке народне масе, а нарочито свештеници схватили ово признање НДХ од стране надбискупа Степинца, речито показује писмена одбрана организатора усташке милиције и италијанског шпијуна фра Петра Главаша, који је написао:

“Наредба Степинца преко радија да се народ бори за Хрватску, била је директива клеру у политичком правцу.”

Извор: ЕКСПРЕС

Везане вијести:

Улога дела хрватског клера у усташкој НДХ (I)