Крајина још живи у Бусијама: Репортери „Блица“ са Србима избеглим из Хрватске

Живели смо као скитнице, као данас Сиријци што живе. А онда смо купили плацеве на голим пољима и помажући једни другима подигли куће.

Тако је укратко Милан Преочанин (46) описао историју крајишких Срба после 1995. године, који су се скућили у насељу Бусије. У овом месту лоцираном на равници између Батајнице и Угриноваца живи око 4.000 људи. Ту се чују црквена звона, пролази аутобус 702, отварају се кафићи, занатске радње, супермаркети… Није то ни близу стравичној слици избеглица у колективним центрима, али једно их веже: живе скрајнути, скривени и још не знају на чијој су земљи.

Била је то, кажу, велика превара, али једина нада – општина Земун им је продала плацеве који заправо нису ни били општински. Цело насеље и данас се води као земљиште које је у закупу Пољопривредног добра “Напредак” из Старе Пазове! Шапућу да је прави власник Јакоб далеко у Немачкој.

Територијално припадају Угриновцима, па се и воде под тим насељем. Немају ни месну заједницу. Када оду у Угриновце, они им кажу „Жао нам је, ми смо старији“. Самим тим су и мање важни. Школски и градски превоз воде ка Батајници. А када тамо уписују децу у школу, кажу им: „Ово није ваша територија, идите у Угриновце“. Причају о проблемима, али се смеју, довикују, говоре гласно ко је из ког села дошао. Сви причају о 4. августу, о годишњици њиховог страдања. С нестрпљењем чекају најављену посету мандатара за премијера Александра Вучића и председника Републике Српске Милорада Додика. Не очекују они ништа од њих. Политичари су политичари. Али драго им је да ће Бусије макар један дан бити центар збивања.

– Ово је први пут да нас се неко сетио за ових 20 година да смо живи, да постојимо ми Срби из Хрватске – прича Милан Преочанин.

Крајина у Малом

Из сваког села, кажу, у Бусије је дошло бар десетак породица. Банијци, Кордунаши, Далматинци, Славонци, па и Срби из Босне, којих има нешто мање. Од разуђених брдских насеља скућили су се једни уз друге на плацевима по шест ари. Правилно распоређеним, па је остало довољно места и за широке улице. Сада су периферија велеграда.

– Јебига, недостаје ти родни крај. Доље сад је авет. Прођеш кроз села, нема крова, нема ниђе живе душе. Одеш тако, обиђеш два дана… само да прођеш те стазе куда си одрастао. Доста ублажава то што смо овдје заједно, али некада… те славе зимске и Божић… То је горјело на све стране, то се пило, то се јело, то се дружило. Ово је овде све мало ушминкано у односу на то – прича један стари Книњанин са сетним осмехом на лицу.

И није то кукање, нема ту суза. То су само лепа сећања. Држи се за свој бицикл и радије не говори име. Осмехне се и каже да ће се све то „пубиковати“, а он није за то.

За њега су балоте и прела, картања са пријатељима.

– Ти у граду не познајеш човјека, комшију. Ал’ овдје на прело дође 10 људи. Данас смо код мене, сутра смо код тебе. Откинеш кобасицу, роштиља се, улијеш своје вино… – сликовит је Книњанин.

А увек има шта да се замези. Људи су, кажу, пренели радне навике из сточарског краја. У шест ари направили су башту, гаје прасиће и јариће. У ватреној кући, високој пушници са рупичастим зидовима, суше месо.

– Ту има струјање зрака и суше се кобасице, шунке, панцета, куленови… тако, то се ради. Овдје има пуно влаге, а доље је била она бура. Док се наоблачи и мало кише падне, та бура одмах облаке ћера. Али та бура је и зајебана доста, гдјегод је рупица, она нађе пролаз – прича наш саговорник.

Дошли и умрли

– Када узмеш дрво и када га покушаш пресадити, оно дрво које је до, рецимо, годину дана или две лако ће се примити, а оно старо од 30 година када пресадиш, одмах увене. Међу старијом популацијом, преко 65 година, прве две-три године је највише било оних који су умрли. Што од муке, што од туге, што од саме те промене климе. Обе су ми бабе умрле у року од, рецимо, пар година од како смо дошли – прича Милан Преочанин.

Он је, каже, имао 25 када је стигао. Није му био проблем велики град, био је млад и био је војник. Али осећао се превареним од свих.

– Тешко је било. Ја сам био прво у Ваљеву, па сам дошао у Батајницу и онда у Бусије. Како ветар дува, тако се мораш прилагођавати – прича он.

Сећају се Крајишници тих дана, када су имали само голе руке и празна поља која су купили.

– Овде су биле оранице земље. Да би доћерао сад тамо оне блокове, ти си морао из камиона претоварат у трактор, па трактор заглави, па немаш струје, па немаш воде. Па ручно мијешај. Те мобе, то се не мере данас… Ја кажем, не дај боже да се то деси Београду, то би пола раје поцркало – присећају се они.

А начин на који говоре посебно је занимљив. Почнемо ли да причамо, пази се на сваку реч, не „ријеч“. Али како у причи идемо даље, тако се и језик ослободи, па се ијекавица више и не задржава.

Парохијски дом као амбуланта

– Овде има шест кафана, али зато нема школе – коментаришу стари становници, док жена у пролазу добацује: „Добро је док има јањетине и пиве.“

За децу у Бусијама нема школе ни вртића. За старије нема месне заједнице ни месног дома. Само их црква и парохијски дом држе на окупу. А да се свему може наћи и намена више, говори то што је на спрату парохијског дома смештена амбуланта.

Протојереј ставрофор Милорад Нишкић подигао је цркву и дом уз помоћ донатора, као и темеље будуће школе.

– Док је моја глава на раменима, урадићу ту школу! Осам цркава сам изградио. Темељ за школу на 1.700 метара квадратних је финансирао човек који има грађевинску фирму. Ми смо одраније пријатељи, па је то урадио. Грађевински материјал смо обезбедили, само треба финансијски ветар у леђа од градске власти – прича отац Милорад.

На спрату парохијског Дома црква је изградила амбуланту, а онда је предала земунском Дому здравља на коришћење. Скромна лекарска установа има шест ординација. Како каже отац Милорад,  функционише као права поликлиника.

Црква Светих Кирила и Методија је, каже, стожер насеља. То је и главно окупљалиште за време славе, а 4. августа плато испред цркве биће центар дешавања у региону. Каже, то радује и њега и владику, баш као и цело насеље.

Отац не зна за проблеме, и не тражи кривца. За општину и град има само речи хвале, а своје идеје спроводи у дело уз њихову подршку, као и уз подршку донатора.

Фудбалери

У кафанама и кафићима у Бусијама више седе људи из околних насеља: Угриноваца, Батајнице… него млади наследници Крајишника. Како кажу, млади иду ка граду, али да се врате, пут би им олакшала и једна ноћна седамстодвојка. Момци које смо срели кажу да мало ко зна колико су дечаци из Бусија талентовани спортисти.

– Сећам се да смо као деца имали фудбалски терен, мали, на ливади у првој улици. Скупи се и по 200, 300 људи увече да нас гледа. То је био доживљај. Онда су нам терен скратили. Па су се комшије буниле што им лопта с терена улази у кућу, што им ломимо прозоре. Што је било истина, само нисмо били криви ми. Одсекли су нам терен напола. Како нисмо ту могли више да играмо, полако је терен зарастао, голови покрадени – прича Ђорђе М. (22) из Бусија. Он игра за први тим ФК Бусије, у којем играју момци од 25 до око 30 година, и каже да када би имали шансе да заиграју, и у вишој лиги би направили чудо.

Сад за утакмице позајмљују терен клуба из Угриноваца.

– Сами плаћамо и тренинге, и терен, судије, лекаре… – додаје Ђорђе. Али жеља је јача од свег новца.

– Ови момци живе за фудбал, то их држи скупа – добацује фудбалер док одлази.

Немамо где мртве

Јово Вученовић из Удружења грађана Бусије каже да је највећа туга досељеника што немају ни обданишта, ни школе ни гробље. Мртве немају где да сахрањују, а младе да васпитају.

– Тамо је свако село имало гробље и нама је то мало тешко. Разумемо ми да овде није боље ни у другим местима, ни Батајница нема гробље. Неки се сахрањују у Старој Пазови, други у Ваљеву, остали где нађу места, Орловача, Лешће… Мука је то – вели Вученовић озбиљан, али не дозвољава да из њега изађе патетика. Нема се кад.

Види се да воли људе с којима је изградио насеље, али о њима говори као да им је свима отац, с прекором и милошћу у исто време.

– Пет стотина деце овде има. Немају где ни да се скупе. Деца овде расту без вртића, без школе. То је основно, ако ми то немамо… шта даље? – пита се Вученовић.

Желе и да насеље добије статус месне заједнице. Како нико не увиђа потребу да им помогне?

– Свашта кажу пред изборе. А после? Нити један политичар не прође кроз насеље – одсечан је Јово.

Зато се у Бусијама са сетом сећају градоначелника Београда Ненада Богдановића. Како кажу, он је последњи који је на њих мислио. Направио нам је асфалт и довео аутобус, кажу.

Аутор: Марина Милојевић , Матеја Бељан

Извор: БЛИЦ

Везане вијести:

У посети мештанима Бусија: Лозу им примила сремска равница