Бошњачки није босански

Уставни суд БиХ, поводом описне дефиниције „језик бошњачког народа” у Уставу Републике Српске, донeо је очекивану и ни на каквим правним нити научним аргументима утемељену одлуку да је та дефиниција „неутрална одредба која не одређује назив језика, већ садржи уставно право конститутивног бошњачког народа да, као и сви конститутивни народи и остали који се тако не изјашњавају, језик којим говоре назову како желе”. Притом Уставни суд БиХ наглашава да оваква одредба не даје право јавним властима у РС да у конкретним случајевима одређују име језика којим говоре Бошњаци супротно од њиховог уставног права да језик којим говоре назову именом којим желе и да би „свако супротно поступање у пракси водило кршењу Устава БиХ, али и Устава РС”. Своју одлуку Уставни суд темељи на три назовиаргумента: 1) да „Устав БиХ даје право конститутивним народима и осталим да језик којим говоре назову именом каквим желе”, 2) да „Устав БиХ нигде не прописује да се називи језика којим говоре конститутивни народи морају повезивати с називима конститутивних народа” и 3) да „назив језика не може бити условљен ни лингвистичким правилима зато што је уставно право на назив језика одвојено од садржаја језика, стандарда језика”.

Ниједан од наведених критеријума нема ни научно ни правно утемељење. Ево и зашто.

1) Не наводи се у којем је то члану Устава БиХ записано да конститутив­ ни народи и остали имају право да „језик којим говоре назову именом каквим желе”. Међународни прописи који се тичу језика показују да такво право нигде у свету није законски санкционисано. То су измислили, без потврде у правним документима и Уставу БиХ, чланови Уставног суда БиХ. А и кад би такво право постојало, подразумевало би нужно спецификацију: ако није на штету или против интереса другог конститутивног народа. А управо то је случај с називом „босански језик”: избор тог назива језика директно је уперен против српског народа и српских интереса у Босни и Херцеговини. То „право” ништи уставну равноправност српског народа у Бих, а равноправност конститутивних народа темељније је уставно право од било којег другог права. Назив „босански језик“, наиме, подразумева садржај: „језик Босне и Херцеговине“, у односу једног „босанског“ као земаљског, и „српског“ као националног „босански“ је нужно надређен и подразумева „српски“ као свој подређен појам. Због тога би прихватање назива „босански језик“ био почетак краја не само српског језика у БиХ, него и српског народа у БиХ, јер би то значило самоукидање и „интегрисање” српског језика у „босански”, а самим тим и Срба у пројектоване „Босанце” као нацију.

2) Тачно је да Устав БиХ нигде не прописује да се називи језика којим говоре конститутивни народи морају повезивати с називима конститутивних народа, из чега се не може закључити да је све дозвољено што уставом није прописано. Устав БиХ, као ни други устави, нигде не прописује да је забрањено канибалство, али то не значи да је оно дозвољено. Осим тога, Устав БиХ не прописује да назив језика једног народа мора бити истоветан у језику другога народа! Као што се словенски језик у српскоме језику именује словеначким, тако је и „босански језик” у српскоме језику једино исправно именовати „бошњачким језиком”. У србистици, за разлику од „боснистике” и њених „уставних симпатизера”, назив језика није одвојен од назива народа који тај језик користи. Према томе, ако се Бошњацима и признаје право да језик којим говоре зову „босански”, то право важи само за употребу у „босанском језику”, и никако не може важити за употребу у српскоме језику, на коме је и (на)писан Устав РС.

3) Уставни суд констатацијом да је „назив језика… одвојен од садржаја језика, стандарда језика” жели да арбитрира у томе шта (не) улази у предмет лингвистике као науке. Пошто су имена језика везана за имена народа, а не за имена земаља у којима ти народи живе, да би оправдао „уникатни” случај „босанског”, Уставни суд би да укине надлежност лингвистике о језичким питањима.

Одлука Уставног суда БиХ, дакле, ништи равноправан статус  српскога народа и српскога језика у БиХ, и не може обавезивати „јавне власти у РС” да у српскоме језику и у Републици Српској „језик бошњачког народа” називају „босанским”, него само „бошњачким”.

*Професор Филолошког факултета Универзитета у Београду

Извор: ПОЛИТИКА, четвртак 02 јун 2016., стр. 24

Везане вијести:

Латиница и „англосрпски“ потискују ћирилицу | Јадовно 1941.

Политичари и лингвисти заједно да чувају српски језик и …

Проф. др Милош Ковачевић: Тезе саткане од мржње у којима …