Хрватска политика и „српско породично стабло“

ЉУБАН КАРАН

Ако би коначно дефинисали разлоге конфузне хрватске политике према Србији, они су етнички и територијални

Међудржавни односи Србије и Хрватске у протекле две и по деценије били су онакви како је то тренутно одговарало Хрватској. Све време били су оптерећени перфидним притисцима на српску мањину, које Србија не може да третира као унутрашњу ствар Хрватске. У том периоду у превртљивој политици Хрватске може се уочити једна законитост – повремено заоштрава односе до ескалације, након чега редовно следе помирљиви тонови и прича о добросуседским односима. И тако укруг. Тако више ни један хрватски потез, добар или лош, није изненађење.

Такву политику применили су и приликом блокаде отварања поглавља 23 и 24, којима Србија започиње преговоре о придруживању ЕУ. Када се помисли да је хрватска одлука о блокади српских преговора дефинитивна и трајна, министар иностраних послова Хрватске Миро Ковач мења реторику и каже да је отварање поглавља могуће јер је договор на видику. Не може се предвидети да ли ће та позитивна (очито изнуђена) промена трајати дуже или краће, али, по правилу, иза ње ће наступити ново заоштравање. Период позитивне атмосфере, која се тек назире, већ је нарушила афера са сликама „Српског породичног стабла“ окаченим у Загребу.

Погрешно је мишљење да српско-хрватски односи зависе од странке која је на власти у Хрватској. Мења се само степен перфидности, али сама суштина политике према Србији и уопште према Србима такорећи се не мења. Оно што је неприхватљиво јесте да квалитет међусобних односа и међудржавне сарадње диктира искључиво Хрватска.

КО ЈЕ ОСМИСЛИО „СРПСКО ПОРОДИЧНО СТАБЛО“
„Српско породично стабло“ у Србији не сме бити вест за један дан, јер заслужује дубоку анализу како би се бар од стране Србије раскринкали починици када то већ неће да уради Хрватска. Јасно је да се не ради о јединственом случају, него врсти психолошко-пропагандног деловања из плана етничког чишћења Срба. Стравична парола коју је давно лансирао усташки министар у НДХ Миле Будак током Другог светског рата – која се претворила у поклич са којом су усташе кретале у своје крваве злочиначке акције – у садашњој Хрватској је модернизована тако што је добила и свој визуелни ефекат. Парола „Србе на врбе“ сада се представља сликом названом „Српско породично стабло“, где је нацртано стабло (врба?) а на њему обешени мушкарци, жене и деца.

Модернизација је и у томе што су се слике некада појављивале у облику шкработина кредом по зидовима на јавним местима, а сада се појављују у облику добро осмишљених самолепљивих плаката. Погрешно је због димензија звати их налепницама, јер оне имају снагу пропагандног деловања плаката, коју никоме не треба објашњавати. Те слике нису од јуче и одавно се појављују у Загребу и другим градовима Хрватске. Сада су само доспеле у јавност захваљујући новинарки Лили Линч, која их је, шокирана оним што је видела, ставила на друштвене мреже.

Верзије слика су различите – од оних сложених и сликовитијих, па до крајње поједностављених ради лакше штампе, које сада фигурирају у медијима. Да би ефекат био већи и да би сваки Србин у подсвести видео баш своју породицу обешену на стаблу, најчешће се црта један обешен мушкарац, једна жена и више деце. Ако се претња упућује конкретном лицу, деца се преброје и дечаци се цртају обешени у панталоницама а девојчице у сукњицама. Пажња се посвећује и детаљима, као на пример избору лепка, који је толико јак да је плакат тешко одлепити, чиме се психолошко дејство на српско становништво енормно продужава. Осмишљена је и верзија на енглеском, која такођер има јасну психолошку поруку – да, поред већине Хрвата, исто мишљење и став према Србима имају Запад и НАТО.

Циљ ових добро осмишљених провокација и претњи јесте да се Срби никад и нигде у Хрватској не осећају безбедно. Да се и у најтврдокорнијим Србима по питању останка на огњиштима наметне схватање да је останак немогућ, јер угрожава безбедност породице. Тако плакатиране, слике на зидовима имају сврху дефинитивног етничког чишћења Срба, јер ударају тамо где су људи најосетљивији – на децу. Зато су слике стабла са обешеном децом, уз своје обешене родитеље, излепљене поред вртића. Нормалном човеку тешко је да поверује да је реализација такве претње могућа, али такве заблуде одвеле су на масовна стратишта много наших сународника. Много је српских живота насилно угашено због катастрофалне заблуде: „Ја нисам ником ништа крив, мене нико неће дирати“. Јер усташка убијања Срба нису имала никакве везе са кривицом, него са етничким чишћењем Хрватске и обезбеђењем што ширег простора за хрватску нацију. Зато је исправно веровати да је онај ко је све то осмислио решен да своју претњу и оствари.

ВИЦЕВИ О СРПСКОМ СТРАДАЊУ
„Српско породично стабло“ као метод застрашивања одавно је познато хрватској полицији, али адекватне истраге никад није било нити су актери претњи и застрашивања откривени. Хрватска се понаша као да је у питању добра шала, духовит графит или сликовити виц. Зато је потпуно оправдана сумња да опет иза свега стоји Хрватска држава и да су притисци на Србе у Хрватској тајно смишљен и разрађен државни план – тајна операција тајних служби. Да није тако, полиција би брзо и ефикасно открила починиоце овог кривичног дела изазивања националне и расне мржње и нетрепељивости.

У данашње време, кад је већина јавних места покривена камерама, није проблем утврдити одакле су починиоци дошли и куда су отишли. Зашто нису откривени? Ако данас ни инспектору почетнику није проблем истрага са вештачењем спорних плаката и цртежа, почев од штампе па до боје и папира, зашто нису откривени идејни творци и штампарија зла? Све то указује да је починилац држава. Јер како се, на пример, сличним поступцима и методама може ефикасно открити пљачкаш банке или поште, а ово не може? Да неко одштампа лажне куне, био би одмах откривен и ухапшен, док онај ко је штампао плакате не може да се открије? Позив на линч једног народа, па и мале деце је опаснија ствар од пљачке банке и поште и штампања лажног новца јер има сва обележја подстицања на геноцид.

Зашто у садашњој хрватској политичкој стварности није реално очекивати да државни органи спрече психолошки притисак на Србе, па ни овај визуелни, који се одвија пред очима целог света? Зато што је већ потпуно јасно (а то се и очекивало) да ће хрватску спољњу и унутрашњу политику диктирати први заменик председника владе Томислав Карамарко, а не Тихомир Орешковић. Ако је већ очито да је притисак на Србе тајни пројекат тајних служби, како очекивати од Карамарка, као бившег шефа СОА, да уништава пројекат који је сам осмислио?

Психолошки ефекат слика је двоструки, усмерен не само према Србима него и према Хрватима. Тако се и Хрвати држе у сталној тензији да су Срби опасност и страно тело у Хрватској, које се мора одстранити. Убијање, злостављање, пљачка и протеривање Срба данас се у Хрватској славе и обележавају као велики подвиг, за који следе почасти и ордење, а не суд и затвор. Иако је на таквим хрватским прославама све мање страних представника, Запад још увек има потпуно искривљену слику о страдању Срба у Хрватској. Тако идејни творци имају право када су лансирали и енглеску верзију „Српског породичног стабла“.

Гледање бивших и садашњих хрватских политичара на тако негативне и опасне појаве као што је поменути плакат није вредно ни образлагати. Јер њихов званичан поглед на страдања Срба је да су се Хрвати бранили од великосрпске агресије, па стога нису могли починити ратне злочине. Да је неко у Хрватској адекватно кажњен за злочине над Србима, можда садашња опасност не би изгледала тако реална. На пример, нико није јавно осудио изјаве које је пред хрватским судом на суђењу Томиславу Мерчепу изрекао правник, адвокат и бивши министар унутрашнњих послова Хрватске Иван Векић – да је било тешко разликовати српске војне снаге од цивила и зато су убиства цивила оправдана, јер је тако морало да се ради. Још је рекао да без Мерчепа и њему сличних хрватске државе не би ни било. Ако већ такве изјаве високих политичких личности нису узбуркале јавност у Хрватској и на Западу, зашто би их сада тангирале спорне слике и плакати који су изгледа узнемирујући само за Србе?

НА РЕДУ СУ И СРБИ ЛОЈАЛНИ ХРВАТСКОЈ ВЛАСТИ
Хрватски званични став, који фигурира већ 25 година, јесте да су Срби сами криви за све што им се догађа, јер, да су били лојални новој хрватској власти у новој независној држави, ништа им се не би догодило. Зато су шачицу лојалних Срба којима су доказивали своју тврдњу штитили и чували. Већина Срба у Хрватској је знала да је то подмукла лаж и да ће сви доћи на ред, али им нико није веровао. Сада је дошло време које потврђује да су били у праву – на ред за етничко чишћење дошли су и лојани Срби. Тако сада у Хрватској нису уплашени само обични грађани српске националности него и њихови званични представници иако као јавне политичке личности спадају под посебну полицијску заштиту. Симбол српске лојалности новој хрватској држави је Милорад Пуповац, председник СНВ. Он није учествовао у оружаном отпору и од почетка бављења политиком потпуно је лојалан и кооперативан са сваком хрватском власти. Данас се приликом обраћања јавности на њему види страх у очима и све мање одлучности да брани српске интересе. Шта рећи за обичне грађане ако се и он сада осећа угроженим? Ако њега називају четником и поручују му да се исели, шта онда следује обичном Србину?

Није више у питању хрватска политика према Србима у Хрватској, она је дала резултате кроз етничко чишћење, можда и за саме креаторе тога далеко боље него што су очекивали. Сада је у питању хрватска политика према Србији и Републици Српској, од којих се конкретни резултати у виду уступака и територијалног плена тек очекују. Та политика, иако на први поглед изгледа конфузна и стихијска, итекако је осмишљена и планска.

МОЖЕ ЛИ СЕ ПРЕДВИДЕТИ БУДУЋА ПОЛИТИКА ХРВАТСКЕ?
Политика Хрватске према Србији изгледа конфузно зато што дуг временски период не иде ни у правцу добросуседских односа ни у правцу дефинитивне ескалације. Управо у томе је ствар – то је суштина дефинисане хрватске политике према Србији. Хрватска Србију из јаких себичних разлога и будућих уцена држи на дистанци, и то је сасвим логична политика. За такво понашање Хрватске није разлог прошлост, како она то жели да представи, него будућност. Такав хрватски став има вишеструки ефекат:

• Тако је Хрватска у прилици да до краја спроведе етничко чишћење Срба у Хрватској, а да је не оптерећују нормални српско-хрватски односи;

• У прилици је да константно омета Србију на европском путу, где би нормални односи са Србијом били јако оптерећење за хрватску администрацију приликом повлачења реметилачких потеза;

• Ометањем Србије Хрватска очекује постизање економске и војне предности у односу на Србију, јер може да се посвети свестраном развоју док Србија решава вештачке проблеме, које јој посатавља Хрватска;

• Условљавањем Србије на европском путу Хрватска очекује уступке: да се српска влада не меша у унутрашњи обрачун са Србима у Хрватској, и, на крају, терторијалне уступке у Војводини;

• Одбојним ставом према Србији Хрватска још увек на дистанци од Србије држи део међународне заједнице, који по инерцији и даље види Хрватску као жртву српског хегемонизма.

Значи, ако би коначно дефинисали разлоге конфузне хрватске политике према Србији, они су етнички и територијални. Тако се без дилеме може закључити да разлике између давних циљева усташког покрета и савремене хрватске политике и нема и да је та политика у највећем делу идентична.

Влада Србије би коначно требало не само да схвати него и да се унапред припреми да након периода добрих односа следи нагло захлађење и инсистирање на измишљеним међудржавним проблемима. И обратно, да се у току најжешћих и најгорих изјава и потеза из Хрватске спреми за период отопљавања односа и нормалне и конструктивне комуникације, који ће сигурно уследити. Сем тога, не треба Хрватској дозволити да искључиво она диктира наше међудржавне односе и да искључиво она одлучује да ли ће они бити добри или лоши. У свему томе мора нешто да се пита и Србија.

Србија јесте у инфериорном положају, и то се дуже време не може избећи. Хрватска је у ЕУ, па тако и у прилици да поставља услове и злоупотребљава своју позицију, а Србија у неприлици да вади клипове из точкова и потпуно зависна од тога да ли ће нека од најмоћнијих земаља ЕУ бар привремено уразумити Хрвате и натерати их да повуку своја дрска условљавања. Привремено попуштање Хрватске ништа не значи и потпуно је у складу са њиховом политиком вруће-хладно, јер је поглавља много, а измешљених услова може бити и три пута више. Тај процес је толико дуг и неизвестан да не вреди чврсто веровати у нашу интеграцију без обзира да ли ћемо испунити све услове. Најновије изјаве садашњег и будућег премијера управо то говоре – да наш пут у Европу није гарантован без обзира на испуњење услова.

Хрватској је наша позција потпуно јасна – добро су је проучили. Њихов моћни ментор и заштитник – САД – се дефинитивно окреће против интереса Србије. Најјача светска сила не може бити задовољна половичним успехом било где у свету, па тако ни у Србији. Натурање НАТО алијансе као правог решења за Србију и окретање Србије против Русије дефинитивно није успело како би то требало да изгледа са становишта САД. Тако Американци сада виде свој потпуни успех у потпуном поразу Србије, јер интереси САД не трпе ометање из тако малих земаља. У таквој ситуацији велико је питање, која ће од великих европских земаља имати снаге и стрпљења да дугорочно брани Србију од хрватских подметања. Мале земље не би требало ни помињети, јер оне немају готово никакакв утицај сем сиболичног.

Не треба заборавити да Хрватска уме да краде време и да се тајно припрема за велике акције и одсудне обрачуне. Србија не сме себи дозволити луксуз опуштања и поверења јер управо то може бити смишљен план Хрватске и Запада, као што се својевремено догодило са Републиком Српском Крајином. Наравно да Србија није РСК и да итекако има широку лепезу супростављања ако се на време направе објективне процене угрожености.

Војна неутралност Србије је свакако најбољи избор и најбоља гаранције будуће потпуне независности и потпуне слободе. Није добро бити овисан ни од брата, а камоли од пријатеља. Проблем је у томе што нашу прокламовану војну неутралност САД доживљавају као свој неуспех. Ако притисци САД и НАТО постану неподношљиви и ако угрозе опстанак државе, једино решење ће бити јачање веза са Русијом, пропорционално повећању притисака на Србију. Наравно, има оних који виде другачије решење – у потпуном попуштању и потпуном потчињавању Србије САД и НАТО. Не прихватам такво решење не само зато што сам војник него зато што би и након тога САД испуњавале жеље својим традиционалним послушницима: хрватском корпусу, албанском корпусу а донекле и бошњачком. Наравно, на штету Србије, која након уласка у НАТО више не би могла да се супростави.

Извор: Нови Стандард

Везане вијести:

Славонија и Барања | Јадовно 1941.

Чему нас данас учи операција Бљесак

Беспримерена хрватска дрскост | Јадовно 1941.

Обавештајне припреме за рат на Балкану су при крају | Јадовно …