Срамотно је и недостојно Црне Горе да њен председник Владе отворено прозива и неистинито оптужује вековну државотворну цркву у Црној Гори за противдржавну делатност
ПОДГОРИЦА – Срамотно је и недостојно Црне Горе да њен председник Владе, иначе декларисани атеиста, отворено и јасно прозива и неистинито оптужује вековну државотворну цркву у Црној Гори – Митрополију црногорско-приморску, за противдржавну делатност. Ако је иједна институција у историји Црне Горе показала и доказала своју приврженост овој земљи, то је Православна црква, данас јасно оличена у Митрополији црногорско-приморској, Епархији будимљанско-никшићкој и деловима епархија Милешевске и Захумско-херцеговачке, које са осталим територијама некадашње Пећке патријаршије, историјски утемељено и логично чине данас Српску патријаршију, истиче се у одговору Митрополије црногорско-приморске премијеру Милу Ђукановићу који је изјавио за портал Политико, да СПЦ води рат против црногорске независности.
– Највећа неистина изнесена која се коси са елементарним историјским чињеницама је да је Црна Гора анектирана 1918. од стране Србије, а нарочито онај део о томе да је тада укинута некаква „Црногорска православна црква“. Позната је историјска чињеница да је обнова Пећке патријаршије, остварена након стварања краљевства СХС, плод једногласне одлуке Светог синода православне цркве у краљевини Црној Гори (1918), као и потпуне једнодушности целокупног свештенства, монаштва и верног народа. Ниједан, наглашавамо, ниједан глас од стране било кога није подигнут против обнове Пећке патријаршије. Чак је и емигрантска влада у Француској, са краљем Николом на челу, поздравила тај догађај. Уз то, нико од озбиљних савремених црногорских историчара, чак и оних блиских садашњој државној администрацији, не пориче да је опште расположење било једнодушно за обнову јединства Патријаршије.
„ОРУЖЈЕ“
У МИТРОПОЛИЈИ Ђукановићеву теза да је православна црква „моћно оружје“и „главни ослонац“ оцењују такође грубом неистином:
– Свако од грађана ове државе ваљда има право, ако премијер не намерава да га укине, да буде или да не буде баш за оне интеграције које се председнику Владе допадају и које он проглашава стратешким државним интересом. Уколико је он „оружје“ у нечијим рукама или нечији „ослонац“, не би смео по себи да суди како сви имају своје наредбодавце са стране.
Аутор: В. К.
Извор: НОВОСТИ